/odlomak iz romana Blizu Bajlonove pijace/
Uvek kad misli o tome svemu, Sara počne sa EKV-om, nastavi se šansonijerski, ili blago oivičeno soul popom, a završi u nekoj psihotoničnoj muzici. Ili se sve zajedno pomeša, preklapa i nadjačava jedno s drugim, nadovezuje jedno na drugo, skladno i nepogrešivo kao časovnici kada kucaju zajedno u Emilijinom ateljeu za restauriranje a svaki pokazuje različito vreme. Čudesno kako se neki ljudi upišu u muziku i ne miču odatle, zauvek. Okamenimo ih tu i oni ćute, ili se smeju, prave gestove rukom, pomicajima usana, pogledom nam poručuju iste stvari, očitavamo im sa lica identične predele. Tu ne postoji prošlost, u muzici, ali nema ni budućnosti, jer sve brzo nestaje. U muzici, dok traje, nema sumnje da je taj neko tu, prisutan, bezmalo uporan i stamen u našem životu. Uvek kada misli o toj priči, Sara čuje muziku u sebi, i obratno, uvek kada čuje određene numere, ona misli o toj priči. Prolazi danas Balkanskom, pored nekih tašnerskih radnji. One su kao u inat vremenu poređane jedna do druge, prisno naslonjene na ulicu, širom otvorene. Oblačno je, a toplo, izrazito sparno toplo, kao da se neka blagodetna i dobronamerna oluja nadvija nad gradom. Šta god da bilo, sigurno će se uvek sećati te muzike, tih zarobljenih trenutaka u večnosti fino složenih tonova, u kojima se trenuci nalaze nemoćni da se promene, da evoluiraju ili se izbrišu. Jednostavno su tu i to je sve, cela poetika njihove besmrtnosti. Počinje da se odmotava tako što čuje kišu koja preplavljuje Terazije noću, i mešaju se početni tonovi pesama Iznad grada i Budi sam na ulici. Sveža je noć, sa primesama ledene, jer ledeni su im prsti, obrazi, ali telo savršeno radi, kruži krv i stvara toplotu ispod odeće, kiša postaje na mahove izmaglica, ulična osvetljenja su za nijansu slabija u odnosu na rano veče, grad je pust ali široki su bulevari, otvorenih ruku ih primaju u naručje, greju, i one mogu da nastave priču u nedogled, u Iznad grada je sve skockano po meri takvih razgovora, ne samo dok se šetaju već i kad stignu kući pa misle o svemu tome, o tome kako je razgovarajći tako moguće preći hiljade kilometara, stići ko zna dokle, do kog uporednika planete, neosetno, tada mislima preleću svoje šetnje po kišnim noćnim Terazijama i prenose ih u svoje sobe, sve te reči, i lete. Iznad grada. Kao u kliničkoj smrti, vide se ulice, obrisi ljudi, zdanja, vide se oštećeni saobraćajni znaci, nakrivo parkirana kola, opet prolaznici, grane kako se njišu od jeseni, kiša kako se spušta na njih u tresku i neuredno padajući kao fajtalicom nanošena. A Budi sam na ulici – to može i danju da se dešava, mada uvek sklizne u noć. Opisujući krug od donjeg kraja grada do gornjeg, svejedno gde, ali pratiti liniju toplog nekog vremena, možda kraj leta baš, ili miholjsko leto, to su oni dani kada je bilo uobičajeno ići na žurke kod nepoznatih komšija, ili slučajnih prolaznika koje su srele na autobuskim stajalištima, u tramvaju, kod česme, preko Martina ili Adama, ili tako negde, kasno noću, u nedoba, kucati na vrata na mansardama ili u suterenima, oseća se na namotan duvan, alkohol, pivo pomešano s rakijom, slabo tu ima vina jer je skuplje, dočekuju ih pripiti gosti, još pijaniji domaćini, priča se o velikim temama začetim zbog alkoholičarskih depresija, čuje se mjauk kućnih mačaka, lavež kućnih pasa, i napolju lutalica, kiša moguće da takođe i tada bije o prozore a možda i ne, možda je samo vetar pa se grane stabla pored okna savijaju i udaraju, kao da im neko kuca, i čuje se kucanje čaša svakako, pet hiljada ljudi sa dignutim čašama, one su začudno uvek trezne i samo svrate na kratko, onda bum bubnjeva dok viče Budi sam, budi sam!, kao kada se brzo silazi niz veliko stepenište neke zgrade, u žurbi da se nađu kod česme u tačno dogovoreno vreme. Kad god čuje početne tonove te pesme, Sara pomisli to je kao vraćanje u neku prošlost koja i dalje traje, nešto kao već sada zarobljena sadašnjost, ovekovečena u srcu, telu, bojama, ali koja mora da prođe, mora da prođe. Jer prosto, kao da je takva njena priroda, da ne može da ostane tu uvek, da mora da ode nekuda, dalje, niz reke. Velika je ta sadašnjost i suviše lepa za svakodnevno poimanje lepote, previše obujmljujuća i nejasna, ali mora da ode. Biće žrtvovana muzici, Sara neretko plače dok ide ulicom kad pomisli na to, jer se ti tonovi iz Budi sam na ulici čuju ponekad previše glasno u njoj, ne zna šta su uradili toj pesmi ali asocira je na ranu mladost (nečiju? Njenu? Ičiju?), na neke godine koje su negde ostale iza a zapravo su tu, još uvek traju, ispred njenih očiju. Potpuno pomeranje u vremenu a to nije ni malo prijatno jer nije nam dato da se tako šetamo po skali. Ovo je sada i treba da bude samo sada. Još je na sve to, Emilija je pre neki dan uspela da odsvira tu pesmu na klaviru. Sasvim drugačije zvuči klavirski: još strašnije. Zamolila ju je da prekine sviranje u pola.
„Jel ti se ne sviđa?” „Naprotiv.”
Previše lepote, a pregruba pomeranja vremenske skale, ponekad, tonovi se ponašaju kao mali zli demoni, igraju u nemom kolu, vrište, cerekaju se i gađaju majušnim, oštrim, smrtonosnim perorezima. Nastradaće obe ako se sviranje nastavi i zato, bolje da stane. Emilija je tada zatvorila klavir i pomalo iznenađeno, a odviše zabrinuto, posmatrala Saru kako se bori sa svojim strahovima. Lice joj tada izgleda pokriveno senkom, a pogled, uvek svetliji od svetlosti lampe sa zelenim abažurom, potpuno tužno preplašen. Ta pesma Saru uvek podseća na nedostatak novca za kafu u kafani, sakupljanje metalnih para i papirnih desetica i dvadesetica, na tampon-zonu između rane mladosti i ostatka života, kada je sve još uvek u nastajanju, nerazmotreno ni koji dublji način, kada se šeta po nevremenu da bi se video kesten u nekom dvorištu ili nekakav natpis na zidu neke zgrade (krupnim slovima „ZNAŠ..”, na jednom zdanju pored pijace, ili Drinčićeva uzduž, zid po zid, cela ulica ispisana), sve to obavezno noću, i onda ta pesma iskrsne da upozori da je to samo sada tu, već sutra neće biti, i šta će raditi posle? šta će raditi s tim? To zastrašuje Saru. Opsedaju je stvari koje su sadašnje, ali ih sve vreme, neobjašnjivo logikom razuma, doživljava kao prošle. Taj raskorak, taj jaz između istine i slutnje, to je muči svaki dan u poslednje vreme.
Numeru svirao pijanista Nikola Kašaš.
Sofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet(poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izasla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.
Autor naslovne fotografije: Ivan Pekić
Tihana Hamović – Kao da postoji naslada duža od trenutne