NAPAD PANIKE
S hladnim vazduhom
ulaziš u moju sobu
provlačiš se ispod prozorskog okna
koji ne dihtuje dobro.
Ležim u mraku
kažem ne idi bosa, dođi u krevet.
Uvlačiš se pod ćebe
pribijaš mi se s desne strane
butinom dodiruješ moju
stopalom kliziš po cevanici
nosem i usnama
dodiruješ rame, vrat
i zastaješ kod uha.
Ozbiljnim glasom šapućeš
govoriš mi da mnogo pijem
potencijalni sam alkoholičar
niko to ne želi pored sebe.
Kažeš da nisam bio ništa posebno
desilo se s vinom i pijanstvom
govoriš neću te videti više.
Tvrdiš da
nikada neću predavati književnost
živeti od pisanja
prestaću da pišem
jer ću pisati loše
i ponavljaću se.
Biću švorc i propalica
proneveriću sve nade koje su
položene u mene
izneveriću svačije poverenje
biću još jedan sveznajući bradonja iz parka
koji zaboravlja na godine
i priča da novac nije najbitniji.
Biću ludak jer to i jesam.
Ponavljaš kako ću ostati sam
nije bitno što sanjam kako izgovaram
volim te
nije bitno što sanjam
kako mrsim dečji čuperak
neće biti priča za laku noć.
Neće biti ničega kažeš
ništa je jedino
što možeš da mi obećaš.
Spominješ imena mrtvih prijatelja
neću ih videti, kažeš
zaborav će ih progutati, kao i sve ostale.
Bog ne postoji
ne volim nikoga
govorim
nisam uopšte hrabar.
Noću mi dolazi tropska vrelina Afrike
pluća su mešina koja potpaljuje vatru
cepam čaršav i jastučnicu.
Srce mi je domorodački doboš
pri ritualu kada se jedan
noću pojede.
ZUJANJE
2002.
Crtao sam mapu puta do Zrenjanina
očev metalikplavi karavan
onaj sa velikim, dugačkim gepekom
kako zuji kroz banatska sela.
Voleli smo da se vozimo
i spavamo u njemu, brat i ja.
Duran Duran na kaseti
Ordinary world, Come undone
Big thing, sećam se
majka bi nam govorila kada ugleda rodu
neku lisicu ili zeca.
Govorila nam sa osmehom
o suncokretima
i nudila nas sendvičima.
Ne znam kako izgledaju svetski gradovi
ali se jako rastužim
kad sneg prekrije Vojvodinu.
2004.
Takođe volim brda i planine
uvek najavljuju more.
Iza njih čeka kao dan iza noći
putevi se uvijaju kao velike zmije
pokušavao sam da ih nacrtam
ali nikada nisam znao da crtam.
Počeo bih sa suncem u ćošku
ptice bih crtao kao m
donju stranicu lista bojio u zeleno.
Znam put kroz Bosnu
i Hercegovinu
samo nisam znao
zašto su nas lokalci tako gledali
kao da nas poznaju i ne vole.
Odlepili su nam nalepnicu YU
dok smo bili na odmorištu.
Pamtio sam eksplozije
zujanje sirena i crveno nebo
ali nisam znao za rat o kome otac priča.
Od tada primećujem ruševine
koje su nekome bile dom
i rastužim se kad ih vidim zarasle i napuštene.
2019.
Zuje krošnje u mom bulevaru
kao suknje devojaka na Korzou.
Ekstremisti u kombinezonima
obezglavljuju platane.
Muzika u kolima je teleport
sada su kapi za nos sa morskom solju
zamena za more.
Prvi dani jeseni kao smrdibuba
na prozoru automobila
zuje, smrde i prolete.
Noću i ja zujim zarastao i napušten
dom sam sećanjima i stvarima kojih nema.
Prilaze mi rebra na četiri noge
gledaju me psećim očima.
Uzvraćam im beznadežno
znajući kako jedan od nas
neće preživeti zimu.
NAJBOLJI ČOVEK U GRADU
Noćas
na stepeništu
ispred zgrade
dok je pušio svoju cigaretu
konačno sam ubio
najboljeg čoveka u gradu.
Ni krik nije pustio, nije se opirao
kao da je bio spreman.
Brojke koje označavaju apstraktno
čoveka su dovele na apstrakciju.
Napravile od njega sistem
zadale funkciju, oduzele život
dale mu vrednost, etiketu i cenu.
Za takve stvari i društvo
bio je nezainteresovani pojedinac.
I ne samo to – plašio se.
Bio je najbolji čovek u gradu
učtiv koliko su mu dozvolili
neprijatan koliko su zaslužili.
Pomogao bi
ne bi očekivao ništa zauzvrat.
Bio je glup čovek.
Sposoban da razmazi nečiju ćerku
sestru, ponekad i nečiju devojku.
Zaboravljao je
nisu svi nastali iz ljubavi
nisu svi hranjeni ljubavlju.
Većina je hranjena majčinim mlekom
proteinskom hranom, plodovima,
ostalim životinjama.
Kao ostale żivotinje, svi sisari
kao čimpanze, orangutani.
U ostatku života
svi žude za onim od čega su nastali.
Čime su na početku života hranjeni.
Bio je nezreo čovek.
Prekratio sam mu muke
na stepeništu
ubio sam najboljeg čoveka u gradu.
Danima ga davio
noćas konačno zadavio.
Ušao sam nakon toga
u njegov stan
obukao njegovu pidžamu
i zaspao.
U njegovom krevetu.
POZNAJEM TIPA
Majka tvrdi
kako nije želeo na svet.
Namučila se na porođaju
kao nikada.
Hranjen ljubavlju
od tada beznadežno
pruža je i traži.
Vaspitačima se mešao u posao.
Nije želeo na spavanje
ostaloj deci
govorio je izmišljene priče.
Slušali su ga
niko više nije spavao.
Bio bi najbolji govornik u parku
ostale beskućnike ne bi primećivali.
Slatkorečivi lažov i manipulator.
Priznao bi empatiju
kao svoj jedini talenat.
Kad su ljudi u pitanju:
jedimo malo, pijmo mnogo
i razgovarajmo nasamo.
Poglede devojaka
povremeno izbegava
pažljivo sluša
ponudi nešto slatko, hranu ili reči
i nada se da neće biti povređen.
Ne podnosi me
toliko ljudi stavljam pre njega.
Pokušava da zaboravi
a noću meljem o svemu
što nije rekao ili uradio
krivi me za neuspehe.
U očima mu vidim
kad nam se sretnu
u nekom od četiri
velika ogledala.
NEMOĆ
Progutao sam reči
koje niko nije želeo čuti.
Sada ćutim kada mi ljudi
čestitaju praznike bogova
u koje sam nekad verovao.
Imam dokaz da vreme teče.
Gubim ga gledajući majku
zapisujem samo santimetre
koji joj izbijaju na temenu.
Zaboravlja stvari zbog terapije
zaboravljam ih zbog alkohola.
Unapred sam oplakao smrt
i rastanke svih ljudi koje volim.
Prestao sam da se plašim
zapisujem samo santimetre
preostale do potpunog
gubljenja razuma.
Prošlost mi više nije bol
topla je, umirujuća
i deluje kao da se desila
bilo kome osim meni.
Očekujem da ću leći u krevet
i probuditi se kao neko drugi
postati drvo, ptica ili klupa
dočekati novi i drugačiji život.
Ujutru sam čovek bez budućnosti
noću ni da zaplačem ne mogu.
REVOLUCIJA
U sobi na tepihu
5. oktobra 2000. otac i ja
slagali smo Lego kocke
televizor je
kreštao imena političara.
Zazvonio je telefon
otac se javio
ne pada mi na pamet
rekao je u slušalicu
imam pametnije stvari
sin i ja se igramo.
Pitao sam ko je to zvao
revolucija, sine.
Gledao sam ga blentavo
zatim pogledao u televizor
a šta to rade, tata?
Ništa, sine.
I bio je u pravu.
Stefan Stanojević (1995, Pančevo). Studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poezija mu je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa (Među njima „Afirmator”, „Blacksheep”, „Insp.”, „Strane”, „Astronaut”, „Avlija”, „Čovjek-Časopis”, „Oblakoder”, „Pančevo city”, „StereoArt”, „Vavilonska biblioteka” i mnogim drugim) u zborniku „Rukopisi” 39, 40, 41 i 42. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore. Sarađivao sa listovima „Pančevac” i „Danas”, portalima „013info” i „Balkanrock”, Radio Beogradom 2.
Od 2015. održao preko trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020). Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.