Iz: Lebensformen (Istraga i druge fraze)
Negde duž prečnika od 93 miliona svetlosnih godina.
Trebalo bi da vrište, a ne mogu.
Gotovo sigurno osećaju bol.
Leče i štite povređene delove tela i ne vole da ih neko dodiruje blizu rana.
Odsustvo endo i egzoskeleta omogućava im da uzmu bilo koji oblik.
Svedene su na svoje osnovne elemente: gas, fragmente kostiju, humanističke ideje rada.
Čine deo gomile komposta.
Pidžame napaćene zbog životnog dela, apsurdnih bolova, bezobličnih informacija.
Prisiljene da mutiraju, da se utišavaju, da psuju na drevnim, regionalnim idiomima.
Umiru jednog dana koji je nalik na ostale dane, samo što je kraći.
Ni o čemu ne razmišljaju manje nego o smrti; one su slobodne.
Nekoliko dana nakon smrti, neke od njih se reinkarniraju u preduzetnice.
Mogu da steknu sposobnost letenja i kretanja u oblacima.
Kreću na putovanja da bi se spasile od: petroleja, opekotina, olupina – večitih belih mrlja na kuhinjskim pločicama.
Naglo skreću s puta, ne oklevaju da upropaste svet da bi živele još jedan dan.
Trotoari su prekriveni tibijama i femorima, uglavnom podeljenim da bi se dobila koštana srž, ibuprofen.
Padaju, gomilaju se okrećući se ispod kauča, preplićući se sa resama na tepihu.
Izležu jaja, tumore, gnoj, nove anđele.
Neke skaču kroz prozor.
Druge nemaju koristi od tela.
Gledaju ih kako padaju, upliću se, dok ažuriraju svoje biografije.
Polako gube identitet, postaju organi.
Drevne su, tek rođene, pune pipaka, antena, prstiju, kablova.
Kada roditelji umru, raduju se, zbog izumiranja veza zasnovanih na krvi, vinutih do ideja.
Pucaju usled svakodnevnog bombardovanja ultraljubičastim zrakovima i vestima.
Svode se na to da jedu sopstvene pretke.
Imaju oko petsto miliona neurona, dve trećine u rukama.
Gube se.
Nema mogućnosti zarade, profita.
Vrše nuždu u odeći, dok mrmljaju o prošlim vremenima.
Neke su u stanju da dodirnu više od 7 hiljada cvetova u jednom danu.
Društveni antagonizmi čuvaju se u urni, sahranjeni ili raspršeni.
Pod živopisnim livrejama kriju napredne predatorske oblike.
Poduhvati se utapaju u koloidne vazdušne sisteme, između PM10 i osećaja krivice.
Mogu se naći na plažama, ugušene plastičnim kesama i štapićima za uši.
Mutiraju, skaču iz života u život poput virusa i vlastodržaca.
Metali i težak osećaj u vazduhu, čestice ugljovodonika, benzin.
Ne vide širenje kreativnih aktivnosti ako nisu kapitalizovane.
Zovu ih pesmama.
Pojavile su se na Zemlji pre 3,5 milijardi godina.
Izvode histerektomije u podrumima za vino, na buđavim mestima; onemogućuju izvlačenje viška vrednosti.
Postavljaju predmete na pogrešna mesta; kriveći jedna drugu
Nije gde je bila, nije kakva je bila.
Rane se neprestano otvaraju, odnosi između istorije i praistorije.
Modifikuju cikluse fosfora i azota; ne znaju kako da to ponište.
Među jajašcima grinja rađaju se konvektivni pokreti da preokrenu sadašnje stanje stvari.
Glave zaražene vaškama, vlasničkim koncepcijama sveta.
Nemaju glavu, rep, oči, udove, dešifrirajuće delove tela.
Injekcije efedrina, plutonijuma, cezijuma.
Gore dok gori, nebo crveno nebo.
Beskrajni zalazak sunca.
Govore o poslu kao da rade.
Trče uplašene, u potrazi za hranom, za izlaznim linijama, kroz pločice kupatila.
Ne vide zloupotrebe jer ne znaju kako da o njima misle.
Generišu sterilne primerke.
Proteze najnovije generacije ukidaju ono što je pravilno i nepravilno.
Ostaju izolovane, ne razgovaraju, nagrižene reakcionarnim i gastroezofagealnim refluksima.
Imaju devet mozgova: jedan centralni i osam perifernih.
Neke apeluju na res cogitans dok tonu u algohalucinacije.
Prevladavaju krizu pripremom za opštije i nasilnije krize.
Životni stil zasnovan na povrću i paranoji.
Žive prekrivene blatom, na dnu privremenih bazena; presuđuju s dozom mirnog besa.
Na rešetkama kreveta, usred izučavanja i izučavanja smisla života, otkrivaju da priča nije gotova.
Pretrče 150 km dnevno, proždirući usput sve biljne vrste na koje naiđu tokom puta.
Neke i dalje žele jaku državu.
Bude se, postaju nesvesne, malo po malo.
Dele potomstvo na ono koje će da pojedu i ono koje će da obrazuju, da bude pojedeno ili da jede.
Sarađuju, formiraju kolonije, organizme – rađaju se donji ekstremiteti.
U fetalnom položaju na trupovima automobila, podižu pogled: ono što se dešava sada, desilo se pre nekoliko vekova.
Tragovi maskare, fosilizovanih algi usled hladnog udara, jedne večeri pune ekscesa.
Neke su i dalje snažne zbog imovine, moći, proizvodnje.
Svaštojedi, proždrljive, prelaze granice, kopaju duboke jame kako bi sačuvale egzuvije i namere.
Informacije se prenose na papirićima natopljenim sluzom, ispod asfalta.
Pišu svoja imena, kada se dogodilo, volim te.
Mozgovi u neprestanoj ekspanziji se prelivaju, jure, stvaraju.
Ništa ne stvaraju; mešaju organe, fraze, morfološke abecede krila, peraja, očiju, nogu.
Preživljavaju samo one koje udruže snage, one koje generišu neočekivane veze.
Sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović
Simona Menikoći (Simona Menicocci), rođena 1895, potomkinja bez potomstva, studira filozofiju i radi kao nastavnica u Rimu. Među njenim pesničkim publikacijama se mogu naći sledeće: More je puno riba (l mare è pieno di pesci – La mer est pleine de poissons (Benway Series, Tielleci, 2014); Priručnik za kućno inženjerstvo (Manuale di ingegneria domestica (Arcipelago Edizioni, 2015); Glossopetrae/tonguestones (Ikona Liber, 2017); Zasićenja (Saturazioni) (dia°foria, 2019). Od 2015. godine, zajedno sa Fabijom Tetom drži laboratoriju za savremeno pesništvo pod nazivom “prove d’ascolto”.
Milena Ilić Mladenović, rođena 1986. Završila osnovne i master studije na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno pohađa master studije iz Marketinga i trgovine. Piše kratke priče i duge pesme, nespretne eseje, spretne recepte. Beleži priče svojih sinova. Trenutno radi na dva romana, od kojih je jedan roman za decu. Prevodi sa engleskog, italijanskog, norveškog. Glavna i odgovorna urednica i osnivačica časopisa Libartes. Živi u Italiji.