Piše: Miloš Jocić
U neku ruku, pričanje o Pračetovim knjigama ima smisla koliko i monolozi Smrdljivog Ole Rona. Fanatični čitaoci (ako čitate Pračeta, morate biti fanatik) verovatno su, dok je papir bio još mekan i topao iz štamparije, već triput iščitali novu knjigu, tako da nemaju potrebu da čitaju tamo neki prikaz kako bi bili sigurni da je knjiga dobra; s druge strane, „normalni” čitaoci (od strane Fanatika uglavnom nazivani „običnim smrtnicima”) koji nisu pročitali svih 20 prethodnih Pračetovih knjiga se sa razlogom pitaju ima li smisla uopšte otvarati korice bez prethodnog predznanja, zdušno ignorišući celu onu fanatičnu gomilu koja im uporno govori kako su to Najbolje Knjige Ikad. Ali, pošto nedostatak zdrave pameti nikad nije pokolebao Smrdljivog Ole Rona, tako vala neće ni ovog Fanatika u pokušaju da natera obične smrtnike da čitaju Pračeta!
Dakle, Dušmani su dvadeset i prva knjiga u Pračetovom Disksvet serijalu, a četvrta u kojoj glavnu ulogu imaju članovi ank-morporške Gradske Straže (ostale tri su Straža, straža!, Oružane snage i Glinene Noge). Ovaj mini-ciklus je oduvek predstavljao osveženje u i ovako sjajnom serijalu, jer se čini da sve ono što Pračeta čini tako dobrim piscem ovde dolazi do punog izražaja. Kako su ove knjige, zapravo, krimi romani smešteni u fantazijsko urbano područje (tj. Ank-Morpork, nezvaničnu prestonicu Disksveta; jedine knjige koje slede sličan postupak su, koliko se sećam, jedino Garret P.I. Glena Kuka i Stanica Perdido Čajne Mjevila), to dozvoljava Pračetovom trademark pripovedanju sa mnoštvom zapleta, podzapleta, epizodnih likova i digresija da se toliko razmaše da se sa pravom možemo pitati zašto sve svoje knjige ne piše u ovom stilu; sa druge strane, svaka od tih krimi priča je zavijena u oblandu nekih prilično ozbiljnih moralno-društvenih tema koje Pračet obrađuje na standardno (za njega) humorističan i parodijski način.
Početak Dušmana bi se najbolje mogao okarakterisati kao „zatišje pred buru” — u moru između Ank-Morporka i Al-Kalija, gradova koji su nekada davno bili krvni neprijatelji, preko noći izranja ostrvo koje je, isto tako iznenadno, potonulo pre hiljada godina. Naravno, oba grada smatraju plodnu, nenaseljenu i strateški važnu teritoriju svojom, ali se ne može poći u otvoren rat jer, kako više puta ističu razne „vođe” tokom romana: „Svet nas gleda”. Kada je scena postavljena, Pračet počinje da gradi zaplet koji će se, do kraja romana, nekoliko puta otpetljati i ponovo zapetljati, a sve to uz svesnu parodiju današnjeg „finog” ratovanja (koje mora biti validno i opravdano pred međunarodnom zajednicom, štagod to značilo u kontekstu Disksveta, ali i u kontekstu „normalnog” sveta), ksenofobije, ratnog huškanja i psihologije mase (za koju Pračet kaže da „ima inteligenciju njenog najglupljeg pojedinca podeljenu sa brojem njenih članova”). Glavni likovi romana su, kako je rečeno, pripadnici Straže poznati iz prethodnih nastavaka (Vajms, Kerot, Nobi, Kolon) uz neke poznate epizodiste, kao što su lord Vetinari i Leonard da Kvirm, koji ovde dobijaju verovatno „najaktivnije” uloge koje su ikada imali u nekoj Disksvet knjizi. Ovde se i verovatno javlja najveći problem za novog čitaoca koji, recimo, nije pročitao prethodne romane sa Stražom: iako su priče Prečetovih knjiga (uglavnom) nezavisne jedna od druge, ličnosti koji se u njima pojavljuju su tako koncipirani da će Novom Čitaocu vereovatno promaći neki detalji koji se odnose na prošlost i odnose između likova, pa čak i neke running jokes koje će biti smešne samo „iskusnim” čitaocima. Tako može da vam bude nejasno zašto komadant Vajms mrzi svoju vitešku titulu, zašto svi vole Kerota, zašto se Angua pretvara u vuka i ko je zapravo Leonard da Kvirm. Ali opet, kako Pračet svoje likove uglavnom oslikava kroz (vrcave) dijaloge, a manje kroz pozivanja na prošlost, neće biti potrebno više od nekoliko desetina strana pa da se prokljuve neke osnovne osobine glavnih junaka, taman toliko da se radnja može sa guštom pratiti.
Fabula romana, koja iako svakako proizvodi efekat „još samo jednu stranicu”, ipak je malo prenategnuta jer se u nekim trenucima čini da Pračet pokušava da obradi previše tema, previše podzapleta i previše parodija (a parodira se mnogo stvari, od Kenedijevog ubistva do Lorensa od Arabije), što ipak nije karakteristično za knjige o Straži koje su dosad bile smeštene (gotovo striktno) u okvire Ank-Morporka, dok se u Dušmanima gotovo cela druga polovina romana odvija na Klaču, pustinjskom kontinentu koji je „napravljen” po uzoru na srednjovekovnu (islamsku) Severnu Afriku. Međutim, to je samo utisak koji se stiče iz gledanja šire slike: iz pojedinačne perspektive, recimo, podzapleti (kao na primer onaj sa Tvrtkom Džeksonom i njegovim sinom, koji su ostali nasukanu na ostrvu) su ponekad i urnebesniji i poseduju više twista od glavnog zapleta, a „podpodzaplet” vezan za Vajmsov demonski podsetnik, odnosno njegov razvitak i kulminacija pred kraj knjige, svojom jezovitošću je ravan Stivenu Kingu.
Radnja je još jedan razlog zašto je nezahvalno pričati o Pračetovim romanima. Jednostavno, kuda god da krenete sa pričom, napravićete spojlere jer se priča razvija gotovo filmski brzo, a „mirnih” mesta gotovo da i nema — ukoliko se radnja zaista zaustavi na nekoliko strana, na scenu stupaju dijalozi koji su zapravo smešniji od samog događanja, jer se kroz njih vidi neverovatna raznolikost tipologije junaka i, što je još zanimljivije, njihovi prilično nenormalni pogledi na svet koji je po defaultu prilično nenormalan. Dakle, ako ste običan smrtnik koji je željan iznenađenja, voli nove stvari i obožava uzbuđenja, a opet toliki nerd da pod ovi stvarima podrazumevate novu knjigu za čitanje, šmeknite Pračeta. ODMAH.
Miloš Jocić je rođen 1988. u Novom Sadu gde studira srpsku književnost i jezik. Kratke priče i pesme objavljivao uglavnom na internetu; lektor i kolumnista u studentskom časopisu „Indeks“; bivši prvotimac KK Radničkog iz Novog Sada, i dalje igra košarku u četvtoj ligi Srbije.