Image default
Reč i misao

Slavko Stanojčić, Mit koji živi u nama

Mit koji živi u nama

Piše: Slavko Stanojčić

Jezik, kao osnovni sistem komunikacije, je nit koja prožima sve pripadnike ljudske vrste, kroz ceo život. Svi koristimo sopstveni jezik, da bi se od kako ugledamo svetlost dana mogli uklopiti u bilo kakvu interakciju sa drugima; njegov razitak prati i razvitak svih organa u našem telu, kao što učimo da stisnemo pesnicu, ili da napravimo bilo koji pokret koji je svestan, jezik je sastavni deo nas samih.

U ovom trenutku ima 7111 živih jezika u svetu, a svetska populacija broji 7,7 milijardi ljudi, rasprostranjenost jezika se na mapi sveta prati kao što se prati pomeranje vode ili kopna, na bilo kom kontinentu. Zamislite da svi govorimo jednim jezikom, da možemo da kročimo na bilo koji deo planete i da prvom čoveku na koga naletimo kažemo„dobar dan“, na maternjem jeziku, i da nam on odgovori, istovetno. Šta bismo uradili, da jezička „barijera“ ne postoiji? Da li bi to značilo da ne bi postojale ni bilo kakve druge „barijere“, kulturološke, teoretski posmatrano? I šta bi se, u ovom slučaju, sve moglo postići?

Jezik postoji od kako je sveta i veka, jedini je trag koji ostavljamo iza sebe, u grafičkom obliku.Kada ga usvajamo, sve auditivne i misaone operacije u vezi sa jezikom su nam isprepletane, da ga shvatamo kao sistem znakova. Dok je jedini zvuk koji pamtimo, onaj koji je artikulisan, u svojoj osnovi. Kao što pamtimo dodir ili miris, tako pamitimo i jezički osećaj, i može se reći da jezik, kao fenomen, treba posmatrati kao artikulisanu sublimaciju čula. A od kada imamo svest o sopstvenom, maternjem jeziku, imamo i svest o postojanju „nekog drugog“ jezika. Kako bi tada naš um reagovao na činjenicu da postoji samo jedan univerzalni jezik na planetarnom nivou?

U „Starom zavetu“ nailazimo na takav svet, na Vavilon. Lingvistika odavno u centar svojih istraživanja o nastanku jezika postavlja (jezički) mit o Kuli vavilonskoj.

Kako „Knjiga postanja“ kaže:

„Sva je zemlja imala jedan jezik i reči iste. Ali kako su se ljudi selili s istoka, naiđu na jednu dolinu u zemlji Senaru, i tu se nastane. Jedan drugome reče: Hajdemo praviti opeke te ih u vatri pečemo!. Opeke im bile mesto kamena, a Paklina im služila za malter. Onda rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu s vrhom do neba! Pribavimo sebi ime, da se ne raspršimo po svoj zemlji! Gospod se spusti da vidi grad i kulu, što su ga gradili sinovi čovečji. Gospod reče: Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Stoga mu je ime Babel, jer je ondje Gospod pobrkao govor svima u onom kraju i odande ih Gospod rasu po svoj zemlji“.

Svi se rađamo sa urođenom sposobnošću da usvajamo govor, kroz sve faze kroz koje je potrebno da prođe da bismo razumeli njegovu hijerarhijsku strukturu. Po generativistima (Čomski), opremljeni smo i mehanizmom za usvajanje jezika, koji nam omogućava da stvorimo individualnu gramatiku, sistem pravila po kojem ćemo generisati reči u rečenice, a sam jezik nam na osnovu svoje rekurzivnosti omogućava da od konačnog broja reči sastavimo beskonačan broj rečenica, samo mi, za razliku od direktnih Nojevih potomaka, imamo i urođenu svet o tome da naš maternji jezik nije jedini jezik na svetu.

U jezičkom odnosu znaka i označenog, još od kako je te termine u savremena jezička istraživanja uveo De Sosir, a kasnije ih prihvatili svi naučnici koji istražuju strukturu jezika, ono što je označeno predstavlja strukturu nekog pojma, onakvom kakva realno jeste, što se zapravo potpuno razlikuje od jezičkog znaka koji upotrebljavamo da iskažemo to šta označava. Jednostavnije rečeno, jezički znak je plod ljudske konvencije, norme nekog jezika, dok je ono što je označeno skup osnovnih osobina nekog pojma (zbir osobina označenog pojma). Logičke jezičke veze između znaka i označenog nema. Jedine reči koje odstupaju od tog pravila su onomatopejske reči, dakle, one kod kojih postoji direktna veza između oznake i označenog. Tako u engleskom jeziku imamo glagol tobabble, kao i prilog/imenicubabbling, koji su direktno izvedeni od imenice Babel, odnosnoBabylon, dakle i etimološki u direktnoj vezi sa Vavilonom, svetom u kome se od jednog jezika stvorilo hiljade, a sami govornici ostali osuđeni na doživotnu nemogućnost međusobnog sporazumevanja. U prevodu na srpski jezik – brbljati ili blebetati, u slobodnijem prevodu se može upotebiti čak i glagol žuboriti, a svi se oni mogu okarakterisati kao onomatopejski, uzevši u obzir njihove morfološke, sematičke i etimološke karakteristike, isto kao i u engleskom.

Termin mit, koji je se prvobitno shvatao kao nenaučni i fantazmagorični oblik mišljenja, kojim su se koristili pripadnici nazovi primitivnog društva, u ranoj fazi razvoja, kako bi objasnili postanak svih prirodnih pojava, pa i bića, danas ima daleko šire okvire. Iako je ostao u vezi sa genezom, više nema svoj vremenski okvir, može se koristiti bilo kada i za bilo koju pojavu (društvenu, kulturološku, ekonomsku, rodnu, polnu,književnu, jezičku…) čije smo prisutnosti svesni, ali ne možemo da dokažemo kako je zapravo nastala.

Ono što izdvaja mit o Kuli vavilonskoj od ostalih mitova je činjnjenica da se on odnosi na kompletnu jezičku stukuturu, na strukturu bilo kog jezika u celini, odnosno na ono što hipotetički sledi posle rasparčavanja jednog univerzalnog jezika na mnoštvo različitih jezika – a to je težnja pripadnika ljudske vrste da proniknu u strukture novonastalih jezika, kako bi kroz jezičku analizu (na svim jezičkim nivioima) uspeli da ga uporede sa drugim i stupe u komunikaciju sa drugim govornicima.

Činjenica je, takođe, da nijedan mit ne možemo dokazati, a kada bismo to uspeli – postojanje mita, uopšte, bi bilo dovedeno u pitanje, odnosno, morali bismo koristiti potpuno drugi jezički znak da ga imenujemo, izbrisali bismo postojanje mita kao takvog iz svoje kolektivne svesti. Sa druge strane, ništa nas ne sprečava da fragmente bilo kog mita prepoznamo u sopstvenom jezičkom izrazu i da ih analiziramo, protumačimo i dovedemo u vezu sa onoim što se desilo hiljadama godina pre nego što ćemo se i sami obreti na ovoj planeti, da li činjenica da ne razumemo sopstvenu decu, dok ne nauče artikulisano da govore, isto onako kako ni nas naši roditelji nisu razumeli, ni njihovi njih… ne govori li to da jedan fragment mita o Kuli vavilonskoj ostaje u našem biću i dan danas? Ili drugim rečima rečeno: „Hun sand oh trir kal svongtun akaad!“*

*Autorov izmišljeni jezik korišćen za ilustraciju.


Prof. dr Slavko Ž. Stanojčić – rođen 7. oktobra 1976, u Beogradu, gde je završio osnovnoškolsko i gimnazijsko obrazovanje. Univerzitetsko obrazovanje diplomiranog filologa stekao je na Grupi za opštu lingvistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu od 1995. do 1999.g.  Posle magistarskih studija (1999-2001) i odsluženog vojnog roka, u toku svoga asistentsko-pripravničkog staža na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, odbranom magistarskog rada na Univerzitetu u Beogradu, 2005.g., stekao je akademsko zvanje magistra filologije u naučnoj oblasti opšte lingvistike. Naučno zvanje doktora filoloških nauka stekao je 2012.g. odbranivši doktorsku disertaciju u naučnoj oblasti opšte lingvistike. – Od 2003. do 2006. g. bio je asistent-pripravnik i od 2006. do 2012.g. asistent za oblast Opšta lingvistika (nastavni predmet Uvod u opštu lingvistiku i Teorija jezika) na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Od 2012. g. docent je sa nastavnim predmetima osnovnih, odn. master studija Uvod u opštu lingvistiku,Teorija jezika,Lingvistika teksta, Savremene lingvističke teorije i Metode i tehnike naučnih istraživanja na istom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. 2018. g. je izabran u zvanje vanrednog profesora.


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Žensko pismo u romanu Dubravke Ugrešić „Štefica Cvek u raljama života”

Hroničar apokalipse: Henri Miler

Šta je smešno?

Ostavite komentar