Pasus
Ovo nije poleglo klasje žita i smrskano pčelinje krilo na tučku žutilovke. Ovo je mukotrpno. Ovo je unezvereni tok mojih misli upravo onda kada se poštuje tuđi, nepoznat zakonik. Ovo je moja šupa. Ovo je paukova mreža, a ne ona za odmor između dva drveta. Ovo je posledica golicavog sna iz širokog repertoara edipa marfija. Postavi se ispred mene. Ovoga puta neću da bežim. Odavno imam na umu završetak zapetljane pertle u obliku suženja njenog zmijolikog trupa. Kod prve rupe se raširila, zatim zategla ulaz u drugu, pa se oko četvrte, pete i šeste obavila maglom, a treću ostavila da se suši. Sedmu i osmu je prosto probola, u devetoj iskopala bunar, desetoj raširila jednu dimenziju, i tada sam došao do zaključka da nosim čizme.
Rekoh sebi, piši šta bilo, bez obzira na to što nemaš poruka za predavanje, ni grama poente, ni konkretnog cilja pri tom besmislenom delanju. To otad i radim. Nemam nikakvu materijalnu satisfakciju, ali mi se zato drveće klanja u transu, a i mačke su povratile veru u ljubav koju gajim prema njima. Zato sam svaki put preuredio u put za vožnju biciklom ili taljigama. Zvuci razdešenih točkova me čine zadovoljnim.
Razbićemo malo formu, da bismo prešli s pet na devet. Ja sam upozorio. Pesme plivaju preko jezera, ubitačno i baš do mesta za beljenje platna. Lavanda miriše, oluja bere hrastove za novu kolekciju, kasting i fešn vik, suncu je lepo i ovako, i mada ja nisam naturista kao žiono, reka je pružila ruke prema ogromnoj posudi s morskom vodom i saplela se o poslednji vodopad. Ako noć padne pre podne, to će biti siguran znak da je harmonija prirode narušena, da treba pokupiti prnje i čistiti se odavde što pre.
S obzirom na to da upravo nabačeni naslov ukazuje na određena tematska ograničenja, prešaltovaćemo se na rešavanje problema urbane ekologije.
Isušivanje potoka, reka, jezera, Mora i okeana
Kao što je i Aristotel rekao još u srednjem veku: dajte mi odgovarajući oslonac i ja ću polugom pomeriti zemlju, ja kažem: dajte mi dovoljno veliki brener i ja ću isušiti svu tekuću i stajaću vodu na zemlji.
Vodu treba ukloniti zato što ona umnogome otežava normalan život čoveka. Reke često imaju tendencije ka poplavljivanju imovine, imaju zatim nezgodne brzake, i obično muljevita, prljava dna.
Mora takođe plave obale, ali i proizvode u kooperaciji sa vetrom nekakve talase, i tu se javlja opasnost od prskanja po čistoj, suvoj odeći na telima turista šetača. Jezera se izlivaju i lede kad im se prohte, što izmiče kontroli čoveka, a to je samo još razlog više da ih se ratosiljamo. Okeani su nepredvidivi. Gutaju brodove sa dragocenim tovarima i gorivom, prave talase i veće od morskih, imaju u sebi mnogo otrovnih glavonožaca, ljigavih puževa, alge koje se upliću u prste kada se čovek slučajno nađe u vodi… Sve to katastrofalno utiče. Potoci su mali, bedni i nikakvi, ne služe ničemu, pa i njih treba uništiti.
Sve ove vodene površine, ako ovako ostane, mogu da prouzrokuju još gomilu problema. Naime, kada ih sunce greje one isparavaju, stvarajući tako oblake, a sa njima i kišu koja ponovo pada dole, stvara blato. Voda je skretnica jeseni sa blagoglagoljivim imenom plavog elementa, čorba koja može da unakazi ljude u stroju, da ih podavi, da budu davljenici. Ona može da pada u vidu kiše na vašu glavu i tako u vama stvori osećaj štrokavosti i duševne praznine. Može da vas pokvasi po nogama pa da se prehladite. (eto, ni to nije loše) Zapravo, ona može sve da učini (da li namerno, ili nehotice) da vas poremeti u sveobuhvatnom svetskom procesu rada i zarade, napretka, a vi nemate vremena za bacanje.
Budimo realni. Isušimo vodu, počnimo novi život bez bojazni od poplava, brodoloma, oluja i mećava.
Napomena: Moramo biti svesni da ni ovo oslobađajuće isušivanje neće ići glatko, jer se voda uvukla u skoro sve pore društvenog života (centralno grejanje, voda za piće, hidrocentrale, vodenice, bazeni itd.), ali treba istrajati u hladnokrvnom zavođenju zakona o održavanju čovekove aktivnosti u kablovima sinhronizovane korelacije NAS, koji se dotiče i problematike oko ove opasne tečnosti.
Spaljivanje šuma i ostalog rastinja
Lovac na jelene, stari vijetnamski veteran, koračao je kroz šumu unakrst i pažljivo, jer svaka slomljena grančica mogla je da znači sedam godina robije. Kod sebe je imao trotomne blagodeti, izdrkani sat i još par stvarčica iz rezervnog alata i pribora za snalaženje u šumi, a koji uključuju u svoj sastav i američki upaljač. Korača on tako, a kroz tanka sečiva šiblja tulilo je nešto sasvim različito od sunca, a tako slično nekom unutarnjem fašističkom naboju. Lovac opazi ljuljuškanje grana i netom poseče stručak smokvinog lista sa koga se cedio petrolej. Neusiljeno se cereći, on još kudikamo bolje seče zviždavu travicu na otkosu ali se i prene, pa pogledom punim omalovažavanja isprati meteorsko kretanje zeca između dve mladice. Lovac na jelene je znao – ako uradi ono što mu je rečeno, biće uvažavan kao neko kome se dvaput ne ponavlja, a ako ne, da će ga zadesiti sudbina mrtvog čoveka. Ne, neće ga ubiti kao psa. Nego će mu biti pružena šansa za beg, a zatim će biti pokupljen u malu cesnu, prenet na izvesnu visinu, i biti spušten na gornju elisu helikoptera koji leti ispod. U tom slučaju bi komadi njegovog tela leteli okolo i padali na sunčane padine. Zato je sebe sa razlogom primorao na najviši stupanj budnosti i kretao se šumom nečujno kao lastavica.
Put mu prepreči jedan poveliki grm. Lovac zastane pred njim i dobro ga osmotri. Iz abdomenalne strukture pitke kiseline njegovog želuca penjao se smuk. Kuda, kuda, rabadžijo, upita grm – presretač smuka koji je već stigao do usta. Ja u svetle piromanske podvige, a šta je tebi te stojiš tu? Ovde sam rođen; a ti ako hoćeš ovuda, moraćeš preko mene mrtva. Smuk na te reči iskoči iz usta i uhvati se za hrast. Lovac na jelene isuče dugi nož i poče da fijuče njime iznad svoje glave, a ispod smukovog repa sa zvečkom. Kada je grm ležao mrtav pred lovčevim čizmama, iz njegova kisela korenja izleti podebela jarebica.
Ptice znaju kada on izlazi iz brloga. Treba da je nepretenciozno vreme, bez puno vetra, osunčano celodnevno jutro. Tada ga mogu videti ispod drveta, sa cigaretom u ustima, kako ukopan u mestu gleda nebo i zemlju. U takvom času, on je zaboravio mesto na kome je, i jurnjavu koja gleda da mu se nekako nametne. Zaboravio je i žene – bića koja treba da oplodi, i sva prevozna sredstva osim koraka, i sve pokušaje da se odgonetne stanje u kome se čovek našao, a ne ume da se snađe jer to vreme traje kratko. Zaboravio je poreklo, to važno sranje koje služi zato da zamrzi svakog ko ima drugačije poreklo. Zaboravio je svoju umornu misiju na zemlji, sav provod slatki u dnu sanduka i oči što ih prevrćem u čudu zašto tako. Zaboravio je vrata i otvorena i zatvorena, zamandaljena i provaljena, poetski trenutak pritiskanja kvake, preteće zvono, zube divljeg vepra iz upropašćenog zida i sve što liči na svet okrenut naopako. Zaboravio je svaku prepreku na putu, svaku prepreku koja se učini važnom za ostatak puta, pravac i cilj kretanja, seizmološki dokaz da je do sad uništio petnaestak takvih puteva, i zaboravio je skokove u vodu, za koje važi da su ključni, presudni, žučni kao kesice, isprevrtani na krevetu kao žensko telo, telo gigantske bakterije koja je izbegla hemičarima, bokala vina i cisterne za postradala područja. Zaboravio je proređenu uništenost svojih zuba i nokte što rastu kako im dune. Zaboravio je svoju svadbu koja prethodi, i sopstvenu smrt koja predstoji ovom iskrivljenom obliku života koji je zaboravio. Zamke, humke, hvatanja, zamorna upoznavanja, koncentraciju na reči i na onog kome ih upućuje, i čitav arsenal maski koji mu služi da ga oteraju na robiju ovako mladog i zelenog.
Kako je tumarao obezglavljen, u leđima rađahu se pritajeni motori, a miholjsko leto, uzimano na kašičicu, pretvorilo je, na mestu gde je bila glava, žilice u keš. To isto pada iz tužnih očiju neba i njegove plave polutače kada sivo nasrće na ultramarin, a sužene se okosnice trljaju o maljavo nebesko telo. Provaljen kao iz oblaka, lovčev mozak pušta paru po namerama i dokopava se one glavne, raspaljivačke namere, te je postepeno pojačava svojim brojnim olovkama. Kada je namera bila jaka ko zemlja, on hitnu šaku u džep na maskirnoj uniformi, i odande, kao iz bunara punog leševa, izvadi onaj američki upaljač.
Zapalio je suvu travu ne razmišljajući, i šuma je planula. Požar se kretao od juga ka severu. Zahvatao je žbunje, drveće, visoku i nisku travu zajedno sa zaljubljenim kamperima koji su se tu parili, životinje prilagođene životarenju u šumi, puževe beskućnike itd. Od 16 č popodne, pa sve negde do ponoći, požar je proždro sve statično i sve što se miče. Na tom mestu je ostalo samo zgarište, dim.
Onda je lovac na jelene pošao u obližnje naseljeno mesto da se osveži. Usput se dvaput iskezio. Stigao je rumen u licu kod gradske česme i zahvatio vodu spojenim šakama sa još dve rostfraj narukvice i dve drugarice koje su takođe laptale vodu, na susednim slavinama. One su se podsmehivale i podgurkivale zato što lovac smrdi. Lovac ih je pogledao sa zanimanjem, a zatim jednu od njih, onu koja se nagla da pije, prikucao pesnicom odozgo, u potiljak. Drugu šiparicu je zagnjurio u valov i držao neko vreme, dok se na površini vode nisu pojavili plihovi vazduha, a to je ukazivalo na njeno izdahnuće.
Operacija vazduh
Presing se vodi kao jedan od načina za direktnu zamenu novčanica, bilo na ulici ili na terasi narodne banke. Uopšte uzev, kada govorimo o ovakvom obliku neposredne odbrane otadžbine, stoji da je taj oblik veoma reljefne prirode, a iznad tih namreškanih masa razjedenih erozijom plime i oseke, ionako prepunu čašu, plavi nam nebo.
Njegov sastav zavisi od nekoliko propratnih činilaca, o kojima možete nešto više saznati u drugom tomu ovoga postulata.
A sam vazduh nema baš veliki kapacitet pluća, kako nam se na prvi pogled može učiniti. On ima sasvim malo oko na lebdećem delu koje isparava tokom zračnih prelamanja levo i desno od izvora toplote i rez po životnoj sredini bez autonomnih krajeva. Prestajući da se izdiže usled pritiska na dugme od nekoliko stotina barela, on poput kariatide pridržava pozamašan sloj azota, a istovremeno gazi tepih protkan ugljen-dioksidom i nekim manje zastupljenim gasovima.
Negde posle novosadske bodibilding kampanje pojavilo se, što se još može osetiti u vazduhu, nešto specifično za nas i naše podneblje, a to je, razume se, ogromna količina kalorija. Bilo ih je toliko da su gradski oci poslali otvoreno pismo američkom predsedniku, u kome oni njega mole da se ta jedinica (cal) prebaci u neku drugu oblast fizike. Predsednik je učtivo otpozdravio pismom u kome se kaže da od prvog u tom mesecu ta jedinica ionako počinje da se koristi u druge, dotad malo poznate svrhe, što gradski oci izgleda nisu znali. Istog momenta, odmah po prijemu i iščitavanju pisma, njima se sa srca otkotrljao veliki kamen i pao kroz prozor na ulicu.
Posle ovog nemilog događaja naučnici su počeli da iznalaze načina i načina za korišćenje vazdušne struje kao izvora energije, sapatnički se gradeći da im nije do arčenja već poznatih izvora toplote, koji im noću greje tabane. Psihoza jednoga od njih je podstakla ostale na neprevaziđenu akciju, koja se sastojala od nekoliko operativnih lokacija zaista retko viđenih na televiziji, takozvanoj «operaciji vazduh».
«Operacija vazduh» obuhvata balu neprerađene ovčije vune zajedno sa krpeljima, što je i normalno ako je ona neprerađena, i zajedno sa zelenom substancom deterdženta za sudove, koji su prilikom kupanja ovaca koristili čobani. Pored toga, u program ulazi još mnogo vazdušnih jastuka iz kompleta sa vodenim krevetima, i jedna sredovečna živa ovca sa kamom za dovođenje pred svršen čin. Ako je po babu, onda seizmološki zavod tu nema šta da traži, a ako je po stričevima, onda je jagnje nedonošče, i ono koristi vazduh ravnopravno sa ostalim saplemenicima. To je tako.
Pošto operacija vazduh zahteva kontinentalne nuklearne ventilatore, koji bi služili za potpuno uklanjanje vazdušnog omotača, ovo je trenutno ad akta. Ali, spregom volje i materijalne potpore, sve to može lepo u rekordnom roku da se sprovede, i tako nas spasi vekovnih okova atmosfere i njenih tlačiteljskih tendencija.
Konstantin Filosof
Slobodan Gargenta: rođen 1968. u Beogradu. Bavi se pisanjem poezije i proze od sredine osamdesetih. Učestvovao na konkursima za kratku priču i objavljivao u zajedničkim zbirkama početkom devedesetih, takođe i na zajedničkim likovnim projektima „Urbazona”. Radio razne poslove. Zatim nekoliko godina boravio u manastirima u raškoj oblasti i na Kosovu, gde je učio ikonopis. Živi sa ženom i troje dece u jednom selu ispod Kosmaja. Radi u ateljeu „Kininija”, bavi se živopisanjem crkava i manastira, a pored toga i ponovo pisanjem i naivnom digitalnom grafikom.