nije važno ko si ti
ne želim da ostavim
trag kočenja
iza tvojih rebara
boja tvojih očiju
nije bitna
uživajmo u našim
OKP slastima
dok pališ i gasiš
svetlo u kuhinji
sa osmehom klipana
u uglu usana
praću ruke
po devetnaesti put
i dobacivati iz kupatila
‘brže, nakazo’
koristim umrežen sistem
samoobmanjivanja
dok mi nudiš
čašu vode
i dve bele tablete
sa lakoćom
blagosiljam
tvoje svete potrebe
golim telom i
prazninom u očima
ureži na moj stomak
prvo slovo tvoga Isusa
pristajem da slepo
živim u skladu
sa tvojim porivima
u našem stanu
koji sam izmislila
ljuštimo nasilno
slojeve narandže
gađamo se korom
kada ogladnimo
ostatke jedemo s poda
sutrašnji dan će opet biti prvi
odlepiću se sa rebara
zaboraviti kad pogledam na sat
ruka će ponovo visiti
sa ivice kreveta
i pokretom prsta
crtati krugove u prašini
tišinu će ispuniti očaj
umorna od gmizanja
otvoriću usta i
zaćutati
kao pravi vojnik
Disciplina!
Tišina!
pomilovanje…
otpust
plutam niz reku
u drvenom čamcu
umotana u bele čaršave
krijem kutiju šibica
tinjam i čekam
značajniji plamen
Slađana Bažalac je rođena 1991. u Kraljevu. Osnovne studije je završila na Fakultetu bezbednosti, Univerziteta u Beogradu, nakon čega je završila master studije na Fakultetu zaštite na radu, Univerziteta u Nišu. Aktivno piše poeziju od 2018. godine, objavila je pesme u nekoliko zbornika i pohađa radionicu kreativnog pisanja poezije kod Zvonka Karanovića. Živi i radi u Kraljevu.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.