Taka – Tak… Taka… Taka…Taka-Tak… Taka… Taka… Taka – Tak… Taka… Taka…
Budim se nozdrva prepunih oštrog zadaha sagorelog ugljena i s metalnim ukusom u ždrelu. Leđa me bole od neudobnog položaja u kome sam zaspao. Oko mene je mračno, ali u povremenim bljeskovima nazirem da se nalazim Tebi nasuprot na nekakvom trosedu… I krećemo se… Kuda?
Shvatam! Nalazimo se u kupeu voza… Ali ne sećam se najjasnije kako smo se ovde našli.
Noć je i kompozicija guta tamu u neprestanom kloparanju. Taka-Tak… Taka… Taka- Tak… Protežem se, osvrćem se oko sebe. Sami smo u kupeu, a naselja koja proleću kraj kompozicije naslućujem samo kao seriju osvetljaja. Dižem pogled i vidim kofere. Starinske, tvrde kofere sa kopčama. Nekada sam imao takav, ili bar nešto slično tome. Ti spavaš. Disanje ti je ravnomerno i izuzev monotonog uzdizanja tvoga grudnog koša ne pomeraš se. Ne budim te, ti ne otvaraš oči…
Bljeskovi naselja promiču kraj prozora i pomišljam da u svakom od njih ostarevaju hiljade ljudskih bića… Čudne misli…
Vrlo čudne misli. Nema nikakvog reda u njima.
Fiii-uuuu-fi!… — oglašava se pisak lokomotive i imam utisak da nešto nije u redu. Kao da dolazi iz neke neopisive daljine, ili je prigušen nekom neizmernom masom. Nečim što se isprečilo između nas i tog jasnog, pa ipak distanciranog zvuka.
Ustajem, gledam kroz prozor. Kroz mrak nazirem rastinje i ono proleće kraj nas. Drveće deluje nestvarno: drevno i monumentalno. Stabla kakva nikada ranije nisam video. Mozgam nad tim prizorom i shvatam da tu ima nešto čudnije čak i od toga. Geometrija prostranstva koje posmatram nije dobra. Sve je u jednoj ravni. Nema neba, nema tla. Sve što vidim nalazi se u savršenom skladu sa prozorom i nikakva vratolomija menjanja pozicije ne uspeva da promeni stalnu perspektivu. Kao da gledam film. Najzad prestajem da se sekiram zbog ove neprirodnosti i ponovo sedam. Pokušavam da razjasnim — gde se mi to u stvari nalazimo?
Gde putujemo?
Misli su mi zbrkane. Neka blokada, ili šta god to već bilo, sprečava me da se setim.
Kada smo se, za ime Boga, ukrcali u ovu fantomsku kompoziciju? Nikako ne uspevam da razjasnim naše prisustvo ovde.
Trenutak potom, ponovo me obuzima nervoza zbog nepravilnosti u perspektivi. Pokušavam da otvorim prozor ignorišući crvenim slovima ispisano upozorenje o zabrani naginjanja. Ne ide, zaglavljen je.
Piša mi se i izlazim iz kupea. Hodnik je slabo osvetljen i potpuno pust. Dolazim do zahoda i olakšavam se.
Taka – Tak… Taka… Taka…Taka – Tak… Taka… Ubistveno kloparanje je, uglavnom, sve što primaju moja umrtvljena čula.
Ponovo prolazim sablasno pustim hodnikom i pokušavam da provirim u kupee koji su mi uz put. Zavesice su svuda navučene i iza njih mogu da nazrem samo tamu. Svi spavaju…
Ima li, dođavola, ova šklopocija konduktera?
Uzaludno pitanje. Ako ga i ima, spava u nekom od tajnovitih kupea. Sve je pusto.
Vraćam se u naš odeljak i gledam te. Posmatram to voljeno lice i najednom se uzvrpoljim.
Nešto nije u redu…
Tvoje lice je izborano, a tvoje telo je krupno. Mnogo krupnije nego što ga pamtim.
Drmam te, ali ti se ne budiš. Tresem te — sve jače i jače. Pomeraš usnice, ali tvoj glas ne dopire do mene. Hvata me panika. Zašto se ne budiš? Zašto te ne čujem? Zašto ne otvaraš oči?
Odustajem.
Dižem ruke do lica i shvatam da je i ono izborano, baš kao i tvoje. Vrištim. Ne čuješ me…
Istrčavam u hodnik, pokušavam da otvorim neki od susednih kupea, ne bih li našao neko logično objašnjenje.
Ili barem ogledalo…
Vrata su zaključana: kucam, lupam, dernjam se!
Ništa.
Nikakve reakcije.
Trčim niz hodnik, pokušavam da pređem u sledeći vagon. I ova su vrata zaključana… Odustajem…
Vraćam se teškim koracima do našeg odeljka, sedam na svoje mesto i ponovo opipavam lice. Star sam, veoma star… Ne opirem se više.
Ponovo sam u svome sedištu i posmatram te dok spavaš. Zapažam jedan detalj koji mi je sve vreme izmicao – bore koje su nagrdile tvoje prelepo lice nisu nastale smehom. Njihov raspored je drugačiji – urezane su brigama i plačom. Svakim kilometrom koji načinimo kroz noć, tvoje bore su sve dublje, a tvoje oči mi sve više nedostaju.
Najednom se trzam, jer postajem svestan promene – u praznini svojih misli naslućujem neko sećanje! Pomalo mutno i nejasno, ali bez ikakve sumnje istinito i snažno prisutno!
Sećanje!
Najzad se nešto dešava!
U pamćenje mi naviru lica. Lica ljudi za koje sam potpuno siguran da su nedavno bili ovde. U istoj ovoj kompoziciji, na istim ovim samotnim hodnicima, možda čak i u istom ovom kupeu.
Trzam se presečen tim uspomenama. Euforično se držim spasonosnog otkrića!
Ako pamtim nekoga ko je bio ovde, onda samo treba malo da se napregnem i setiću se i našega ukrcavanja, zar ne? Moram samo malo da pokrenem vijuge i sve će biti dobro! Trenutak kasnije, umesto novoga prisećanja, svi oni dragi likovi tiho i u pravilnoj koloni disciplinovano marširaju iz moga pamćenja. Odlaze u noć koja se prostire svuda oko nas. Histerično se naprežem da zaustavim taj stampedo, to njihovo suludo nestajanje u besmislu.. Uzalud.
Nema ih više. Sve je opet pusto. Prošlo je i misli mi slobodno lete. Opet si Ti u njihovom središtu. Znam, voz se neće skoro zaustaviti. Imam mnogo vremena da se sredim, jer kompoziciju neću napustiti pre no što mašinovođa ne povuče onu veliku metalnu polugu. Neću izaći ni trenutka pre nego što opusteli predeo ne bude prekriven oblakom pare ispuštene iz prenapregnute mašine.
I bojim se da mi se mesto na kome će se naše putovanje završiti neće ni najmanje dopasti.
Sedim, zurim u mrak i prisećam se naših planova.
Naših velikih planova. Svih tih velikih, sudbonosnih maštarija.
Mislima mi prolaze osećaji kojima smo se grejali. Osećaji koji su se neobjašnjivo zaledili.
Prisećam se zagrljaja kojima smo se tešili. Zagrljaja koje smo nekako zaboravili. Izgubili…
Kada je tišina sve to progutala? Zašto ne mogu da te probudim? Zašto je mrak?
Zurim kroz prozor, krivim glavu, menjam ugao posmatranja… Ne uspevam.
Derem kožu sa pesnica udarajući po bravi, ali prozor ostaje čvrsto zamandaljen.
Ne uspevam da ispunim želju koja se najednom probudila u meni.
Da pogledam nebo!
To dobro poznato nebo, to zvezdano nebo!
Da vidim zvezde…
Taka – Tak… Taka… Taka… Taka – Tak… Taka… Taka… Taka – Tak… Taka… Taka…
Sećam se! Sećam se! Bile su tamo!
Kada bi barem otvorila oči, da samo još jedanput vidim…
Taka – Tak… Taka… Taka… Taka – Tak… Taka… Taka… Taka – Tak… Taka… Taka…
Zvezde! Bile su tamo! U tvojim očima!
Onda kada sam te prvi put ugledao…
Taka – Tak… Taka… Taka… Taka – Tak… Taka… Taka…Taka – Tak… Taka… Taka…
Stevan Šarčević: rođen je 1962. godine u Subotici. Živi i radi u Subotici. Objavljivao u fanzinu „Meteor“ i na sajtovima „Sveska“ i „ProzaOnLine“.