Image default
Reč urednice

Reč urednice – Ecce Femme

Kakva je žena nova Libartes? Da li je to Eva, Lilit, Medeja, Lara Kroft, Kolumbija, Libertas, Angelina; da li je sva u telu ili sva u duhu, da li je to „žena žene“, ili je žena od gline istovremeno i žena od kamena zavisno od uslova u kojima se nalazi? A šta ako je Libartes, o gorkog, o slatkog paradoksa, zapravo, muškarac? Pišta Petrović, protagonista i vlasnik „Bernardijeve sobe“, novog romana Slobodana Tišme, će reći: „Nema polova, ja sam žena žene, svi muškarci su žene, a žene su samo žene!“ Da li će se muškarci složiti sa tim ili ne, i da li će žene, s druge strane, prihvatiti takvu vrstu odgovornosti, podjednako je bitno kao i pitanje da li nova Libartes poziva na androginost, ili na jasno utvrđivanje granica, razlika i delanja u skladu sa njima, ili izvan njih. Različitim glasovima peva naša nova Libartes, i oni se smenjuju od neutralnog, preko muškog, do ženskog, ženskijeg, najženskijeg.

Ove godine Centar za ženske studije slavi dvadeset godina postojanja i u razgovoru sa ženama čije su aktivnosti vezane za Centar i šire – sa Biljanom Dojčinović i Adrijanom Zaharijević – saznajemo nešto više o feminizmu na našim prostorima, o planovima i ciljevima, dosadašnjim ostvarenjima, ali i o tome da li feministkinje nose brkove i kakva je rečenica ženska rečenica za kojom traga Virdžinija Vulf. Intervju sa književnom kritičarkom Vesnom Trijić, podučava da „pol ne treba da bude ni prepreka ni prednost“ u bavljenju književnom kritikom.

No, prepreka je svakako bilo tokom istorije. U radu Eksperti za kuću Aleksandra Đuričić razmatra gde su sve one postojale kada je žensko trebalo da se na bilo koji način izrazi, u kojoj meri su te prepreke prisutne i danas. Tekst Asje Bakić se bavi vrlo vidljivim problemima ne-vidljivih problema ne-vidljivih žena, dok nam Adrijana Zaharijević daje pogled kroz prozor feminizma, uvodeći nas u genealogiju ideje žene.

U rubrici „Slika i misao“ imamo tekstove stalnih saradnika, koji se bave figurom žene u različitim medijima. Uroš Smiljanić je, tako, pisao o ženskim karakterima u video-igrama, podvlačeći da je žena u ne tako malom broju slučajeva predstavljena stereotipno, lišena je psihološke dubine, i svedena na najprostiji, najplitkiji simbol dobar samo za jednokratnu upotrebu. U radu o američkom ratnom plakatu, Boris Petrović, piše o (zlo)upotrebi ne samo figura žena u svrhe propagande, već i o „spuštanju“ simbola i alegorija za potrebe upotrebe. Enesa Mahmić se bavi pitanjima (re)prezentacije i konstrukcije ženskog subjekta u filmskoj/muzičkoj industriji, koja je, u osnovi, muškocentrična. Ono što povezuje ova tri rada je posmatranje posmatranja žene kao objekta u različitim medijima, gde žena prestaje da bude žene i postaje figur(ic)a žene koja ne postoji već funkcioniše u okvirima jedne diktirane datosti.

Ivana Maksić, u svojim fragmentima mitskog govora, priča (o) Medeji, polemišući sa Delakroom, Pazolinijem, i Fon Trirom. Medeja je i dete i čudovište, ali i žena par excellence, kaže Ivana. Prva dea-ex-machina.

Rubrika „Književnost“ nam donosi rad Vesne Smiljanić Rangelov u kome se autorka bavi Harmsovim viđenjem ženksog tela i telesnosti u najdoslovnijem smislu te reči. Cilj rada Slađane Golijanin „Žensko pismo u romanu Dubravke Ugrešić Šefica Cvek u raljama života je pokušaj rekonstruisanja ženskog pisma kroz različite modele i klasifikacije. Marija Milovanović se bavi teorijskim razmatranjima Virdžinije Vulf iznesenim u eseju „Lik u prozi“. Rad koji se, takođe, našao u ovoj rubrici, iako prevazilazi njene granice, delo je Jovanke Kalabe – „Ironija sudbine Tese od D’Urbervilovih i predodređenost njenog pada: Tesa od D’Urbervilovih Tomasa Hardija i Tes Romana Polanskog“ – u kome poredi dva načina viđenja Tesinog lika.

Uvod u kreativni kutak vam je priredila još jedna od Libartesinih mama – Marijana Nikolajević, pa ćete o prozi, poeziji i video-radu čitati u njenom osvrtu, a ja ću samo pomenuti da su ovaj kutak obogatili: Svetolik Jozić, koji misli pre i posle čitanja, zatim Dušan Gojkov, Vlada Vukomanović, Tamara Šuškić, Ivana Maksić, Elektra Poetika, Marina Drobnjaković, Katarina Fiamengo, Maja Korolija; Zoran Ilić, Aleksandra Urošević, Jelena Milošević, Želimir Periš, Lucija Butković, Emina Japalak, Mustafa Smajlović, Vera Arsenović, Jadranka Čavić, Dragana Ivanović, kao i Ivana Prentović Krivokapić. Poetski video rad „Andrej“ je delo Elektre Poetike, a od fotografija imamo dva foto-albuma, jedan je delo Šuškić dua (Tatjane i Tamare), a drugi, „Autoportretski vodič kroz fotografiju“, Višnje Vračarić. Projekat Ane Seferović i sestara Šuškić „Ogledala“ je kombinacija fotografije i stihova, gde je poezija umetnuta poput titla pauziranog filma.

Umesto zaključka, hajde da se složimo da je Žena nezaključiva. Možda nismo dobili konkretan odgovor kakva je martovska Libartes, ali to je zato što ona i nije konkretna, nije svodiva. Naša nova Libartes je istovremeno konkretna i apstraktna, telesna i duhovna, ona je stanovnica Venere, Marsa, ali i Zemlje – pre svega Zemlje, Žena koju možemo iznova da tražimo, ma koliko je puta pronalazili, i kažemo – Ecce Femme.

Milena Ilić,
Glavna i odgovorna urednica

Povezani članci

Uvodna reč – Libartes amatoria

Reč urednice: Anatomija antinomija i njihova autonomija

Žena se ne rađa kao žena, već to postaje

Ostavite komentar