Image default
Proza

Tihana Hamović – Kao da postoji naslada duža od trenutne

Uvek počnem igrom. Ne mislim pri tom na igru kao nekakvu neozbiljnost, već mislim na polje svakojakih sloboda. Jer moguće je živeti.

Lažem mnogo, to je potrebno, no razlog nije nužan. Nekad se silno upletem, ali ne stajem nikad. Povratak je dosadan. A uvek je moguće ići dalje.

Održavanje tolike zapletenosti ponekad iziskuje veliki napor; ali, istovremeno, pruža obilje zadovoljstva. Lagati što više, što bolje, što neizvesnije. Sve se može izreći, pa svojim načinom i upornim svetlosnim efektima izazvati utisak istine.

Ako imamo sreće, naći će nam se i emocije onoga kome tu istinu saopštavamo, tako ćemo moći posve ležerno da posmatramo svoje umeće. Ovo ne znači da smo mi bez emocija, naprotiv, mi sve i u svakom slučaju doživljavamo od svakog intenzivnije. Ali mi slabo sebe posećujemo. To nas preterano i neprijatno zasmejava, a ozbiljnost je naše prvo znamenje.

Izraz lica najčešće odražava najdublju misaonu aktivnost, poželjno je da ona bude u sprezi sa patnjom, svi nalaze da se te dve pojave izvrsno uklapaju i mi se toga pridržavamo. Vidite, mi nismo nikakvi buntovnici.

Eto, zamislite, na primer, jednu mladu devojku koja tako ozbiljna lika klizi mnoštvom lica u nekakvom društvu, u nekoj prostoriji. Najpre, trebalo je tu devojku pratiti sve do trenutka kada je u prostoriju kročila, jer ovde nijedna sitnica nije bez značaja. Kako je to zapravo nemoguće, pretpostavimo tek da je došla sama (veština zahteva samoću) i da joj je pomenuto društvo najvećim delom nepoznato.

U prostoriju će, iako prvi put, kročiti kao u svoju trpezariju, baciti znatiželjan, ali još uvek nehajan pogled na sto, da vidi čeka li je spremljeno jelo; ovaj put ono je tu, nije još jasno šta je to tačno, ali otkriće se ubrzo, sada vremena ima.

Strategija, da razjasnimo, unapred ne postoji. Izvestan redosled radnji uspostavlja se uvek na licu mesta, korakom, i stalno je podložan promeni. On u suštini ne zavisi neposredno od spoljašnjih kretanja, jer ništa se našoj junakinji ne daje ako ona to ne uzima.

Posedujući prvi materijal, opštu sliku, ona sad traži podesan ugao za precizan pristup. Sam joj se predočava, što je vrlo čest slučaj uštede vremena i truda. Samopouzdanje ravnomerno raste.

Dva su plena u prostoriji, jedan i sam traži da bude osvojen, drugi, reklo bi se, veruje da je on osvajač. To ga čini smešnim. Prvopomenuti je prava osvajačka potreba. Devojka postaje potpuno usmerena.

Njegov pogled presretnut je nekoliko puta i on više nije miran. Nju ne zanima dugo upijanje za kojim on, evo, već poseže. Trenutak njegove reakcije, on je jedini bitan.

Ona je sama, on je u društvu dva prijatelja. On se odvaja od prijatelja, ali nju više ne vidi.

Tu je ona, promatra.

Njemu prilazi druga, veoma privlačna devojka. Razgovaraju.

Onda se Ona opet pojavljuje i ne gleda.

Privlačna ga sad ljubi, a on gleda. Privlačna odlazi.

Ona mu sad prilazi.

On je ljubi.

Ona gleda.

 


Tihana Hamović: (1981) diplomirala je bohemistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao samostalni prevodilac sa češkog jezika. Objavila nekoliko knjiga prevoda proze, poezije i filozofije i jedan svoj poetski mrvičak u časopisu Agon.

 

 

 

 

 


Autor naslovne fotografije: Davide Cantelli

Ovaj članak je objavljen u februaru 2014, u okviru temata Zubati Libartes.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Povezani članci

Jelena Lengold – Katarza

Goran Segedinac – Glad

Ivana Prentović Krivokapić – Gospođa Lazarus

Ostavite komentar