Image default
Proza

Tomislav Jelesijević, Čekanje iza korica odnete Mesečeve mene

Čekanje iza korica odnete Mesečeve mene

 

Piše: Tomislav Jelesijević

Kada sam prvi put video novi bazen koji su ljudi napravili na Mesecu, nalazio sam se na sedmom spratu, u stanu koji sam delio sa studentom novinarstva. Nekoliko godina proveli smo na Mesecu, kirija je bila odgovarajuća, nezemaljski komfor dovoljan obojici za normalan rad i napredak. Tada sam bio lakomislen, kao da sam na prikolici kamiona koji juriša kroz prašumu, uvek oprezan da mi neka od nadolazećih grana ne razbije slepoočnicu. Izbegavao sam svoje misli kao te grane.

Kada sam prvi put pogledao u taj bazen, pomislio sam da je smesa tečnosti u kojoj se vanzemaljci kupaju isuviše gusta da bi čovek u nju mogao da zaroni. O zadovoljstvu skakanja u bazen nisam ni pomišljao, zdrav razum mi je govorio da bi pri svakom skoku izostalo. Šta se dogodilo kada sam nekoliko dana kasnije odlučio da skočim iz svoje sobe na sedmom spratu?

Razbio sam se u paramparčad. Krpili su me sedam dana i sedam noći, iza sedam brda i sedam gora, u prvoj ljudskoj bolnici na Mesecu. Obišao me je moj cimer, student novinarstva, čim sam povratio svest i počeo da jedem krompiriće. Ulje sa isprženih krompirića bila je na ivici tanjira, anestetičarka ili, kako god se zvala ta gospođica koja mi je donosila obroke, nije se mnogo potrudila kada je krompiriće prenela na tanjir. Pomerao sam krompiriće na drugu stranu i čekao da izgube što više masnoće, strpljivo sam slušao njihov povratak na suvo i pažljivo ubadao viljuškom onaj deo krompirića koji je bio najmanje oštar, ali koji nije bio ni predebeo. Zašto sam tako pažljiv prema hrani? Verujte mi na reči, bolje da ne znate moje odgovore. Ni na jedan nisam ponosan. Dobro, jedan je malo smisleniji od ostalih. Čini mi se da ubadam dušu ako ubodem po sredini. Oštre ivice izbegavam jer mi izgledaju previše krhke, a želeo bih da ih osetim na nepcima neslomljene. Te najdivnije prepržene delove krompirića.

U bolesničku sobu je ušao student novinarstva, cimer koji je plaćao pola mesečnih dugova stanovanja na Mesecu. Čovek koji je bio prizemljen, premda zbog studija u obavezi da živi na Mesecu dok studira.

Doneo mi je avokado čim je čuo da sam se probudio, rekao je da će mi od te poslastice biti bolje. Prvo što sam pomislio kada sam pogledao na avokado bilo je da je deo mene. Dođavola, moje poistovećivanje sa hranom pravi probleme! Velike probleme, promrmljao sam, pridigao se u sedeći položaj i objasnio svom cimeru da sam sada dobro. Iz njegovih očiju videle su se strune koje apatično miruju. Plaši me se, pomislio sam i presekao avokado na pola. Protraćiće vreme dok sedi sa mnom, dokotrljao mi je mozak tu misao kao ideju. Da li ću početi da razmišljam koliko je naše prijateljstvo stvarno? Pobogu, na Mesecu smo, ne interesuju nas varijante zemljanih odnosa! Posle neuspešnog skoka, siguran sam da je sve to sasvim nevažno.

„Odrao sam kolena i laktove“, prvo je što mu kažem i što me zaista muči. I stvarno, mili moji, kada čovek skoči u bazen koji su napravilii na Mesecu, krvnički odere ruke i noge. Sve me užasno boli. Da taj bol bar ima smisla, da mu je uloga da me pokori! Ni reči od te priče, osećam jauk izgrebanog mesa, ali izvan toga potpuna apatičnost. Avokado trpi moje ugrize, sve je tanji i tanji. Moj cimer sedi na ivici bolesničke postelje. Ćuti, čeka da kažem još nešto. Da mi je bar još nešto u glavi. Da sam malo prijemčiviji govoru, sve bi bilo lakše.

„Zašto si skočio?“, pita me najzad, pogled mu je sasvim neubedljiv. Gledam kako sam nespretno oljuštio avokado, zelena ljuska je na ivici tanjira i polako klizi prema onom delu gde se zadržalo ulje od krompirića.

Ne znam zašto sam skočio. Jasno mi je da sam pre toga poželeo ono što je vodilo ka skoku sa sedmog sprata. Šta sam poželeo? Da li sam želeo da proverim da smo zaista uspostavili magnetno polje na Mesecu? Ne bih rekao da mi je to bilo u glavi.

Želeo sam da se skrasim u tuđem snu, večnom. Želeo sam da me odnesu talasi umirenog, bazenskog života. Ali, mir koji sam želeo, ne predstavlja život. Sam po sebi ne može da predstavi ništa. Ideja koja nije ideja. Iluzija. Odustajanje? Da, to je bilo odustajanje. Ispuštanje duše. Tako da je odgovor jednostavan.

„Meni se ni najmanje ne živi“, kažem mu i ostavljam tišinu, mir bolnice, zidove bolničkih soba, teške prelakirane prozore, ostavljam ih neka čine šta žele od atmosfere. Moja pažnja se klati, čas na jednu, čas na drugu stranu. Cimer uzdahne. Žvaćem avokado, ali i dalje osećam teške reckave ivice krompirića na svojim nepcima. Teško ih gutam i zamišljam da mi neće prijati plutanje krompirića i avokada u stomaku.

„Želim da mi objasniš što živimo“, kažem i bežim u sledeću bolničku prostoriju, onu u kojoj se malo duže bude kada čovek odluči da je poseti. Pobegao sam pošto ne umem da se suočim. Čovek koji je bio moj cimer gledao me je dugo i pomišljao da izgovori bilo šta. Nije mu bilo jasno kako neko može da se, zbog udaljene misli o smislu, baci sa sedmog sprata. Želeo je da mi kaže da nema smisla razmišljati o nečemu što mi ne pričinjava direktnu štetu. Ne gubim novac, ljubavnicu, porodicu ili stan jer život nema smisla. Ne gubim ugled, poštovanje, ljubav. Na kraju krajeva, ne gubim ljubav. Rekao bi te reči moj cimer i završio ugledno i pošteno.

Nikada ne gubim ljubav ako me muči smisao.

Na bolničkom prozoru se pojavila zvezda padalica kao tanak rez svetlosti. Kao pokret prilikom seckanja avokada. Negde iza veštačkih zimzelenih drvoreda u dvorištu na Mesecu. Ugledao sam je i video da ju je cimer isto video. Delili smo trenutak koji, prema usmenom predanju, pruža šansu da se besplatno poželi jedna želja.

Stavio sam tanjir sa krompirićima i avokadom na stočić pored kreveta, uhvatio cimera za ruke i tiho izgovorio: „Poželi nam nešto“.


Tomislav Jelesijević rođen je 24.9.1994. godine u Smederevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Potom je studirao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, a uporedo radio u nekoliko amaterskih pozorišta i dramskih radionica, gde je istraživao svoju privrženost prema glumi, književnosti i poetskim izrazima. Do sada je podelio nekolicinu autofiktivnih priča na svom kanalu na “Medium” mreži.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Ivana Milaković – Mačka na suncu

Želimir Periš – Mila

Filip Rogović – Mrak

Ostavite komentar