Image default
Proza

Senka Marić, Gravitacije

Gravitacije

 – odlomak iz romana –

Partizanska knjiga, Kikinda, 2021

Piše: Senka Marić

Kako preživiš?, to bih pitala Đulsu.

Lice i odjeća su joj drugačiji. Mlađa je nego što je pamtim. Vršnjakinje smo. Obukla je moju zelenu haljinu. Kosa joj je duga. Pada po ramenima. Na usnama ima karmin. Od stare Đulse zadržala je oči i lančić s privjeskom. Smiješi se. Zato je ne mogu prepoznati. Zato nisam sigurna da je to ona. Iz tašne izvadi karmin. Nanosi ga na moje usne. Kaže: Eto… U mom smo kupatilu. Pred ogledalom, zagledane u svoja četiri oka. Pločice mijenjaju boju, postaju nježne, roze. Zidovi se pomiču prema nama. To je sada njeno kupatilo, ono koje pamtim iz djetinjstva.

Nećemo tamo, kaže mi. Tamo nema ničega.

Zidovi se razmaknu. Pločice potamne. Tu smo. Moj život.

Ne možemo ovako lijepe ostati kući.

Pomiluje mi kosu.

A treba ti i novi muž. Idemo mu sad.

Još mi nanese rumenilo na obraze.

Eto, savršeno, kaže.

Hvata me za ruku. U ogledalu, moj odraz ostaje nepokretan.

Štikle, insistira. Štikle!

Ne mogu ravne cipele. Ne volim štikle. To je ne zanima. Moraju štikle. Kuckaju po ulici. Muzika pod našim nogama. Poslije će mi u kafani za Cavea reći da joj se sviđa. Pucketat će prstima. Lagano pomjerati glavu s jedne u drugu stranu. Tijelo prati taj pokret. Puštena kosa joj dodiruje obraze. Na trenutke prekrije lice. Da sada počne padati unatraške, pod je ne bi zaustavio. Lagano i usporeno, u istom ritmu, propala bi do zemljinog jezgra.

Ima li Zemlja jezgro ili srce?, pitam je.

Srce, naravno, srce, ispod svega je srce, govori mi, ne prekidajući ples.

Pustila je da ja naručim piće. Namršti se kad otpije. Nisam znala šta bi voljela piti. Uzela sam jeger za obje. Nikad je nisam vidjela da pije alkoholno piće. Muškarcije gledaju. Sviđa im se taj ples. Haljina se njiše. Kao ptica.

Govorim joj kako u kući imam duha. Škripi u kupatilu. Pomjera vrata. Ne uplašim se. Ne mičem. Ne pitam ko je. Prestane plesati. Primakne lice mom. Oči su joj prvi put tople. Poljubi me u vrh nosa.

Ludice moja, tako kaže, ludice moja.

Nježnost u glasu.

Tako te čuvam.

Tijelo mi se smanjuje, dijete sam. Haljina se vuče po podu. Rukavi su progutali šake. Ne znam šta bih sa sobom takvom. Stisnem oči. Tjeram tijelo da raste. Popunim ponovo svoju odjeću. Sada i ja plešem. Iza nas, na zidu je ogledalo. Izgledamo isto. Njena haljina je zelena, moja plava. Pokreti su nam isti. Sestre.

Sada smo sestre, kažem joj.

Nasmiješi se. Oči joj se napune suzama.

Daj mi cigaretu, kaže.

Pripalim i njoj i sebi. Polako otpuhujemo dimove. Oko nas postaje sivo i mutno.

Praviš se mrtva, tako preživiš. To mi kaže.


Autorka fotografije: Jelena Medić

Senka Marić piše poeziju, prozu i esejistiku. Objavila je tri zbirke poezijei romane Kintsugi tijela i Gravitacije.

Dobitnica je nekoliko književnih nagrada, između kojih se ističu evropska nagrada Vitez/škinja poezije 2013., prva nagrada Zija Dizdarević 2000., te 2019. godine nagrada Meša Selimović za najbolji roman objavljen 2018. na teritoriji Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore.

Urednica je internetskog portala za književnost, kulturu i umjetnost strane.ba.

Povezani članci

Dejan Atanacković, Ljudožder

Bojan Tarabić, Rez

Marko Car – Kiselina

Ostavite komentar