Platon iz taksija
Piše: Tihana Tica
Od svih taksija na ovom svetu ti si morala da uđeš baš u moj!
Taj dan nije delovao ni po čemu poseban. Smena je počela uobičajeno, par dokonih ljudi što su se vozili nekoliko ulica dalje sa novobeogradske strane mosta i svakodnevice. Nisu prelazili reku, uplašeni pred njenim vodostajem što je tog proleća poplavio donja šetališta keja. Pričali su o događajima, ispražnjenim od sadržaja i scenografije, samo da bi zvuk nemirno kružio između sedišta i taksimetra što je lagano smenjivao brojeve kojima pripada večnost i smrt, prestravljen pred tišinom kao gospodaricom vremena i unutrašnjeg života. Misli što se dižu sa dna bića, kao ustajali talog kafe, gorak i oduran. Prosvetljujuć. Onaj što budi iz kontemplacije i učmalosti. Tokom vožnje upale se skriveni senzori unutar duše, kao da se trgne iz sna u koji je uljuljkuju koraci i reči, i ona počinje da jasnije sagledava ponor u kome se zatekla, uvidevši da je ta duboka jama uz koju ne može da se uspne do sunčeve svetlosti, a da se ne oklizne i pri padu slomi vrat, ogledalo ambisa što pritajeno sniva u njoj i u koji propadaju sva osećanja i razmišljanja na granici postojanja. Nema drugog ulaza do te ogromne rupe iznad nje, kroz koju dopire odblesak spasenja, nedostupan i čudesan. Obećavajuć i strašan istovremeno. Kako je upala u nju? Gde je izlaz? Hoće li doveka tu ostati? Osunovraćena u pejzažu i sopstvenoj ličnosti. Zbog toga pokušava da zbuni vlastita razmišljanja govorom bez smisla i svrhe, samo da ne mora da se suočava sa skrivenim sadržajem, čiju istinu nije kadra da podnese. Sećanja na davno izgubljenu sebe koja je pobegla od kuće i uvidela da je svet napolju mnogo suroviji od staklenog zvona, u koje su je okovali za njeno dobro. Da nije dorasla izazovima i ćudima onih što su odrastali u divljini, degradirajući se usled nedostatka roditeljske nežnosti. Zveri iz očajanja i samoodbrane. Ne iz sopstvene krivice. Nisam mogao da pretpostavim da je to jedan od onih dana koji menjaju život iz korena. Kada usud pozvoni na vrata sa tajanstvenim paketom u rukama i poremeti dalji razvojni tok čoveka. Posle čega više ništa nije isto. Prelomna tačka koja preobražava. Nekad i u već pomenutu zver.
Ali, tada se pojavila ONA! U malo vrećastom mantilu, zavezane kose i nenašminkana. Nonšalantno čekajući da se moje vozilo zaustavi ispred njenih dugačkih nogu. Videlo se po lakom držanju da nikuda ne žuri, peščani sat usporava da bi njena lepota kasnije ostarila, podložna sudbini kao i antički panteon. Nasmešila se ljubazno, iz navike, ali je taj osmeh poremetio čitav moj kosmički sistem. Sela je iza mene i jasno sam mogao da joj vidim oči, neobične nijanse između zelene i braon. Kako tek mora da joj je duša posebna! Neponovljiva! Izgovorila je adresu, koju nisam upamtio, jer sam bio ošamućen od njene vitke pojave i zvonkog glasa. Nastavila je da mi priča, o vremenu ili tako nekim jednostavnim, kurtoaznim stvarima kakve se govore taksistima, a mene je ispunjavala zebnja što će ona, samo par tramvajskih stanica dalje, izaći i neću je više videti. Izgubiću je za sva vremena. Nestaće kao prašina što se večito diže i ponovo pada po stvarima, ljudima i proticanju vremena, prkosna kao sama egzistencija.
Pokušavao sam da dobijem na vremenu, vozeći je sporednim ulicama i zaobilaznim putanjama. Svaki minut bio je dragocen. Još jedan trenutak u kome je moguće da joj pokažem kako sam baš ja taj koji joj je nekom višom ćudi namenjen, dok ona luta svetom u potrazi za mnom i poklanja se pogrešnim osobama. Onima koji je ne mogu razumeti. Onima koji je ne mogu voleti, jer se ne sećaju njenog lika, kakva je bila pre pada u realnost. Zato što je nikada nisu upoznali. Spoznali pukotine kroz koje sunce ulazi pod njenu kožu i osvetljava je poput oreola. Sveticu što se sunovratila do podzemlja, tražeći mene kao što je Orfej potrčao za Euridikom u Had. Znajući da će u sukobu sa bogovima neminovno izgubiti. Senka više nije ona žena koju je voleo. Posle njene smrti, ni on više nije veliki pesnik. Sa voljenom osobom, poginuo je i njegov talenat. Onaj što je sve vreme trebalo da opeva njih dvoje i koji je zbog takve svoje prirode umilostivio htonske ćudi. One to nikada nisu osetile. Njima su takva osećanja oduzeta, da bi mogla da vladaju postojanjem po sebi. Blede kao prikazi iz zagrobnog života.
Primetila je moje namere i uvećan broj na taksimetru, ali nije komentarisala. Bila je suviše mudra. Čekala je da sam otkrijem ono što mi je na umu, da se spotaknem o neveštu rečenicu, dajući joj tajnu lozinku koja dešifruje moje postupke. Smireno zavaljena na zadnjem sedištu, gledajući me podozrivim očima što skeniraju misli, tražila je procep na mom iskošenom profilu, kroz koji bi prodrla do suštine bića. Obazriva i neprestano sumnjičava da je lažem. U odblesku retrovizora primetio sam sjajne zenice što su nepomično proučavale moj grbav nos i pramenove ugljene kose, koja je predstavljala kontrast zvezdanoj prašini što je padala sa nje sa svakim pokretom. Definitivno nije sa ovoga sveta. Anđeo kome su za kaznu odsekli krila i primorali je da se probudi kao smrtnica. Tuđa i daleka. Nepripremljena za zemaljske stope. Noge što klecaju, prisiljene da hodaju pejzažima kojima su nekada letele. Vazduh što rascepa pluća, krvava od udisaja večnosti. Blato u kome se čovečanstvo valja kao zadovoljna svinja, osećajući se prisno i slobodno. Gospodarom nad vlastitom sramotom.
„Oduvek sam potajno želela da vozim taksi“, promenila je naglo temu. Nije skrenula pogled, niti zadrhtala. Ona je ta koja vuče konce moje refleksije, poput lutkara u pozorištu. Zna i koje ću joj odgovore dati. One koje mi je unapred namenila. Sintagme koje želi da čuje. Trbuhozborac zadubljen u igru koju je sam stvorio. „Mora da ti svakodnevno u kola sedaju zanimljivi i inspirativni ljudi. Sigurno imaš mnogo materijala za priče.“
Tišina koja ispunjava prostor među nama. Olujna. Preglasna. Suviše nametljiva. Časovnik u daljini čije kazaljke odzvanjaju blokovima zgrada kao odbrojavanje drugog Hristovog dolaska. Moj kukavičluk da ne napravim pogrešan potez ostavljen je ogoljen na hridi kao predjelo orlu, pre nego što pređe na delikatesnu jetru jednog besmrtnika. Njen glas koji nastavlja da mi govori, zaglušen lepetom gorostasnog perja.
„Verujem da bi taksisti bili najbolji književnici i glasnici ljudskih nedoslednosti. Njima se na dlanu pruža duh vremena. Sve što čoveka tišti, što boli, radosti i brige koje oslepljuju“, izgovorila je sniženim tonom. Kao da nastoji da mi šapne neku sablažnjivu ispovest, posle koje je više neću posmatrati na isti način. Strovaliće se sa pijedestala, u teškoj i prevelikoj carskoj odori o koju se sapliću njene visoke potpetice, slomivši nos. A meni će opet biti zanosna. „Oni su kočijaši što krote divljeg konja, a blagog primoravaju da krene u galop. Kosmički šoferi što voze ljudski rod do provalije, zakočivši pred samim ambisom. Nesvesni koliko su života spasili.“
Okrenula se ka prozoru. Visoki oblakoderi komunističke arhitekture nizali su se za nama, pokušavajući da nas dozovu pesmom sirena. Svedoci istorije koja će se tek dogoditi. Košnica ispunjena tragedijama pojedinaca iza prozorskih zavesa, kao draperijama na pozornici. Tajne što će se neminovno otkriti, ali se ipak kriju u naivnoj nadi kako je moguće zaključati istinu. Zatvorenicu u lancima, okovanu sa flasterom preko usana. Osuđenicu na smrt, spuštenih očiju i pognutu ka podu, dok iščekuje konačnu presudu. Uvek spasena pred sam čin pogubljenja.
„Nijedna od njih me ne pogađa u dovoljnoj meri, da bih o njoj pisao“, prihvatio sam igru. Nisam hteo da zna da sam sasvim običan. Neugledan. Da ni po čemu ne mogu da se izdvojim iz gomile da bi me to zeleno-braon oko prepoznalo i prihvatilo. Zadržalo se na meni, dok mnogo zanimljiviji ljudi prolaze pored nas, okrznuvši se o njeno rame. Željni pažnje tih neobičnih zenica koliko i ja sam. „Čovek je sebično stvorenje. Ume da izrazi jedino sebe, a najbolji među nama čine to na takav način, kao da se radi o potpunom neznancu, nekome koga nikada nisu upoznali, iako sve vreme stanuje u njima. Poznatih crta lica. Koga nose kao prtljag, neprestano ga zaboravljajući na železničkoj stanici. A opet, niko drugi ga ne preuzima. Suviše je težak i neprimamljiv. Stran. Ne mogu da se u njemu ogledaju, diveći se sopstvenim obrisima. Čak i lažnim. Varljivim. Čovek u dostupnom vidokrugu traži isključivo iluziju svoje ličnosti. Nekoga ko na njega liči. Dovoljno da ga pomeša sa vlastitim sopstvom. U dosta unapređenoj verziji i dostojnog ljubavi, koju sam nije u stanju da pruži…“
Pažljivo je slušala moje pokušaje da zvučim mudro, iako nije odobravala ono što sam izgovorio. Nije me ni potcenjivala, kopajući po rečima, što su još odzvanjale automobilom pre nego što sasvim ispare, skriveno značenje kome će sama već dati smisao i materijal za buduće razgovore. Ne sa mnom. Možda sa nekim drugim zanesenim taksistom, koji, baš kao i ja, neće ostati imun na njenu lepotu. Utisak koji ostavlja na spoljašnji univerzum, nepripremljen za dolazak najavljenog otkrovenja. Civilizacije duha do koje nije stigao sopstvenim naporima i iskustvom. Sazrevanjem koje mu je promaklo i zateklo ga kako se igra u pesku, gradeći dvorce što su se neprekidno rušili pod talasima slane stvarnosti. Tonući u dubine melanholije.
„Sve su priče među sobom srodne. Sveljudske. Baš kao i tuge“, izgovorila je mirno. Seta je proletela preko njenih usana, brzopleto, kao da beži pred mojim prisustvom. Na jedan tren nepažnje. Potisnutog sećanja. U nadi da je nisam primetio. Nastavljajući kao da je nikada nije bilo. „Sve su one jedan neprestani i nezavršeni ep čovečanstva. Zato književnost ne umire. Možda leži na infuziji, u teškom bunilu i neizlečivoj bolesti, ali istrajava. Upravo stoga što pričanje nije gotovo. Radnja nije potpuna. Nije se još ispričalo sve što je ostalo da se kaže. Čovek nije dokučio smisao. Nije spoznao sebe da bi vlastitog bitka mogao da se odrekne. Postane uzvišen i oslobodi se okova ličnosti. Prestane da postoji. Vrhunac bivanja u svetu je upravo odlazak. Puštanje sa robije i povratak u izgubljeni dom. Izgubljenog sebe. Ponovno pronalaženje zavičaja koji smo napustili. Ni sami ne znajući šta činimo.“
„Ne treba se kajati zbog napuštanja ili počinjenih grešaka“, uzvratio sam smelo. Bližili smo se kraju putovanja. Pesak je polako curio niz časovnik, odjekujući sa svakim zrnom. „To je ono što smo u tom trenutku želeli. Volja koja je pokazala da je slobodna. Makar i na sopstvenu štetu“.
„Baš tim postupkom je dokazala da te slobode nije dostojna“, prekinula me je staloženo, ali dovoljno oštro. Nadmoćno. Stavljajući tačku na celokupni dijalog. Zar sam zaboravio da je upravo ona režiser ovog kratkog filma, čiji je siže samo njoj poznat i smislen? A ja bezvredni glumac što svoju telesnu ljušturu ustupa junaku koga ona želi da vidi. Onoga koga je od malena maštala da upozna i razgovara sa njim, ali joj nije bio namenjen. Pripadao je nekim drugim devojkama, dok je ona kao šiparica čekala da telefon zazvoni. Kao što sam ja odgađao trenutak rastanka, neutemeljeno priželjkujući da u meni ugleda onog pravog. Lutku sa kojom će poželeti doveka da se igra. Lika iz umetničkog dela, koji zapravo ne postoji. Ali za nju ima veću vrednost nego opipljivi dokazi egzistencije i naklonosti.
„Čovek je odgovoran za ono što radi, upravo zato što je svestan. Zato i biva kažnjen“, nastavila je, onemogućavajući svaki moj napor da joj protivrečim. Vezujući me nevidljivim konopcem za sedište i besedu, koju dugo neću zaboraviti. Možda nikada. Možda već sutra. Kada novi putnik uđe u kola i potisne je iz pamćenja, kao mehanizam odbrane. Puštajući je da me polako ubija, nalik na tihu vodu, u podnožjima podsvesti. Veličanstvena kao sada. Neprolazna. „Naš greh je saznanje. Nekada ne tokom samog čina nepodopštine, ali naknadno čovek uvek zna da je učinio zlo. Svest je već zločin. Presuda. Priznanje. Zato mora da strada. Iako ga pokajanje ne iskupljuje sasvim. Ništa ne može da poništi zlodelo, da zaceli rane koje je ostavio na drugome, pročisti biće kao katarza. Tako nešto ne postoji. Svest je prokleta, ne čovek po sebi. Možda sutra ti i ja shvatimo da smo se jedno o drugo ogrešili, iako ne budemo sigurni u čemu to i na koji način, i budemo kažnjeni. Tragajući za ovim drugim kako bismo se iskupili. Ne pronalazeći se. Jer, čini mi se, život je upravo potraga za iskupljenjem, izvinjenjem i novim početkom. Pokušajem da se Apsolut umilostivi i da nam novu priliku, koju ćemo neminovno prokockati. Nesposobni da cenimo darove koje smo dobili besplatno. Kadri jedino da zaslužimo mesto u krugu Pakla, krojenom po ličnoj meri i viziji. Individualnom kao što je sam pokajnik. Krivi baš zbog toga što su sve priče povezane. Sve su one moje i tvoje. Kao uostalom i pogreške, što dovode do smaka sveta. Tako ljudske. Suviše samrtničke da iznova zasluže rajski vrt. Ne mogući da prebole što su iz njega izašle.“
Stigli smo na odredište. Raskrsnicu koja će nas zauvek udaljiti. Iako sam zapamtio eksterijer i ulicu što se nastavljala u nedokučeno i nedorečeno, nikada više tuda neću proći. Ni iz radoznalosti. Kada mi stranka bude tražila da je ostavim na tom ćošku neprežaljenog gubitka, spoznaje koju nisam želeo, produžiću nekoliko metara napred, pravdajući se kako nisam dobro čuo. Skrivajući bol pod maskom svakodnevice. Pružila mi je novac bez reči. Jedno pevanje epa ispisivalo je poslednji stih.
Izašla je iz taksija odnoseći sa sobom sudbinu. Delić duše. Smirenog konja, koji ju je poslušno pratio do ulaza u zgradu. Pognute glave celivajući joj korake. Ostavljajući me da krotim razularenog kopitara, što će me povući natrag u provaliju. Onu istu gde je duh zatočen i postaje zver. Ne sopstvenom krivicom. Nemajući pruženu ruku da ga izvuče na površinu.
Tihana Tica: rođenа je 1989. godine u Beogrаdu. Piše pesme i krаtke priče. Glаvni uzor u književnosti su joj lik i delo Frаncа Kаfke. Još kаo gimnаzijаlkа je objаvljivаlа u omlаdinskom dodаtku „Politike”. Završila osnovne i master studije na Katedri za opštu književnosti i teorije književnosti nа Filološkom fаkultetu. Objavila roman Ustoličenje jarca (2018).
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.