Problem identiteta u Kafkinom Preobražaju
Piše: Tihana Tica
Osnovni cilj ovog rada jeste da se na primeru pripovetke praškog pisca Franca Kafke ispitaju dva vodeća shvatanja i razumevanja identiteta i kako se isti menja sa promenom telesnosti. Autor će se truditi da na narednim stranicama poveže svoja znanja iz književnosti i studija kulture i na osnovu te simbioze rasvetli problematiku naznačenu u naslovu rada. Biće reči o identitetu kao takvom, njegovim varijacijama kroz tri dela priče i lik glavnog junaka Gregora Samse (u nemačkom originalu Zamze), strukturu porodice kao osnovne ćelije društva još od vremena Balzaka, kao i pokušaja da se odgovori na pitanje o tome šta čini pravi identitet jednog izrazito modernističkog junaka. Pošto smo nagovestili šta bi se od ovog rada moglo očekivati, možemo da počnemo sa realizacijom najavljenih tema.
„Als Gregor Samsa eines Morgens aus unruhigen Träumen erwachte, fand er sich in seinem Bett zu einem ungeheueren Ungeziefer verwandelt.” 1 „Kada se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.“ (Citati iz samog dela uzeti su iz: Pripovetke, Franc Kafka, Mono&Manana, Beograd, 2003.) Ovo je verovatno najslavnija prva rečenica u modernoj književnosti. Ona, već na samom početku, sugeriše da sada imamo posla sa nečim što ranije nije bilo tako često u pisanoj umetnosti. A u svakodnevnom životu je apsolutno nemoguće. Ne možemo otići na spavanje kao ljudska bića i sutradan se probuditi kao insekti. Evolucija još nije zabeležila takve slučajeve. Već ta nemogućnost empirijskog dokaza pretpostavlja da se nalazimo na tragu fantastike. Ali, ne bilo kakve. Nabokov u svojim esejima o Kafki lepo primećuje 2 Naredna razmatranja o fantastici i stvarnosti preuzeta su iz Eseji (Marsel Prust, Franc Kafka), Vladimir Nabokov, NNKInternacional, Beograd, 2006.da kada neko delo nazovemo „fantastikom“ ili „fantazijom“, time impliciramo da se ono udaljava od onoga što obično nazivamo „stvarnošću“. Pritom, „objektivna stvarnost“ za nas obično predstavlja nešto što transcendentuje optičke varke i laboratorijske testove. Zato, kada kažemo „stvarnost“ mi mislimo na
prosečan uzorak iz mešavine milion pojedinačnih stvarnosti (već se ovde nalazimo na polju identiteta, što će postati jasnije u narednim redovima kada dođemo do objašnjenja samog tog pojma). Kafkina fantazija i lepota njegovih ličnih košmara je u tome što centralni lik (u našem slučaju trgovački putnik Gregor Samsa) pripada istom fantastičnom svetu kao i nehumani likovi koji ga okružuju, ali pokušava da izađe iz tog sveta, da strgne masku i prevaziđe oklop. Kafkin svet nije bajkovit poput Tolkinovog, već je usidren u stvarnosti koju prekraja. To „prekrajanje“ obično se vrši izmenom samo jednog detalja koji menja celokupnu sliku. Svet i dalje postoji po svojim dosadnim, svakodnevnim zakonima, ali se zauzima drugačiji ugao gledanja. Mogli bismo da Kafkinu tehniku opišemo rečima: „Šta bi bilo, ako bi…“. Šta bi bilo ako bih se jednog jutra probudio u obličju bube. Priča počinje upravo na ovom mestu. Nismo preneseni u neke druge svetove, Narniju, Dembeliju,…već u Prag sa početka XX veka u kome, kao i danas, ljudi moraju na posao, potrebno je zaraditi za stanarinu i hranu, vreme neumorno protiče, ali zbog mogućnosti da se u tako opisanoj evropskoj prestonici desi nešto evolutivno teško ostvarivo i da to ne naiđe na odgovarajuće zaprepašćenje i zgražavanje (prvenstveno od strane samog Gregora), čini svet ove pripovetke fantastičnim.
Da bismo mogli da nastavimo dalje, potrebno je objasniti sam pojam „identiteta“. To je najsporniji termin studija kulture. Kako uopšte definisati „identitet“? Ako kao primer identifikacije uzmemo ličnu kartu, možemo identitet da vidimo kao nešto što je isto (sa nama iz datog dokumenta), ali i različito (jer isti treba da dokaže našu različitost i jedinstvenost u odnosu na druge ljude). Da li je identitet nešto što je promenljivo ili nešto što je stalno i uvek dosledno samo sebi? Prust bi rekao da je pojedinac niz pojedinaca. Studije kulture razlikuju dva razumevanja identiteta – jako i meko (ili slabo). Jako shvatanje predstavljalo bi ideju da mi nosimo potencijal u sebi i samo ga razvijamo tokom života. Određeni smo nekim okolnostima i fiksirani određenim osobinama (mogli bismo da odemo toliko daleko u ovom shvatanju i kažemo da je Gregor sve vreme nosio „bubu“ u sebi, koja je u datom trenutku morala da se, kao Hegelov apsolutni duh, izlije na površinu). U meko razumevanje spadali bi rodni, rasni, kulturni, verski, nacionalni,… identiteti. Osim saznanja da imamo posla sa muškim subjektom (u polnom smislu, u pojedinim trenucima Gregor pokazuje određene odlike „ženskog“ načina razmišljanja) iz jedne prilično siromašne i zadužene porodice, u Pragu sa početka XX veka, teško da bismo na osnovu teksta dokučili ostale podvrste identiteta.
Ako bismo problem identiteta postavili kao ono što se otkriva u odnosu prema drugima, sopstvo Gregora Samse dobilo bi jednu kompleksnu dimenziju. Individua nije različita samo od drugih individua, već i od sebe same. U samom pojedincu se dešavaju promene koje čine nemogućim njegovo bivstvovanje po istoj putanji i u istom ritmu kao i pre toga. U Gregorovom slučaju, to je potpuno jasno, iako on sam nije spreman da se sa time pomiri. Njegova prva misao nije zabrinutost zbog toga što je sada buba (mogli bismo čak i da se upuštamo u razmatranja koja vrsta bube, što bi možda razotkrilo dodatnu simboliku), već zbog toga što je zakasnio na voz!3 Pripovetke, Franc Kafka, Mono&Manana, Beograd, 2003, str. 125. Mehanizam njegovog razmišljanja usmeren je ka poslovnim obavezama. Ali, ne samo on, već i cela njegova porodica smatra većim problemom činjenicu da on u ovakvom stanju više ne može da radi i zarađuje potreban novac, nego „sitnica“ što im je sin i brat sada ogroman insekt. To je jedan od reprezentativnih primera Kafkinog apsurda i humora. U književnom svetu praškog Jevrejina, postoji centralna figura, obdarena izvesnom količinom ljudskog patosa, smeštena među groteskne, bezdušne likove, zabavne ili užasne figure. Apsurdni središnji lik pripada apsurdnom svetu oko sebe, ali, patetično i tragično, pokušava da se izbori i pobegne u svet ljudskih bića (Gregor je u stalnom uzaludnom pokušaju da uspostavi ljudski i dirljiv dodir i razumevanje sa svojom porodicom) – i umire u očajanju.
Kada se bavimo pitanjem identiteta, moramo imati na umu da mi posedujemo odlike koje nisu vezane za nas, već i nešto izvan. To je lični ili kolokvijalni identitet (odnos pojedinca prema svetu). Mi iz sveta opažamo ono za šta posedujemo obrasce. Lični svet Gregora Samse, kao i drugih Kafkinih likova, dosta je omeđen. To je ono što iritantno i neprestano upada u oči, naročito kada se čita Proces. Svi Kafkini junaci imaju problem sa promenama i iskakanjima iz ustajale rutine. Gregorov užas tiče se njegove nemogućnosti da nastavi po dobro poznatom načinu života koji podrazumeva rano ustajanje i česta putovanja. Preobražaj u bubu ne menja samo njegov fizički izgled, već i celokupni ritam postojanja. On nije on ako ne radi. Gregor sa nestankom ljudskih obeležja (koji ne nestaju odjednom, nego postepeno), gubi čitav jedan identitet. U trećem delu pripovetke4 Isto, str. 161. pojačava se junakov unutrašnji monolog i suočeni smo sa njegovim ličnim opisom sopstvenog položaja. Tu se Gregorov preobražaj završava i on gubi sve što mu je od odlika starog identiteta ostalo. Sada je on zaista buba. Insekt. Nešto što nema moć (za nas) razumljivog govora, što gospodari zidovima sobe i u stanju je da u svojim leđima vuče zarivenu jabuku koja truli. Promena se odvija polako. U prvom delu on još može da komunicira jezikom, postepeno gubi moć govora. U drugom, pratimo tok njegovih misli i još uvek ga doživljavamo kao čoveka, da bi se u trećem susreli sa opisom atrofije fizičkih kretnji promenjenog Gregora, gde sve što je još uvek ljudsko može da se iskaže samo kroz izbijanje u unutrašnji monolog (znatno češće nego u prva dva dela) i postupake njegove porodice. Promena u Gregoru povlači sa sobom i preobražaj celokupne porodične zajednice. Mogli bismo da tvrdimo da se tek u porodici preobražaj završio. Ono što do samog kraja priče ostaje ljudsko u Gregoru, jeste spremnost da se žrtvuje za svoje bližnje. On je spreman da umre kako ne bi bio teret porodici. Ta crta njegovog identiteta ostaje stalna (ovo bi mogao biti argument jakog shvatanja).
Gregor se ne menja samo fizički. Štaviše, taj plan je najmanje važan, ali ne i zanemariv. Bitna odlika promene je prestanak opštenja sa (nekadašnjom) svojom vrstom. Postoji izrazito ljudska svest koja više nije u mogućnosti da se izrazi putem govora koji bi bio razumljiv ostalim ljudima. Džejms Džojs je u svom Portretu umetnika u mladosti prikazao razvoj junaka kroz razvitak njegovog govora. Ovde imamo neku vrstu vraćanja unazad. Razvijen junak gubi svoje odlike razvijajući se u nešto drugo. Da li je buba napredak ili nazadovanje u tom razvitku? Kultura je ono što određuje skup simboličkih obrazaca na osnovu kojih mi vidimo svet. Ovde se nalazimo na terenu evropske kulture ranog XX veka, u trenutku dok taj prostor potresa istorija Prvog svetskog rata. U jednom takvom duhu vremena i geografsko-simboličkom prostoru (važno je i to da je reč o Zapadnoj Evropi i tadašnjem nemačkom govornom području), nastala je priča o metamorfozi čoveka u bubu. Bez ulaženja u tumačenja koja dokazuju da je to prikaz degradacije čoveka u ratu i njegovog snižavanja do evolutivnog nivoa insekta, ne sme se iz vida izgubiti ta činjenica.
Gregor Samsa je pre svega tipični Evropljanin modernističkog doba. Uveliko je naviknut na urbani pejzaž, industriju, fabričke dimnjake, kapital, otuđenost i anonimnost ne samo između ljudi, stanovnika gradova, već i u samom čoveku (ono što oličava ceo ovaj sloj u priči jeste prozor sobe). Ono što je prisutno kod još jednog melaholičnog Pražanina Rilkea i što će svoj puni procvat ostvariti u Kamijevom romanu Stranac, nalazimo već kod Kafke. Gregor Samsa je taj decentrirani subjekt (kako bi ga nazvao Kaler) koji više nije stabilno središte, već je oblikovan i uslovljen spoljašnjim silama. On je, sem po pitanju svoje smrti zarad porodice, potpuno nedelatan. Kao i kod Jozefa K. u Procesu, imamo naznake prividnog delanja (kada izleti iz sobe za prokuristom da bi mu objasnio svoj položaj).5 Proces, Franc Kafka, Biblioteka Novosti, Beograd, 2004, str. 47. U svemu ovome, vidimo rascep i kidanje identiteta koji u novonastalim uslovima više nije moguć. Fizička promena ispražnjenog evropskog čoveka povlači sa sobom nužnu psihološku metamorfozu. Onemogućen da nastavi život kao ljudski sadržaj u ambalaži insekta, prinuđen je da modifikuje i iznova stvori novi način bivstvovanja. Ovo je simbolički dato u slici kada Gregor, izgladneo i hramljući, prilazi činiji sa mlekom (ranije njegovim omiljenim napitkom) u koje je umočen beli hleb, i gotovo sa odvratnošću se povlači u pređašnji položaj.6 Pripovetke, Franc Kafka, Mono&Manana, Beograd, 2003, str. 142. Ovo je, među mnoštvom događaja, neznatna scena koja lako iščezava iz sećanja. Opet, u njoj je, u svega nekoliko redova, bez mnogo reči nagovešten raskid sa pređašnjim Gregorovim bićem. Promena u samo jednom identitetu, menja celokupan identitet jedne zajednice. U ovom slučaju, to je porodica Samsa. Ona je od jedne uposlene, bezbrižne skupine naviknute da živi na sinovljevim plećima, sada postala tiha. U njenoj strukturi vidimo suštinsko nerazumevanje, odsustvo altruizma i spremnost da se odbaci bližnji ukoliko više nije u stanju da ispunjava određenu mu funkciju (ovo je naročito u centru pažnje prilikom Gregorove „sahrane“). Dok je sin pun ljubavi koja ne jenjava (još jedna stalna odlika junakovog „karaktera“), porodica nema kapaciteta da bi na istu odgovorila. U tome je, u određenoj meri, jedino majka izuzetak.
Iz Gregorovih razmišljanja i tumačenja Gretinih postupaka (skoro tokom cele priče, mi posmatramo stvari iz ugla preobraženog junaka i čak kada ga drugi likovi demantuju, naš utisak se gradi na osnovu konfrontacije sa Gregorovim pogledom), uviđamo izvesnu povezanost sestre i brata. Ona je ta koja ulazi u njegovu sobu i donosi mu čitav „meni“ da bi mu ispitala sadašnji ukus.7 Isto, 144. Ali, i pored sićušnih znakova pažnje, sestra nije spremna da prihvati „novog Gregora“. Iako posle nekog vremena ona slobodno ulazi u njegovu sobu, kada ga jednog dana zatiče kako „nepomično i upravo stravično uspravljen“ gleda kroz prozor, on shvata da je njoj i posle mesec dana od preobražaja, nepodnošljivo da ga vidi. To nije ideal ljudskih odnosa (mada, potpuno se opravdano ovde možemo zapitati o „ljudskosti“ tih odnosa), a još manje porodičnih, kao užih i specijalnijih u tom pogledu. Ono što je prećutno iskazano jeste da Gregor kao insekt pokazuje mnogo više čovečnosti od onih koji predstavljaju fizičku formu ljudi u ovoj pripovetki. On je spreman da se guši pod kanabetom i prekrije se čaršavom da bi poštedeo sestru užasa svog sadašnjeg izgleda, i čak umre za dobrobit onih koji bi trebalo da su mu najbliži. Gregor je dobar primer za tvrdnju da je identitet nešto stalno i u svojoj promenjivosti. On svoju ljudskost ne gubi ni u jednom trenutku. On do samog kraja ostaje buba sa svim najtananijim osećanjima jednog čoveka.
Kafka koristi tehniku „realizovane metafore“, tj. određenu metaforu prihvata kao stvarnu i nastavlja da je razrađuje u tom duhu. Zato i ne čudi što su kod njega česta preobražavanja u životinje. Za njega je životinja idealan objekt pripovetke: pokušaj da se nađe neki izlaz da se ocrta linija bekstva.8 Kafka, Žil Delez i Feliks Gatari, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1998, str.61. Ono što Kafka radi u svojoj sobi jeste postajanje životinjom, prikazivanje životinjske prirode žrtve (bez negativne konotacije ove sintagme) i to je suštinski predmet njegove pripovetke. Prvo stvaranje je preobražaj. Suština životinje je izlaz, linija bekstva, makar i u mestu, i u kavezu. To smo već spomenuli povodom kafkijanskog središnjeg junaka. Elementi tih životinjskih pripovedaka su sledeći:9 Isto, str. 62. ne razlikuju se oni slučajevi kad je životinja prikazana kao ona sama i oni kad dolazi do preobražaja, u životinji je sve preobražaj, a on je u istom kružnom kretanju postajanja životinje čovekom i čovekovog postajanja životinjom; preobražaj je spajanje dve deteritorijalizacije, one koju čovek nameće životinji, ali i one koju životinja predlaže čoveku; nije važna relativna sporost postajanja životinjom, koliko god bilo sporo i utoliko više što je sporije, ono je apsolutna deteritorijalizacija čoveka, za razliku od relativnih deteritorijalizacija koje čovek vrši kad se premešta s mesta na mesto, kad putuje (postajanje životinjom je nepokretno putovanje, putovanje u mestu, koje se može živeti i razumeti samo kao intenzitet). Postajanje životinjom nije posledica greške, prokletstva ili krivice (što se jasno vidi u Preobražaju). Gregorovo postajanje životinjom pretvoriće se u postajanje mrtvim. Ova pripovetka je dobar primer teze da Kafku opčinjava sve što je malo (decu ne voli, jer su zahvaćena nepovratnim postajanjem odraslima, životinjsko carstvo se dodiruje sa sićušnošću i neprimetnošću).
Imajući u vidu ovakav koncept Kafkinih pripovedaka, koje se bave preobražavanjem u životinje, Gregorova pozicija postaje jasnija. On, preoblikovanjem svog identiteta, gubi moć govora, ali može da sluša. Kako se telesne promene umnožavaju, tako duh „stagnira“. To je poslednji element njegove ličnosti koji će biti zahvaćen preobražajem. Nije u pitanju sličnost (ili razlika) između ponašanja jedne životinje i čovekovog ponašanja. Nema više ni čoveka ni životinje. To se najbolje uočava na planu jezika. Životinja ne govori kao čovek, već izvlači tonalitete bez značenja (bar za porodicu Samsa, prokuristu, kuvaricu i sluškinju). Čovek životinja misli, poseduje tok svesti, ali ne postoji medijum kojim bi ih iskazao. Još je jedan momenat važan. Sama junakova majka iskazuje sumnju da sin može razumeti njene reči. Ako ne postoji mogućnost govora (kao izrazito ljudska osobina), čoveku se oduzima i umeće slušanja, kao da te dve radnje idu u paketu. Buba je nema, iako čuje. Dostojevski u Zlim dusima piše da buba-švaba ne ropće. Kafkina buba (koje god vrste bila) sposobna je za revnosnu samorefleksiju, meditaciju i duboka osećanja. Ali, u očima ostalih likova u priči (jedino ga služavka uzima kao biće sa ljudskom pameću), ona je samo buba.
Sama porodica pomaže Gregorovom preobražavanju u novi identitet. Ona degradira njegovu ljudsku stranu iznoseći nameštaj iz njegove sobe kako bi mogao slobodno da puzi. Svest o pogubnosti takvog postupka prva uočava majka (iako je u ostalim Kafkinim pričama materinski aspekt zanemaren). Njoj je Kafka poverio važnu rečenicu u Gregorovom „razvoju“ kojom sugeriše da iznošenjem nameštaja iz sobe „pokazuju kako napuštaju svaku nadu u poboljšanje i bezobzirno ga prepuštaju samom sebi“.10 Pripovetke, Franc Kafka, Mono&Manana, Beograd, 2003, str. 154. Sestra Greta (značajna sličnost u imenima) insistira na ovom poduhvatu. Ona za koju je Gregor najviše vezan i za koju se veruje da ga najbolje poznaje, pokazuje, kao i ostatak krvnih srodnika, potpuno odsustvo razumevanja za njegov novostečeni identitet. Nije važna činjenica da čovek postoji, već kako postoji. U svetu priče nema mesta za ovakvog Gregora. On se prihvata samo kao trgovački putnik koji je u stanju da izdržava celu porodicu. Samo mu je na taj način dopušteno da bude on. Ako se drzne da nekako promeni taj svoj poželjni položaj, ostaće zatvoren u sobi do trenutka svoje smrti. Rilke je verovao da je smrt poslednje i konačno, potpuno preobraženje. Kafka, ovde, kao da potvrđuje verovanje svog sugrađanina. Gregor Samsa neće samo postati i, neko vreme, živeti kao buba. On će i umreti kao buba.11 U Procesu Jozef K. umire „kao pas – i činilo se da će ga stid nadživeti“.
Šta je zapravo Gregorov pravi identitet? Da li je to obličje čoveka ili insekta? Ili, simbioza jednog i drugog? Gregor kada doživi potpuno preobraženje, kada konačno pređe granicu i ostvari novi identitet, mora umreti. Onog trenutka kada u njemu prestane misaoni tok svojstven čoveku (ili upravo kada je isti na vrhuncu), pronalaze ga mrtvog u sobi. Sestra insistira na bratovljevoj smrti, otac svojim jabukama doprinosi kćerkinoj želji. Jedino je majka ta kojoj je stalo do sinovljevog života, pa bilo to i u obliku ogromne smeđe mrlje što osvaja zidove. Ona nije u stanju da se suoči sa njegovom novom formom postojanja, ali to ne briše njena materinska osećanja (Delez i Gatari pronalaze u ovoj pripovetki brojne naznake Edipovog kompleksa, što Nabokov u svojoj studiji odlučno odbacuje). Poslednji pokušaj porodice da se otvori (simbolički otvaranjem vrata dnevne sobe) ka „novom“ Gregoru, predstavlja kulminaciju koja će rezultirati njegovom smrću. Njegov životinjski identitet je umirući identitet, u stalnom procesu bolnog nestajanja. To stanje dugog trpljenja (Gregorovog sa jedne i njegove porodice sa druge strane), produbljuje telesno raspadanje. Rastakanje i degradacija tela, koja predstavlja dominantni segment priče još od prve rečenice, nužni je pratilac preobraženja. Novi identitet podrazumeva potpuno uništenje starog, ali i sopstveno samorazaranje. Između dva Gregorova fizička i fiziološka obličja vlada subverzivni odnos. On više nema ljudskih potreba tela, njegove brojne nožice bi sada osvajale svih šest zidova sobe u sve tri dimenzije, sistem za varenje mu se gadi sveže hrane, za sobom ostavlja sluzav trag. Ali, njegova briga za porodicu, samilost, volja da nekako pomogne (iako se to uvek ispostavi kao odmaganje), želja da učestvuje u porodičnim obedima i druženjima, tipično su ljudski. Najveći problem Gregorovog identiteta je nesklad tela i duha. Potrebe jednog čine nemogućim potrebe drugog. Njegovo biće nije u stanju da ih pomiri. Zato ono postaje jedna duga, mučna uvertira za smrt.
Gregorova porodica njegovo stanje vidi kao bolest. Kada nada u ozdravljenje iščezne, nastupa prividno pomirenje i spremnost da se ono istrpi. Gregorov identitet rasvetljava identitet porodične zajednice. Mogli bismo da kažemo da ova dva identiteta uslovljavaju jedan drugog i postoje samo u naspramnom odnosu. Gregor je naš ključ za razumevanje drugih likova. Nije samo glavni junak ispražnjen evropski čovek, svi likovi u ovoj priči prikazuju tu matricu. Nalazimo se u svetu bez transendencije, bez metafizičke utehe. Nema oslanjanja na neko religijsko rešenje ili razjašnjenje. Čovek je prepušten svom ličnom apsurdu i drugim ljudima u sveopštoj otuđenosti i anonimnosti. Čitava ova problematika modernog sveta, ovde je prisutna u malom, u osnovnoj jedinici od koje je društvo sačinjeno – u porodici. Više status sina ili brata ne predstavlja povlasticu. On nosi sa sobom određene obaveze, ali ne i prava. Čovek se vrednuje prema svojoj svrsishodnosti. Ukoliko nije u stanju da ispunjava svoju ulogu u proizvodnji prikladnog života za porodicu, on se uzima kao bolestan. Bolesno tkivo zajednice potrebno je amputirati kako ne bi ugrozilo dalji opstanak. Sestra je ta koja u ovoj priči oličava ovaj proces. Kada je postalo jasno da Gregor neće „ozdraviti“, potrebno je dalje ga dehumanizovati i izopštiti ga iz neposrednog dodira sa ukućanima. Otvaranje vrata na početku trećeg dela, samo je poslednji pokušaj da se Gregor vrati svojoj društvenoj funkciji kroz obostrano osećanje krivice (porodica sve vreme potpaljuje ovaj kompleks u duhu nesrećnog junaka).
Momenat pred konačno samouništenje ispunjen je ravnodušnošću. To nije pomirenost sa novim oblikom postojanja, već sa novim sobom u očima drugih. Ne postoji više stid koji bi ga naterao da beži pod kanabe i čaršav da ga drugi ne bi videli, čak se usuđuje da zakorači u dnevnu sobu u kojoj su prisutne kirajdžije, da bi čuo sestru kako svira na violini, i time ubrza svoju autodestrukciju. „Da li je on životinja kad muzika toliko deluje na njega?“12 Pripovetke, Franc Kafka,Mono&Manana, Beograd, 2003, str. 170. Muzika, kao umetnost za koju je nauka dokazala da zahteva obe hemisfere ljudskog mozga da bi bila izvedena ili saslušana, ovde predstavlja ono što ne može biti obuhvaćemo metamorfozom. Duh se teže menja od tela. Već u Ovidijevim Metamorfozama obuhvaćene su samo promene telesnosti, oni koji su se preobražavali ostajali su u svojoj biti isti. Iz samih Gregorovih meditacija možemo zaključiti kakva se i kolika promena odigrala u njemu. Ali, čitaocu je jasno da je to sve vreme Gregor. Za njegovu porodicu, naprotiv, to je samo jedna ogromna buba koja ugrožava njihovu zajednicu. „Treba samo da se potrudiš i da se oslobodiš misli da je to Gregor. Naša prava nesreća i jeste što smo toliko vremena verovali u to. Ali kako to može biti Gregor? Kad bi to bio Gregor, on bi odavno uvideo da zajednički život ljudi s takvom životinjom nije mogućan, i otišao bi od svoje volje. Mi onda ne bismo imali brata, ali mogli bismo nastaviti život i čuvati uspomenu na njega. Ali ovako nas ova životinja progoni.”13 Isto, str. 174. Ovaj citat pokazuje dve važne postavke. Prva je nespremnost porodice da se žrtvuje onoliko koliko je to Gregor mogao i umeo, što će dokazati i svojom smrću. Druga je odlučna tvrdnja da čovek i životinja ne mogu živeti u zajednici. To je definicija samog Gregorovog identiteta. Njegova najveća nesreća i jeste u tome što se dva osnovna elementa na kojima on kao uopšte živo stvorenje počiva, međusobno isključuju, „ne mogu živeti zajedno“. On u sebi spaja dve suprotnosti koje teže da se uzajamno ponište. Samim tim je njegov identitet nemoguć i smrt će, kao i kod Rilkea, dovršiti ovo preobraženje.
Bibliografija:
Eseji (Marsel Prust, Franc Kafka), Vladimir Nabokov, NNK Internacional, Beograd, 2006,
Kafka, Žil Delez i Feliks Gatari, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1998,
Kafka za početnike, David Zejn Majrovic i Robert Kramb, Hinaki, Beograd, 2000,
Kome treba identitet?, Stjuart Hol, časopis Reč, broj 64, 2001,
Pripovetke, Franc Kafka, Mono i Manjana, Beograd, 2003,
Teorija književnosti: sasvim kratak uvod, Džonatan Kaler, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Tihana Tica: rođenа je 1989. godine u Beogrаdu. Piše pesme i krаtke priče. Glаvni uzor u književnosti su joj lik i delo Frаncа Kаfke. Još kаo gimnаzijаlkа je objаvljivаlа u omlаdinskom dodаtku „Politike”. Završila osnovne i master studije na Katedri za opštu književnosti i teorije književnosti nа Filološkom fаkultetu. Objavila roman Ustoličenje jarca (2018).
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.