Metalibartesov razgovor
Razgovor sa urednicama Libartesa, Milenom Ilić, Marijanom Nikolajević i Aleksandrom Jovičić, vodio Svetolik Jozić
Svetolik Jozić: Kako se aktuelni broj bavi večitom temom, a ta večita tema je kraj krajeva – šta vas tri drage moje, mislite uopšte o kraju, i otkud vam ta ideja za ovaj broj? Mislim, činile ste mi se vedrijeg duha? Dakle?
Milena Ilić: Kraj krajeva je kraj smrti. Gde nema smrti, nema straha od smrti, gde nema straha od smrti, nema straha. Dakle, čini mi se da je tema prilično vedra. Tim pre što je ovu „večitu temu“ zamenila još večitija – postapokalipsa. Ono perverzno posle u svetu bez sveta. Samo nek’ je prošlo!
Marijana Nikolajević: Zapravo, tema nije nova, kao što si i sam rekao, to je večita tema. Odvajkada su ljudi mislili o kraju i strahovali nad njim. Milton je, na primer, smatrao da je apokalipsa neizbežna pa i imanentna, a da je svet u fazi truljenja i da je samo pitanje vremena kada će sve nestati. Valja postaviti pitanje zašto čovek ima potrebu za krajem? Možda mu je klica smrti, tj. druga strana života zadavala toliko straha da u toj propasti i nestajanju ne želi biti sam. Ljudi su vrlo društvena bića, to treba uvek imati na umu, a mit o smaku sveta je prisutan otkad je i mitova. Uzgred, ko kaže da se kraj čovečanstva nije već desio? Upalite samo TV, svuda neki ratovi, nasilja, pomora da smo i oguglali i zaboravili da mislimo o tome kako je to zapravo strašno!
Aleksandra Jovićić: Kraj krajeva je zapravo novi početak. Završetak jedne ere i otpočinjanje novog doba. U tom smislu odabir teme sasvim je u skladu sa vedrinom duha, dakle, radujemo se i slavimo novi početak.
Svetolik Jozić: Vrlo sam znatiželjan, kakvo je iskustvo čitati i sređivati tekstove o apokalipsi, šta biste nam konkretno mogle reći o ovome broju, tekstovima koji su pristigli i autorima?
Milena Ilić: Prvo, moram da ti zahvalim na ovom intervjuu. Naime, bilo mi je čudno kada si dao predlog, ali mi je sada jasnije zašto je to dobra ideja. Pre nekoliko dana prijatelj me je pitao da li ja, osim što sam „glavna i odgovorna uvodnica“, radim nešto povodom Libartesa. Koncept ovog intervjua je dobar, jer će tu i moje drage koleginice, Marijana i Aleksandra, moći da nas provedu kroz rubrike za koje su zadužene. Ne bih sada da nabrajam autore prisutne u broju, to ćete već pogledati u impressumu, ali bih ovako javno zahvalila svima koji već skoro dve godine učestvuju u Libartesovm razvoju. Hvala i Dejanu Stojkoviću, webmasteru koji je pokrenuo čitavu priču i drži je u pokretu i dalje. Prilično sam zadovoljna vizuelnim kutkom apokaliptičnog Libartesa. Fotografije Danila Mijatovića su pravo otkrovenje, a slike Dragana Nešića pokazuju da su mikrosmakovi svuda oko nas, a da to nije nešto loše, naprotiv.
Marijana Nikolajević: Kako smo se podelile da bi efikasnije i konecentisanije radile na broju, tako je meni pripala proza. A ”plen” je ovoga puta bio bogat, krvav i vrlo mračan. No, to je verovatno otud što je apokalipsa shvaćena onako narodski – smak sveta i kraj. Nema više ničeg. Moram priznati da je bilo manje zabavno u odnosu na pređašnje temate. Ipak, od svega, pa makar i od mraka, valja uzeti ono najbolje. Za početak, izdvojila bih dramu Miloša Ristića Nemoćni i svemoćni, gde su vrlo vešto isprepletene gnome i stilski upečatljivo, modernim pesničkim jezikom i prastarim motivom (moglo bi se reći da je to i arhetip u književnosti) čovekovo obraćanje Bogu koji s početka čuje a zatim nestaje, a čovek ostaje sam. Već viđeno, zar ne? Ali, briljantno napisano.
Što se kratkih priča tiče imamo nekolicinu sa različitim temama i motivima pa i poentama, na primer u priči „Sam“ Bojane Draganić imamo motiv urušavanja jedne porodice viđene očima deteta. Tako je motivisana i priča „ApokaLipsa“ Slavka Malog ali iz jedne drugačije perspektive. S druge strane, priča Mladena Šljivovića je sama apokalipsa, tu su i četiri jahača, četvrti tj. smrt je zalutao na parkingu tržnog centra Ušće, priča ima vrlo zanimljive zabavne ali i ironične momente, dakle, nije sve tako crno, pa ni „Put u Babilon“ Stefana Teodora pisanog u maniru naših knjiga staroslavnih ali nekog novog Simeuna Đaka. To nije jedini putopis, čitalac Libartesa će u ovom broju kratko proputovati ka večnosti sa službenikom poreskog odeljenja, glavnim likom priče Saše Radonjića. Mikica Ilić nam je u ovom broju priložio „Dosje o Strašnom sudu“ što ne bi valjalo propustiti kao ni „Opšte mesto“ Snežane Milojević. Kao što već rekoh za ovaj broj, da i od mraka treba uzeti ono najbolje, a to je luč, svetlost inspiracije, a samim tim to je i nada da će književnosti biti dok god se piše i čita.
Aleksandra Jovičić: Pristiglo nam je znatno više poetskih tekstova nego obično, ljudi očito vole da razmišljaju i pišu o kraju sveta. Bilo je teško odlučiti se za desetinu autora koje ćemo uvrstiti u broj, većina pesama bila je jako kvalitetna. U gotovo svim pesmama preovladava mračna i teskobna atmosfera današnjice, autori govore o svakodnevici koja guši individualnost. Vreme se ubrzava, krećući se ka svom kraju i nakon upadanja u konačni vremenski vir nastupa mir u smrti i ponovnom rađanju.
Svetolik Jozić: Kako uvek radite temate, zanimljivo je da su vam i brojevi bili u skladu sa savremenim događajima, zanima me da li je sve vodilo ka ovome – kraju, i šta posle kraja krajeva? I da li je to uticalo na vaš lični doživljaj najavljene nam apokalipse – hoću reći, da li ste spremne: jeste li kupile kokice ili zaštitne kacige? I ako ništa od toga, šta posle toga? Ima li kraja posle kraja?
Milena Ilić: Ako izuzmemo netačnost prve konstatacije (jer, ne, mi se ne bavimo savremenim događajima, već univerzalnim temama, sasvim slučajno okrznutim kutnjakom vremena), reći ću ti da sam nakupovala zalihe kozjeg jogurta i čaja od đumbira, ali to je već druga priča i nema veze sa apokalipsom. Samo sa elipsom. Sa ličnim eksperimentom o vezanom vremenu u zatvorenom prostoru. No, nije vreme, a ni prostor za priču o tome.
Ali, glede smaknuća – Zaista ne vidim razlog zbog koga bi se ljudi bojali nečeg što zahvata kolektiv. Ako smo svi u tome, onda niko nije u tome. Individualna smrt je nešto drugo, kada tako umreš, uvek imaš nekog drugog, živog, da ti pokaže da si mrtviji od njega.
Marijana Nikolajević: Uvek ima kraja, ali posle kraja nije sam kraj već i početak. Kada zaključimo jedan broj radujemo se drugom broju, drugim temama, a uz malo mašte i sa dobrim timom ume da bude i zabavno i poučno. A i izbor tema je neiscrpan, dakle, (da pobijem samu sebe u iskazu) kraja ipak nema.
Aleksandra Jovićić: Što bi rekao Duško Radović: „Na kraju svih krajeva ? Uvek je jedan novi početak.″ Iskreno, ja ne razmišljam previse o tome ali kad si već spomenuo, mogla bih da kupim kokice.
Svetolik Jozić: Načeo sam temu u prethodnom pitanju o prethodnim brojevima, pored različitih tema, Libartes je oduvek imao raznovrsne teme ali opet nije gubio nešto od sopstvene osobenosti. Kako to objašnjavate i koja vam je literarna veroispovest pomagala u urednikovanju?
Aleksandra Jovičić: Postojanje temata pre svega umnogome olakšava selekciju a i omogućava nam da svaki naredni broj bude temom na svojevrstan način uokviren te tako izbegavamo monotoniju i privlačimo čitaoce. Ono što daje jedinstven pečat i osobenost samom časopisu, te samim tim čini zajednički imenilac svim brojevima jesu, po mom mišljenju, visoki kriterijumi od kojih ne odstupamo pri selekciji radova. Veoma je važno i to što je Libartes stekao poverenje autora u zemlji i regionu te moram primetiti da su i pristigli radovi iz broja u broj sve kvalitetniji.
Marijana Nikolajević: Libartes, pored različitih tema nije izgubio na osobenosti zato što ima stalne saradnike koji su tu od prvog broja. Tu su Boris Petrović koji piše o ikoničkim znakovima na plakatima, zatim Uroš Smiljanić, kao i ti svojim prozonodama. Što se literarne veroispovesti tiče ja sam prava paganka uglavnom naklonjena klasicima svetske, ali i srpske književnosti. Moglo bi se reći da nemam omiljenog pisca zato što je ta konstanta kod mene vrlo promenljiva. Pravo pitanje bi bilo koji mi je trenutno omiljeni pisac ali ni tu ne bih mogla da se odlučim. Ne znam da li da koristim kompromise kada bih morala da odaberem, primera radi, između Borhesa i Markesa bio bi to Kortasar, između Nastasijevića i Rastka bio bi Vinaver, između Mitrovića i Gorana Petrovića bio bi Pavić i tako redom. Dakle ne bih odabrala, hedonistički bih uživala u književnosti ali sa tugom jer nemam bar još jedan život da sve pročitam, sve doživim i u svemu tome uživam.
Milena Ilić: Ideja o stalnim tematima je samo jednim delom nastala kao posledica pristizanja velikog broja tekstova, koje je valjalo smestiti u neki okvir. Estetske sam veroispovesti, i ipak je to glavni kriterijum i pri odabiru tekstova. U izuzetnim slučajevima neke kvalitetne autore nećemo objaviti u konkretnom broju za koji su poslali radove, što ne znači da nisu to što jesu. Tj. ne znači da nisu kvalitetni. Nego, biću iskrena, od tebe sam više očekivala pitanja tipa: „Šta ćete obući na dan Apokalipse“, „S kim ćete provesti tu nezaboravnu noć“ i sl.
Svetolik Jozić: Znam da sam izneverio sva očekivanja, ali niste očekivale ni da ću ja sa vama da razgovaram u ovom broju o ovom broju, no nisam ni ja očekivao da ćete me shvatiti ozbiljno. Ali, kako je – ko o čemu Svetolik o apokalipsi!- sve bliži pa i niži, a moglo bi se reći da je nekima u griži, taj neki kraj krajeva pa i kraj ovoga razgovora, zanima me, pošto ja u apsolutno propadanje ne verujem – šta spremate za sledeći broj, tj. kakav će to početak biti?
Marijana Nikolajević: Očekivati nešto ume da bude tako dosadno, a katkad i jalovo dok neočekivano ume da bude vrlo zabavno. Ja sad samo mogu najaviti iznenađenje a to je sasvim dovoljno za naše čitaoce.
Milena Ilić: Hm. Možda mogu da pokvarim taj fakotor iznenađenja, i da se ponadam da bi Libartes, ukoliko preživi Apokalipsu (malo) sutra, možda mogao i da se zaljubi. Da vidimo kakva je to ljubav u doba postapokalipse. Ako ga ipak ljubavni zanos obuzme, pa reši da se obznani u aprilu, možda napravimo nešto u znak meseca šale, najsvirepijeg meseca.
Aleksandra Jovičić: Složila bih se sa glavnom i odgovornom, nakon kraja svih krajeva i na početku novog doba ljubav je sve što nam je potrebno?
Autorka fotografije: Anja Ivanović.