Image default
Poezija

Stefan Kostadinović, Pet pesama

I
bunar

kada me budu zvali
nekrštenog – da branim
svoje selo – odbiću nemo
i sesti na dno bunara

iz utrobe sveta
ko plotun iz kamene cevi
pevaću pesme ženi
iz susednog bunara


II
najbolji planovi miševa i ljudi

danas sam pomogao nekom
izjavio ljubav i napisao pesmu

posle sam povraćao, plakao
i proklinjao

večeras ću možda umreti
mada verovatno neću
ali sam odlučio da prvo
moram da vidim
kako neko miriše

a sutra već ne znam šta ću


III
ljubav u meni budi sve najgore

toliko dugo sam budan da slutim
da sve je već odavno mrtvo
i sva hladnoća decembra
tek velika je praznina –
odsustvo ljudi i vatre

poverovati u tebe je priznati
beskrajno brižno sunce –
to znači:
. neko izgovara skefa
. svemir se rapidno smanjuje
. sve je samo sanjanje i rastajanje


IV
za danas je bilo dosta morala

vidi ga kakav je, nežan i zao
i sav iz jednog komada
za njim bih i ja, da mi je srca
nežno uzdisao
a kamoli ona
a kako ona
da se savlada


V
nije bitno, nežnost je

nije bitno odakle nam pesme
nežnost je važna
najnežniji tremor potkožnog takta
i praskava čulnost govora
gle, lepota, i bliža i lepša

nismo ni morali govoriti
nežnost je važna
jutra su lepa, ali noći
noći su ogromne
veće su od svakog mog ćutanja
noću i ja progovaram svašta

i nije bitno što
nežnost je


VI
pričala mi poverljiva usta
o tvojoj lepoti

kažu imaš radionicu i sve
alate, pogotovo brusilicu.
kažu jašeš singericu ko
apokalipsu, htela bi da
se preseliš u neke stare
radioaparate i osluškuješ
škripu elektriciteta niz
ulicu. mani se toga i nežno
mi reci – jel stvarno imaš
brusilicu?


VII
vrisnula je pre no što je pala

izdalo me čojstvo ko zapostavljena žena,
u fatalnostima uvek setna, nežna. možda
žene i dolaze iz gradova u kojima svi
žive nežno, u kojima svi umeju svašta
da kažu o sebi, samo nikad ništa
previše ružno. možda one zato i beže
otud u naše prozeble ulice gde sve je
stvar života i smrti; i ništa
gde se voli sramno i grubo – ali se voli

tako ja razmišljam o tebi
tako ti se nadam

dani otkrivaju previše i osuđuju
trebalo bi da se uvek nalazimo noću
kada je savest pitoma i pospana
i tela primicanjem postaju grejna.
podseti me, da li nas to uvek
hladnoća neka približi,
ili prosto ne prestaje decembar?


VIII
a ti čučni, pa ćeš biti mali

dosta je igara i crnjanskog!
sva umetnost seli se iz knjige
u korist čoveka kao takvog
u hodnike čije sve prostranstvo
sićušno je ko nešto što šapneš
gde stihovi previše su bučni
gde divovi nikad ne bi stali
zato kad te budu zvali
da porasteš, a ti čučni…


IX
niti boga, niti materinu

kad ja nisam znao koga želim
ti si htela mene
kasnije sam te tražio
al ti me više nisi želela
sad me možda i ponovo hoćeš
no koga boli kurac


X
meni mi se celom peva

budim se rano i svrsishodno
ali mi oči brzo ugledaju boga
pa se snuždim. rastem
dvodimenzionalno, kao mahovina,
sve dok mi sunce ne grakne,
graknem i ja njemu
pa se raziđemo.
ne znam ni sam kako,
ali ubrzo ponovo spavam.
budan sam izgleda
samo za njene čelike
kojima mi uporno ranjava dane


Foto: Radmila Vankoska

Stefan Kostadinović

rođen i živi u Lazarevcu
stvara podzemno i multimedijalno
radi periodično i preko kurca

tatko na lisac Ferdinand
sin svoje babe

nemoralan, ali suptilan


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Mihajlo Sviderski, poezija

Jelena Bogdanović, poezija

Nikolina Todorović, poezija

Ostavite komentar