Image default
Pesme na međi

Sofija Živković, Konjanikova poema

KONJANIKOVA POEMA
o mozaiku tela

—Skica za pismo gospođici

 

Ne, nije reč o pismu,
niti o ikakvoj gospođici,

Reč je o tome da uvek kada odeš,
nad mojim vratom,
nad mojim radnim stolom
i bakarnim služavnikom
zamršeni su u ljubičastom magnetnom polju
Ostaci polomljenih rečenica,

Nije reč, kažem ti, o pismu
ali jeste o intrigi:
mene koji spasavam dame u gustini noćnih razgovora
sad je došla dama u nevolji da spasi,
odvede me u raciju smisla,

(Vojska postrojena stoji na površini sumnji,
I čeka naređenje:
Istrebiti sve one koji ne veruju u takve susrete
Tela i neba, tela i šume, tela i pustinje,
Tela i ružičnjaka, tela i muzike, tela i jeseni,
Tela i drugog tela koji zajedno čine more)

Damsel in distress došla je mi pokaže najbliži put
do konstelacije što donosi nespokoj,
ali
kad smo tu sve vreme smo u utočištu mirisa,
Zato tragamo za tim prostorom jer on je jedina soba
za naša tela umorna od lepote,

Dok perle , godine koje nižemo,
skidaš zajedno sa šminkom,
Bacaš sa starom četkom za kosu,
Sa ambalažom firentinskog sapuna od narandže,
u zvuku poznojesenjih sirena i glasova savesti,
veruj mi samo kada kažem da pišem pisma
duža nego što izgledaju na prvi pogled,
nevidljiva, sudbonosna, krhka,

Ja držim tvoju senku snažno kao mermernu figuru,
Tvoja senka je teška koliko noć u neosvetljenom vrtu,
Neuhvatljiva rukama, nemerljiva usnama,

Aromatično ulje lavanda, ruža, kedar?,
Bouvi, jordanski zeleni čaj,
Računanje vremena u šumi:

Boravak u limbu koji počinje uvek u kafeu,
Nastavlja se kroz divlje rastinje,
a završava se… gde se završava i da li?

Dok je taj svet nastajao
ulica je bila tiša nego obično,
ulica je bila saučesnica u nežnosti,
Upila je tajnu u obliku tišine,
Otkrila ju je prolaznicima ,

I
Falilo mi je samo kamilje sedlo da upotpuni moj nemir,
a kad sam ga dobio, pošao sam na taj put svile
i cimeta
na kome ko zna šta će se još zbiti,

Tek je nekoliko dana otkad nemam košmare,

Tvoje ime je beskrajno jutro
sa koga dopire sunce i leči me od neistine,
Ono umnožava miris tela dok ne postane morski,
Ono se u belini preganja sa mesečinom,
Muzika koja me je prizvala
da me učini nezamislivim,
Ta muzika izvire iz aromatičnog ulja,

A pismo,
ono ne postoji van naših tela što noćima već
stvaraju novi
pogled na svet.

—Drugo pismo počeću o prestonicama

Čudi se kako nisam čuvstveniji
Ali se ne čudi o mojoj čulnosti,

Dok pripremamo se za vožnju
U jednom pravcu, u smeru zalaska,
Kruženja svetlosti i dozivanja boja,
O mojoj čulnosti me ne pita,
Tu je sve jasno kao kada
Ugasi cigaretu o džepnu pepeljaru,
Sedef ili posrebrenje?,

Bila je sa mnom na tom putovanju I iako vraćena nebezbedno
Ponovo bi taj put da pređe,

Špansko vino je rashlađeno
I sušeni ušećereni đumbir, I suve kajsije i prženi bademi,

Ponovo ćemo, obećavam joj,
Ići tamo nakon što se vrati iz prestonice melanholije,
Nekoliko ih ima ali ova jedna je posebno središnja,
U snovima – sve je to ista ulica,

Gospođice što ne postojiš onako
Kako bih ja možda voleo,
Ali poštujem tvoje načine drugosti,
Na tebi je haljina od svitanja,
Sa tebe se prostire drugi grad od onih na koje sam navikao,
Ta varoš je krcata zvezdama
Iako nema kaldrmu i fenjere,
No,
To za lepotu sve nije važno,
Koliko ni za smrt,

Ljubav je neimar što ruši pređašnje trgove,
Kome ruke podrhtavaju dok oblikuje vatru,

A samo u nagoti mi se zaista susrećemo celi.

—Dok spavaš naga

Eksperimentišem sa bojama i slovima,
Iluminacijama i interpunkcijom,
Haos oblika oko mene
Ne da mi da usnim staloženo ,

To su one zamršene reči što ostanu posle,
A iznad mog lica vidiš kako izvire oblačje
U kome postavljam pitanja, raskrinkavam,
Lažem i montiram svoju veliku predstavu
O ljudskoj mimikriji,

Dok spavaš naga, rekoh ti,
Jedino se tako zaista susrećemo,

Moja soba je veliki hodnik za regrutovanje
Vesnika jeseni i začetnika zanosa,
Drumskih razbojnika i krčmara ukišeljenog vina,
Posrnulih dama,

Dok razgovaramo o poslasticama i putovanjima,
Tvoje usne mi ne odaju nijednu tajnu
Koju već sam ne znam iz tvojih dodira,

One se ne pomiču i prekorevaju me,

Pečene jabuke i kruške sa vanilinim šećerom,
Marokanska lampa, iranski tepih,
Grafika jednog golog drveta,
Sa nama u sobi,

Grad je raskopan i rasparčan,
Ukinuta su svetla na prozorima
A asfalt je nestao pod našim stopama
I sada, mogu jedino da mišlju svake večeri
Dođem po tebe,
A potom, potom će se zbiti noć
U punom odjeku: ti spavaš, ja bdim nad predelom,
Ništa nas ne razdvaja sem muzike.

—Sedam minuta pred odlazak

Tačno je sedam minuta pred odlazak
U kafe,
Moram da požurim, da popakujem
Sve slike koje sam gledao danas
Iza kapaka,
Da pojednostavim poimanja
Radnje sa domaćim sapunima
I tvoje ljupke nedorečenosti,

Veče se dešava naglo,
Bura u čaši apsinta, proseka, vermuta,
Svileni prekrivač od reči kojim me brižno
Pokrivaš da se ne prehladim na neizvesnosti,
I ubrzavam, evo,
Čekaju me već u kafeu,
U usputnom stajalištu za konjanike,

Ali ta kosa,
Naušnice sa čudnim oblicima,
Šećer sa Kanarskih ostrva u vazi,
Posle neprospavane noći
U kojoj nismo smeli da vodimo ljubav,
Ali ta kosa što se presamićuje
Preko mojih crta lica,
Prekoreva me da
Budem strpljiviji, mekši sa uzdama,

I ja onda izmišljam lakše,
Dok tvoje usne žele da me zadrže,
I da, naravno, zadržavaju me da ne odem
U kafe, da okasnim,
A konji urliču ispred kao da sam umro,

Kasnim,
Jer mislim o svemu tome,
Još uvek mislim o sofi, svili, leblebijama,
O noći kad nismo smeli da vodimo ljubav jer
Kada smo nagi, to je jedno dugačko putovanje
Od svlačenja do ponovnog odevanja,
I, ne bismo nigde sutradan stigli na vreme.

—Kad god izmakneš, ja snežno sanjam

Kad god prođem tim ulicama,
Razrovanim i ranjenim, pa onim ćoškom,
Kroz sam ćošak, kroz centar mete,

Zašto kažeš
Da su naša viđenja prostora i vremena
Drugačija kad ni malo nisu:

I meni treba vremena – da shvatim,
Da obrglim mogućnost,
Koliko procenata praznine meša se sa
Mirisom čaja od mente, nara ili manga,
I meni treba prostora – u tebi,
U tvojim neprosanjanim pesmama,
Znaš ono, ćoškovi sobe,
Ćoškovi ulica, ćošak na ružičnjaku
Koji vidim na postelji,

Kad god izmakneš,
Počeo sam da ti pričam,
Unutar sebe, blizu jedne pijace roblja,
Ja zatim snežno sanjam,

Svaka rana na asflatu pokrivena je čistotom,
I vetar što provejava kroz šupljine
Poručuje da samo ljubavnici mogu da pišu,
Ostali ćute,
Ostali spavaju,
Samo ljubavnici osećaju odsutnost.

—Konjanik je bio okrutan

U toj šumi gde si ti živela,
Gde možda živiš i danas,
Putevi su bili neprohodni i uski,
Ali omeđeni retkim biljkama,

Gusto raspoređene ciklame,
Liht roze latice i neprobojni pancir od mirisa
Narandžinog cveta, i onda, zašto Španija,
Zar se pitaš?

Do Španije je morao voditi taj slepi put,

Ja, konjanik, naišao sam sa raskopčanim oklopom,
Sa bodežom od bisera,
okrutan da te lišim samoće,

Zagrlio te da te prevarim da pođeš,
Zagrlio te da bih te vezao,
Jer mislio sam drugog načina nema
Da te ubedim u nervozni grad koji čeka u blizini,
Da nećeš pristati na odlazak iz svog života tek tako,

Međutim,
Taj zagrljaj je odao sve tajne mog tela,
I sela si sama na konja,

Naga, nepredvidljivo smela,
sama si postala dama sa bakroreza,

I ja, konjanik, zbunjen sam te oteo od šume.

—Ostrvo

Pomerala si ruke,
U nepoznatim pravcima,
Pokušavala da pobegneš iz te sobe
Ukotvljenog tela, uramljenog zaveta,

More voliš samo ustalasano,
Nikako burno ili nemirno,
Nikako brodolomno,
Ali rasplinuto u nedogled,

A znaš li,
Dok traje jugo zločincima se prašta,
Konjanicima i moreplovcima naročito,

Obala sa mirnim morem ne postoji,
Mada su ti je obećavali,
More je tvoja obećana zemlja,

Pomicala si ruke oko mog vrata,
Hoteći da me udaviš u moru,
Da zaustaviš buru, juga, brodolom,
Obmotala si me davljenički
Da ne bih više započinjao tu plovidbu,

A zagrljaj se slagao u mozaik ostrva,
I nije se znalo gde koji od nas počinje,
Gde se koji završava,
Ni da li su početak i kraj uopšte
relevantne istine
Sa takvim telima.

–Taj haos koji ostaviš za sobom posle čišćenja

Pročistila si stazu na kojoj
Uvek sam se gubio zbog nereda,
Neuredno kamenje, cveće, meteoriti,
Kuće i stajališta za konjanike,
Krčme gde se osvežava pamćenje,

Na toj stazi sve je bilo neizvesno,
Počev od prve aleje drveća,
Za koje se nije znalo da li je besmrtno
Ili će umreti dok mi prođemo tuda,
Ili od prvog mraza i inja,
Ili čak prvog mraka,

Dugačka staza dragim kamenjem popločena
a svi veruju da je bezvredna,
Obmanjivanje prirode:
Taman pomisliš da si stekao samo telo
A u stvari si vlasnik šume meteorita,

Pod nogama, prstima, njušio sam boje u noći,
I prepoznava u tvojim pokretima,

Raskrčila si stazu kojom se ide u onaj grad,
Spuštaš ruke na moju nesanicu,
(Posle čaja od nara uvek sanjam taj san)
Odlaziš,
Vidim zidove koji te nerado puštaju van moje sobe,

Ah,
Sav taj haos u meni
Koji ostaviš za sobom posle čišćenja,

Ali jedino iz njega mogu postati tvoj pravi ljubavnik.


Sofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet (poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izašla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Pesme na međi.

Povezani članci

Dragana Ivanović – Varijacije jednog sna

Ema Stefanovska – ЕВОКАЦИЈА LILIT

Ivana Maksić i Viktor Radonjić – Sporazumno stečeno ropstvo

Ostavite komentar