Semiotička analiza filma Melanholija Lars fon Trira

Piše: Sandra Bakić

Holivudski trend brzog snimanja dinamičnih, bombastičnih, patetičnih i mahom plitkih filmova, dominantan je poslednjih nekoliko decenija i kao takav puni bioskope iz dana u dan, ali ostavlja malo prostora za reprezentativne primerke koji mogu da pruže nešto više od impoznatnih eksplozija, melodramatičnih zapleta koji udaraju na pathos, ili novih interpretacija već poznatih umetničkih klasika. Fenomen holivudizacije kinematografije sa sobom donosi spektakl, ali mu nedostaje originalnih ideja koje bi opravdale svrstavanje filma u umetnost. Većina današnjih filmova nema dubinu, poruku, ne provocira publiku da preispita svoje stavove. Komercijalni film Holivuda, uz retke izuzetke, ne poznaje metaforu, a odsustvo metafore jeste siguran znak i trenutak u kojem film prestaje da bude umetnost ^[1].

Ovi produkti masovne kulture nisu pogodni za semiotičke analize, upravo zbog toga što ne nude slojeve i dubine koje se mogu analizirati. Ono što vidimo – to je sve. Masovna kultura se odlikuje jednostavnošću i to je razlog zbog kog privlači masu. Ovde nema mesta za insinuacije, intertekstualnost i poigravanje simbolima. Popularnu kulturu razume svako, pa je upravo zbog toga i nazivamo masovnom.

Filmska ostvarenja u domenu umetnosti, s druge strane, izazivaju auditorijum. Oni donose nova saznanja, šire svest i teraju gledaoce da se potrude da povežu određene metafore i simbole i tako proniknu u sve značenjske slojeve filma. Jedan od takvih filmova je iMelanholija ^[2], delo danskog reditelja Lars fon Trira ^[3].

Melanholija se često navodi kao Fon Trirov odgovor na američke blokbastere. U osnovi, u pitanju jeste apokaliptičan film, svrstavan pod žanrove drame i naučne fantastike. Ono što Melanholiju razlikuje od ostalih filmova o propasti sveta, na koje smo navikli, jeste činjenica da je kraj neminovan, pa mu shodno tome nije posvećeno ni previše pažnje. Nema ni traga od holivudske teatralnosti, ili naučnika koji se bore da spreče ono što predstoji. Akcenat je sa Armagedona izmešten na unutrašnju dramu likova koji se pojavljuju u filmu.

Fabula filma je dovedena do surove jednostavnosti: priča se odnosi na dve sestre, Justinu i Klaru ^[4], a svaka od njih čini jednu od dve tematske celine filma.

Prvi deo, Justina ^[5], obuhvata događaje na Justininom venčanju. Mladenci kasne na venčanje koje se održava u velelepnom zdanju Justinine sestre, Klare. Pri ulasku u zamak, Justina na nebu primećuje crvenu zvezdu. Tokom večeri, Justina nailazi na porodične i profesionalne prepreke: majka je vređa za vreme zdravice, poslovođa tokom čitavog venčanja uporno od nje zahteva bolje rešenje za određenu reklamu, dok Klara izražava negodovanje zbog Justininog nedostatka oduševljenja preskupom ceremonijom koju su joj priredili. Sve vreme, mladoženja je u njenim očima gotovo neprimetan, i to ga vidno brine, a njihov odnos puca onog trenutka kada Justina napušta njihovu sobu, odlazi u dvorište, gde ima seksualni odnos sa muškarcem kog prvi put sreće na venčanju. Na kraju ceremonije, muž napušta Justinu, na šta mu ona odgovara pitanjem: „Šta si očekivao?“, čime nam stavlja do znanja da ovakvo njeno ponašanje nije sasvim neočekivano. Sledećeg dana, dve sestre odlaze na jahanje i Justina primećuje da je crvena zvezda, koju je primetila prethodne noći, nestala.

Drugi deo filma, Klara ^[6], prikazuje Justinu u stanju duboke depresije. Zbog stanja u kom se nalazi ona odseda kod svoje sestre i njenog muža, Džona. Džon im objašnjava razlog nestanka crvene zvezde, Antaresa. Melanholija, planeta koja se skrivala iza Sunca, kreće se munjevitom brzinom prema Zemlji, koju će zaobići, ali će ljudima pružiti neponovljiv doživljaj. Klara postaje vidno zabrinuta zbog ovog događaja i pronalazi podatke koji govore da će susret Zemlje i Melanholije značiti kraj sveta. Nakon što vidi da se planeta udaljuje, Klara se smiruje, ali sutradan shvata da je planeta zaokrenula i da se kreće direktno ka Zemlji. U paničnoj potrazi za Džonom, konačno ga pronalazi mrtvog u konjušarnici. Razlog smrti je, očigledno, samoubistvo. Justina, Klara i Klarin sin dočekuju Melanholiju, a završnu scenu filma čini zaslepljujući blesak.

Ono što ovaj film sasvim očigledno razlikuje od holivudskih jeste napadno artistički uvod sačinjen od naizgled nasumično nabacanih usporenih scena, koje nemaju nikakvu međusobnu vezu. Svaka od tih scena nagoveštava neki od ključnih momenata filma, ili upućuje na reference koje mogu poslužiti dodatnoj karakterizaciji likova.

Uvodni deo traje dva minuta, u potpunosti je neverbalan i praćen je muzikom iz Vagnerove opere Tristan i Izolda. Kao što je već rečeno, film počinje nizom naizgled nepovezanih scena među kojima su: Justinino lice u krupnom planu, iza koje padaju mrtve ptice; raskošni vrt sa sunčanim satom u centru; slika „Lovci u snegu“, Pitera Brojgela ^[7]; nekoliko slika svemira, uključujući i kretanje planeta; Klara koja nosi svog sina preko terena za golf; Justina kojoj izlaze varnice struje iz prstiju; Justina u venčanici koja trči, a zauzdava je korenje koje raste iz zemlje; Justina u venčanici pluta vodom; sudar dveju planeta.

Melanholija je deo Trilogije o depresiji. Govoreći o filmu, Fon Trir nedvosmisleno kaže da je inspiraciju za film dobio iz svoje lične borbe sa depresijom i iz saznanja da se depresivni ljudi lakše nose sa stresnim situacijama ^[8], odnosno da ostaju mirni u situacijama u kojima većina ljudi podleže panici. Na kraju filma to i vidimo: Justina, osoba koja boluje od teške depresije, zbog koje ne može da podnese sopstveno venčanje, potpuno je pribrana u trenucima kada Melanholija treba da udari u Zemlju. Ona je ta koja vodi računa o Klarinom detetu i koja se stara da on što lakše podnese situaciju. S druge strane, Klara, prikazana kao emotivno zdrava osoba, predaje se panici zbog mogućeg događaja i sasvim gubi kontrolu kada do njega treba da dođe.

Fon Trir nam donosi jedan veoma slojevit film koji koketira sa klasicima muzike, književnosti i likovne umetnosti. Film obiluje simbolima koji su fundamentalni za razumevanje inicijalne ideje. Na ovaj način, reditelj se ograđuje od masovne produkcije i svesno pravi film za odabranu publiku.

Simbolika imena

Naziv filma, Melanholija, nedvosmisleno upućuje na psihičko stanje duboke i dugotrajne tuge, od koje pati glavna junakinja u filmu. Međutim, tek u drugom delu filma, Fon Trir uvodi priču o planeti pod istim imenom koja svakog trenutka treba da uništi život na Zemlji, povlačeći na taj način metaforičku paralelu između uništenja živog sveta udarom jedne planete u drugu i uništenjem životne energije osobe na koju se obruši melanholija.

Justina je ime glavne junakinje istoimenog romana Markiz de Sada, u kojem je Justina prikazana kao devojka koja prolazi kroz brojne nedaće, ali i dalje ostaje puna vrlina i dosledna sebi, ne uspevajući da se utopi u ovaj svet. Na kraju romana, Justina umire od udara groma. Jasna referenca na udar groma jeste jedna iz uvodnih scena u filmu, u kojoj je prikazana Justina sa varnicama koje joj izlaze iz prstiju. Ova scena je jedna od retkih koje se ni na koji način ne ponavljaju u nastavku filma.

Klarino ime se može dovesti u vezu sa rečju clear, od latinskog clarus, pridevom koji označava nešto što je čisto, jasno. Kao očigledan opozit Justini, osobi sa psihičkim problemima, Klara je razumna i organizovana osoba (na početku filma je prikazana kao organizator Justininog grandioznog venčanja).

Reference na likovnu umetnost

Jedna u nizu uvodnih scena prikazuje Justinu koja u venčanici, držeći buket cveća, pluta vodom. Čitava postavka, pa čak i Justinin izraz lica, aludiraju na sliku Džona Evereta Milea,Ofelija, naslikanu 1852. godine. Slika Fon Triru služi kao most, pa podtekst ne treba tražiti u Mileovoj slici, već u samom liku Ofelije, Šekspirove junakinje iz Hamleta. Ovo je još jedna od scena koja ne dobija svoju realizaciju u filmu, pa se treba zapitati zbog čega Fon Trir Justinu prikazuje kao Ofeliju? Osim tragične i neostvarene ljubavi sa Hamletom, postoji još nešto što je neodvojivo od ove Šekspirove junakinje, a to je njeno psihičko stanje, takozvano „Ofelijino ludilo“. Ofelija je jedna od poznatih metafora u modernoj psihologiji i predstavlja sindrom „ženskog ludila“, odnosno mentalne nestabilnosti. Njeno stanje se često dovodi u vezu sa maničnom depresijom, a to je upravo poremećaj od kojeg pati Justina. Na ovaj način, reditelj publici daje neku vrstu opravdanja za Justinino ponašanje na venčanju, pre nego što film zapravo i počne.

Slika „Lovci u snegu“, Pitera Brojgela, renesansnog slikara, se takođe pojavljuje u uvodu ^[9]. Nju vidimo u još jednoj sceni u filmu. Frustrirana događajima na venčanju, Justina odlazi u sestrinu biblioteku i u dramatičnoj sceni pravi razmeštaj izložbenog dela prostorije, u kojem knjige sa prikazima modernističke umetnosti, geometrijskog karaktera, zamenjuje produkcijama ranijih, ne toliko apstraktnih epoha. Jedna od slika koju Justina stavlja na police jeste upravo Brojgelova. Iako su u prvom planu slike lovci, priroda je zapravo glavna tema Brojgelove slike. Prikazujući zimu, koja je u nastanku slike (16. vek) svakako bila najteže doba godine za preživljavanje, Brojgel upućuje na činjenicu da priroda i njeni zakoni gospodare svetom i da im se čovek mora povinovati ^[10].

Još jedna Brojgelova slika nalazi svoje mesto u ovom filmu. U pitanju je ulje na platnu poznato kao „Zemlja Dembelija^[11]“. U srednjem veku, „Dembelija“ je bila poznata kao mitska zemlja blagostanja. Brojgelov prikaz Dembelije i njenih stanovnika nije laskav. On bira komičnu ilustraciju duhovne praznine koja vlada njenim predelima, a koja nastaje kao derivat lenjosti i proždrljivosti, dvaju od sedam smrtnih grehova.

Justinin poslodavac traži od nje da smisli punch line za reklamu koja će prikazivati ovu sliku. Pri kraju večeri, ona dolazi sa rešenjem od jedne reči: Ništa (Nothing). Interesantno je da Fon Trir insistira na ovoj slici i to u ambijentu imućnog imanja na kojem žive Klara i njena porodica. Justina, kao neko ko je tu samo gost i ne pripada takvom načinu života, sve to obilje definiše kao ništavnost. Ovo je dobar primer metonimijskog postupka zamene celine jednim delom, odnosno zamene jednog životnog imidža metaforičnim prikazom mitske zemlje praznog materijalnog blagostanja. Ukoliko uzmemo u obzir mogućnost da je Melanholija odgovor na holivudske isprazne, ali veoma skupe filmove, možemo kroz ovu sliku lako pročitati Fon Trirovo mišljenje o trenutnoj situaciji u kinematografiji.

Fon Trirovo insistiranje na prirodnom, nasuprot materijalnom, uočavamo još jednom u kontrastnim likovima sestara i njihom prihvatanju Melanholijinog dolaska. Klara i njen muž dočekuju planetu opremljeni teleskopima i podacima do kojih su došli naučnici, dok Justina prihvata kraj sveta „zdravo za gotovo“, kao nešto što je dobrodošlo, jer je svet pun zla. Nakon što shvataju da nema spasa, Džon izvršava samoubistvo, a Klara u potpunosti gubi kontrolu nad sobom. Justina je, nasuprot njima, sasvim mirna, kao da se apsolutno ništa ne dešava. Ona se jedne noći iskrada iz zamka i potpuno naga, na mesečini, pored reke, posmatra nebo. Njeno jedinstvo sa prirodom u tom momentu je paradigmatično, kao u vreme drevnih pastorala, pa ona prihvata prirodne zakone pomirljivo, poput vernika.

Muzika i zvučni efekti

Dominantnu muziku u fimu čine delovi uvertire Vagnerove opere Tristan i Izolda. Vagner je za fabulu svoje opere uzeo poznatu srednjovekovnu sagu o tragičnoj ljubavi dvoje mladih. Uvertira opere se provlači kroz čitav film, čineći tako lajtmotiv Melanholije. Osim tokom uvodnog dela, ova melodija se javlja mahom u scenama koje ukazuju na nebo, kao na predznak sudara planeta (u prvom delu filma), ili na neminovnost udarca Melanholije u Zemlju (u drugom delu filma), time stavljajući u drugi plan priču o neostvarenoj ljubavi^[12], a ističući tragiku per se i motiv smrti kojim završava poznata opera. Vagnerovu operu čujemo u trenutku Justinog dolaska na venčanje, kada uočava crvenu zvezdu na nebu; u sceni puštanja balona tokom ceremonije venčanja, koji se u tami noći otiskuju ka svemiru; u već opisanoj sceni Justinog jedinstva sa prirodom, kada potpuno naga posmatra sazvežđa; u trenutku kada Klara u panici pokušava da „pobegne“ od sudbine i kada se najzad miri sa istom; u završnoj sceni udarca Melanholije u Zemlju. Svaka od ovih scena, na ovaj ili na onaj način, upućuje na tragediju koja predstoji, kao i na smrt koja se obrušava na čitavu planetu.

Osim „Tristana i Izolde“, jedine muzičke numere koje se pojavljuju u filmu, čujemo za vreme samog venčanja. U pitanju su numere La Bamba i Strangers in the Night, emitovane neposredno jedna nakon druge, koje na određeni način anticipiraju galopirajući krah Justininog braka – od veselih mladenaca do stranaca u noći.

Ukoliko smetnemo sa uma pomenute muzičke numere, Melanholija je neobično „tih“ film. Jedini zvučni efekti u filmu jesu oni koji su nastali kao posledica realnih (prirodnih) okolnosti i takvih izvora zvuka ^[13].

Efekat koji se izdvaja i koji je dominantan u drugom delu filma, jeste konstantno brujanje koje je rezultat Melanholijinog približavanja Zemlji. Ovaj zvučni efekat funkcioniše na dva načina: kao efekat stimulisanja realiteta i kao efekat proizvođenja određenog raspoloženja ^[14] (kod publike). Ljudskom rodu ovaj zvuk empirijski nije poznat, ali se uvođenje brujanja automatski povezuje sa promenama u atmosferskim prilikama koje proizvodi kretanje planete. S druge strane, suptilno pojačavanje zloslutnog zvuka drži pažnju gledalaca i održava stanje napetosti.

Fon Trirovo poigravanje tišinom daje na dramatičnosti i stvara osećaj mučnine, težine i napetosti, odnosno osećaj melanholije, kao dominante emocije u filmu. Na ovaj način Fon Trir ostvaruje apsolutnu korespodenciju između zvuka i tematike filma. Melanholija se očitava na licima protagonista, kao i u njihovim pokretima, koji odsustvom pratećih muzičkih efekata ostaju u centru pažnje gledalaca.

Mitski simboli

Do sada opisana pregnantnost metaforom i simbolima, pojačana je Fon Trirovim uvođenjem simbola iz mitologije i narodnih verovanja, od kojih ćemo izdvojiti dva.

Prvi od tih simbola je đurđevak, cvet koji predstavlja glavni (i jedini) element cvetnog aranžmana Justininog venčanja, a koji kasnije viđamo i kao dekoraciju u Klarinoj kući. Cvet đurđevka obiluje simboličkim značenjem u ljudskoj tradiciji, počev od biblijskih vremena. Naime, u Starom Zavetu saznajemo da đurđevak izrasta zahvaljujući Evinim suzama koje je isplakala nakon što su ona i Adam prognani iz Raja. Jevrejska tradicija đurđevak vidi kao cvet koji nagoveštava Mesijin drugi dolazak ^[15], odnosno vesnika Apokalipse. Apokalipsa, kraj sveta kakvog znamo, u Melanholiji je ključni pokretač Fon Trirove zamisli, metaforično prikazana Melanholijinim udarcem u Zemlju.

Drugi motiv na kojem Fon Trir insistira jeste most, odnosno prelazak mosta, koji se uMelanholiji uvek završava neuspehom. Prva scena neuspešnog prelaska jeste kada Justinin konj, Avram, odbija da pređe preko mosta na imanju. I samo ime konja je napadno simbolično. Avram je biblijski prorok koji je pozvan da napusti svoju zemlju i krene put nove, obećane zemlje. Činjenica da Avram odbija da pređe most i napusti imanje, može se tumačiti kao odricanje od obećane zemlje, samim tim i spasenja.

Drugi neuspeh prelaska (istog) mosta je Klarin. U paničnom begu od neminovnog kraja, Klara seda u električno vozilo koje se koristi po terenima za golf. Nakon kratke vožnje, vozilo se gasi upravo ispod mosta, kada Klara odlučuje da se vrati kod Justine i dočeka Melanholiju.

Prelazak mosta se obično vezuje za prevazilaženje prepreka i dolazak pozitivnih promena u životu. Nemogućnost Justininog i Klarinog prelaska mosta jasno označava da je sav trud neisplativ, kao i da im je sudbina zapečaćena.

Zaključak

Erudicija filma Melanholija Larsa fon Trira vidno je razdvojila mišljenje publike. Radoznalost jedne grupe dovela je do brojnih interpretacija i pokušaja da se otklone zavese metafora i simbola i na taj način otkrije značenje ovog vidno hermetičnog ostvarenja. Ona druga grupa, ne toliko radoznala, odbacila je film kao previše zahtevan, spor i dosadan i okrenula se novim uzbudljivim holivudskim blokbasterima.

Melanholija se svakako ne može odbaciti kao neuzbudljiva, ukoliko se posmatra pravim očima. Lars fon Trir nas izaziva da spojimo delove slagalice i tako iščitamo njegovo šifrovano remek delo.

Lars fon Trir je uspeo, koristeći se pretečama u različitim vidovima umetnosti, da stvori simbiozu verbalnog, auditivnog i vizuelnog. Tek sa otkrivanjem načina na koji korespondiraju slika, zvuk i tema u filmu, gledalac dobija potpun doživljaj rediteljeve zamisli. Reference na dela likovne umetnosti koje se pojavljuju, nečitljive su bez naizgled jednostavne fabule, dok sama fabula dobija na dramatičnosti efektno uklopljenom uvertirom iz Vagnerove opere, kao i nametljivo rasutim simbolima u filmu.

Semiotičko posmatranje Melanholije koristi svoja znanja (ili, zahvaljujući filmu, stiče nova) iz istorije umetnosti i primenom tih znanja otkriva nove slojeve ovog složenog umetničkog dela. Minimalistička događanja filmske fabule nagoveštavaju neophodan mentalni diskurs, jer je realitet Melanholije samo sredstvo povezivanja simbola i metafora kojima film obiluje. Ovakve vrste filmova samo na mentalnom planu dostižu vizuelnu konotaciju^[16], a taj mentalni plan je ono što semiotika, način razmišljanja i spoznaje stvari, razvija kod onoga koji je primenjuje.

^[1] Đorđević Mihajlo, Semiotika audio-vizuelnog, Beograd, 2005, str. 81.

^[2] Melanholia , 2011.

^[3] Lars von Trier (1956 )

^[4] Lik Justine tumači Kirsten Dunst, a lik Klare Charlotte Rampling.

^[5] Justine

^[6]Claire

^[7] Jagers in de Sneeuw (1565), Pieter Bruegel.

^[8] http://en.wikipedia.org/wiki/Melancholia_(2011_film)

^[9] Ova poznata slika se pojavljuje i u filmovima Ogledalo i Solaris, ruskog reditelja A. Tarkovskog. Tarkovski je imao velikog uticaja na rad Lars fon Trira, pa dublju analizu insistiranja na Brojgelovom prikazu zime u Melanholiji možda treba potražiti u ostvarenjima poznatog ruskog reditelja.

^[10] http://en.wikipedia.org/wiki/The_Hunters_in_the_Snow

^[11] Land of Cockaigne (1567)

^[12] Priča o neostvarenoj ljubavi, iako trivijalna za sam film, može se povezati sa krahom Justininog braka.

^[13] Đorđević Mihajlo, Ibid, str. 197.

^[14] Ibid.

^[15] http://en.wikipedia.org/wiki/Lily_of_the_Valley#Legend_and_tradition

^[16] Đorđević Mihajlo, Ibid, str. 209.

Literatura:

Đorđević Mihajlo,Semiotika audio-vizuelnog, AVEC tm, Beograd, 2005.
Miletić Mirko,Komunikološki leksikon, Megatrend univerzitet, Beograd, 2012.
Larousse,Mali rečnik simbola, Laguna, Beograd, 2011.

Elektronski izvori:

Sandra Bakić je rođena u Beogradu, 28. maja 1987. godine. Diplomirani je filolog opšte književnosti i teorije književnosti; master komunikolog. Autorka je bloga Stsh’s Book Corner gde redovno piše recenzije knjiga. Živi u Zemunu sa mužem, psom i mačkama.