Image default
Reč i misao

Tehnokratija i Apokalipsa

(odlomak iz eseja Postapokalipsa)

Piše: Boris Nad

 

1.

„Smrt i stradanje“, kaže Tarkovski, „u suštini su jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni.“

To je tako, naime, sa stanovišta pojedinca, kao i demona koji se hrane umirućim.

Sa smrću svakog pojedinca, kako primećuje Ernst Jinger u svom delu Kod zida vremena, gasi se svet „kao njegova predstava“. Trne jedna slika sveta, i nastavlja se jedino ono što predstavlja njegove etičke posledice, ukoliko ih jedan pogled na svet uopšte proizvodi. Za veliku većinu ljudi, to, s razlogom, ne možemo reći. Njihov nestanak neće proizvesti nikakve, vidljive ili nevidljive, promene, sem što će za sobom ostaviti prazninu. Desiće se na način prirodne kataklizme, koja sa sobom odnosi desetine ili stotine hiljada ljudskih žrtava, zemljotresa ili poplave, ili rata na primer. Potom će se jutarnje sunce uzdići iznad ruševina, spasilačke ekipe pohitaće u pomoć onima koji još daju znake života… Ili će se nad njima, u dugoj agoniji, sklopiti još jedna teška noć, puna vapaja umirućih. Izjutra će se nad njihovim gradovima iznova pojaviti bombarderi ili krstareće rakete; udar ništavila će biti snažan ali ne snažniji od onog koji mu je prethodio. Nešto kao svetlost se pomalja nad njima. Ne gase je užas ni beznađe; možda su se tako osećali osuđenici na smrt, bačeni u arenu s lavovima…

2.

Uništenje jednog grada – na primer, Troje, koju su osvajači u toku jedne noći predali plamenu, ili Kartagine, čija su polja zasejali solju – nije isto što i prolazak „prve zemlje i prvog neba“. Ovde je reč o izolovanoj katastrofi, apokalipsa pogađa svet u celini. Osim toga, smak sveta, o kome govori Sveti Jovan Bogoslov i prvi crkveni oci, ne spada više u domen očekivanih događaja. „Smak sveta“, to je nešto što se dešava pred našim očima, nešto što je već u toku. Svakog dana nestaje po neki njegov deo: sa radijacijom i naftnim mrljama, sa istrebljenjem stanovništva, sa bombardovanjem uranijumskim projektilima, s atomskim pečurkama koje, za svega nekoliko trenutaka, desetine i stotine hiljada ljudi razvejava u prah, da bi na istom mestu nikli apsurdni spomenici tehničke i tehnokratske civilizacije, svedočeći doduše o napretku, ali jedino o napretku tehničkog hibrisa. Uzeti u celini, sa svim svojim posledicama i kumulativnim dejstvima, ovi događaji zaista pokazuju apokaliptički karakter.

3.

Mi, već odavno, živimo u „doba gubitka“; navikli smo na njega i srodili smo se sa njim. Svakog dana nestaje po neki etnos, a sa njim i jezik, što znači jedna drevna kultura. Svakog dana, posledično, nestaje poneka životinjska ili biljna vrsta. Jalovi trud da se ponešto od tog obilja sačuva puni jedino muzeje, akademije, institute i biblioteke, nalik na grobnice, a ne na Nojev kovčeg, kojim odjekuje rika i glasanje stotina vrsta, koje će potom naseliti zemlju. Iluzija je da gramatike ili rečnici mogu da nadomeste prazninu koju svojim nestankom otvara neki jezik ili jedna iščezla ljudska rasa. Iluzija je da poznavanje lanca DNK, „genetske informacije“, nadomešta prazninu nastalu iščezavanjem jedne biološke vrste, čak i ukoliko bi nauka jednom zaista omogućila čudo njenog „vaskrsenja“ putem rekonstrukcije genetskog koda.

Izlazeći iz plamenom zahvaćene Troje, begunci su, između ostalog, na svojim ramenima izneli dečaka Eneja. Ništa slično ne možemo očekivati od naučnika, skriba, epigona i specijalista za uske oblasti, koji ne operišu sa živim telima, već sa leševima, sa telima u raspadanju, rasejanim po pustim obalama, koje su nekad davno ispunjavali žagor i vriska, a kojim sad vlada jedino mrtva, grobna tišina.

4.

Pažljivo čitanje knjige Otkrovenja Svetog Jovana Bogoslova otkriva nam da hrišćani ranih vekova nastupajući i bliski smak sveta nisu iščekivali sa strahom; štaviše, on je predmet brojnih žudnji i želja, za njega se vezuju mnoge nade. Njegovo odgađanje ili izostanak dovodi do očajanja. „Izgled na smak sveta je jedino što stvari ovde čini podnošljivim“ (E. Jinger, Kod zida vremena).

Jagnje, kao središnja figura Apokalipse, ima moć da „učini da se ljudi međusobno ubijaju“; ono lomi pečate, pokreće sile i jahače katastrofe, donoseći pomor „mačem, kugom, smrću i zverima zemaljskim“ (VI, 8). Apokalipsa je „dan njegovog (Jagnjetovog) gneva“, pred kojim će se, kako tvrdi Jovan Bogoslov, sklanjati „kraljevi zemlje i velikaši, hilijarsi i bogataši, moćnici, svi robovi i slobodni ljudi“ (VI, 15-16).

U stvari, uništenje je ovde cilj, a ne tek puko sredstvo, i to ne jedino društva i njegovih stega, već i same flore i faune, Sunca, Meseca i zvezda, sve do žuđene „nove zemlje i novog neba“, koji će, kako obećava Otkrovenje, konačno smeniti „staro“. Furiozna retorika i nastrana mašta Apokalipse kulminiraju pozivom na pravu kanibalsku gozbu:

Hajde, sakupite se na veliku večeru Božiju da jedete meso kraljeva i meso hilijarha i meso moćnika, i meso konja i njihovih jahača, i meso svih slobodnih ljudi i svih robova, i svih i velikih i malih!

Ne možemo a da se ne zapitamo: šta izaziva toliki gnev Jagnjeta i onih koji ga slede, koga ne može da ugasi ni krv miliona, prave hekatombe ljudskih žrtava, „mesa robova i slobodnih ljudi“, nego tek pomračenje Sunca i zvezda, sve do željenog kraja sveta, kada će se pojaviti „novo nebo“, jer će prvo proći?

Prema jednom tumačenju, figura apokaliptičkog Jagnjeta je izraz psihološke realnosti u kojoj su živeli prvi hrišćani; razapeti između, s jedne strane, položaja na samom dnu društvene lestvice, te izloženi progonima, žudeći za mučeničkom smrću, i, s druge, željom za osvetom, velikim revanšom nad imperijalnim Rimom. Otuda samu figuru Jagnjeta obeležavaju neverovatne kontradikcije i krajnja protivurečja: ponizna krotkost i neviđena krvožednost, pastirska briga za „stado“ i „pomori smrću“ tog istog stada, koji se neće okončati sve dok se ne ugase Sunce i zvezde.

Taj svirepi spektakl gromova i nebeskih truba, okrutnih smrti i reka krvi, nateraće crkvenog oca i teologa Tertulijana da usklikne „neverujućim“ sa bestidnom radošću:

Volite spektakle? Sačekajte najveći spektakl Sudnjeg dana, poslednji i večni Sud univerzuma. Oh! kako ću tada uživati, kako ću likovati kada budem posmatrao kako toliko mnogo suverena i lažnih bogova užasno ječe u najdubljem ambisu! Toliko mudrih filosofa kako se prevrću u živim vatrama, sa njihovim učenicima! Toliko slavnih pesnika kako drhte pred sudom, ne Minosa, već Isusa Hrista! Toliko glumaca tragičara kako mnogo glasnije izražavaju svoj bol! Toliko igrača... (Tertulijan, O spektaklima).

 

5.

Ali, ovaj spektakl uništenja je, kaže se, „onostran“. Ni Sveti Jovan ne otkriva u potpunosti njegove tajne: kada sedmi pečat bude slomljen, nastupiće tišina, jedan glas će ga potom upozoriti da ne zapisuje sve ono što vidi.

Možda zato, u svom Slovu o Apokalipsi, slavni ruski reditelj Andrej Tarkovski predlaže da se pitanje tumačenja Apokalipse prenebregne, da se tumačenja izostave, u nemom očekivanju susreta s Apsolutom, kao „poslednje karike u lancu“, sa kojom se okončava ljudska epopeja:

(…) grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simvola. To je slika. U tom smislu, ako je simvol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simvol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava beskonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči.

6.

Pitanje ko je pravi autor Apokalipse – da li Jovan Zevedejev, autor Jevanđelja po Jovanu i jedan od „najdražih Hristovih učenika“ – ili neko drugi, nije bez značaja. Prvo je bilo gledište svetog Jeremije Lionskog, kao i Ipolita Rimskog, a naposletku ga je usvojila i sama crkva; suprotno mišljenje zastupali su sveti Dionisije Aleksandrijski i prezviter Gaj. O značaju te knjige govori i činjenica da je apokaliptika zapravo jedan biblijski a posebno ranohrišćanski književni žanr, i da je crkva, među tolikim drugim, jedino Jovanovu Apokalipsu prihvatila kao svetu knjigu i uvrstila je u Novi zavet.

Tome, kao simptom, treba dodati ogroman interes za Apokalipsu koji se javlja u naše vreme, kada hrišćanska vera, kao i zanimanje za nju, generalno opada, a crkva i doktrina koju ona zastupa dospevaju na društvenu marginu. Povratak religioznosti, do koga dolazi u trenutku kad naučna slika sveta počinje da slabi, nije i povratak hrišćanstvu, već nečemu što, iz hrišćanske perspektive, više podseća na religiju Antihrista.

Tokom II veka u Maloj Aziji nastaje montanistička crkva, na čijem čelu je stajao prorok Montan, koji se predstavljao kao Hristov izaslanik i predviđao bliski kraj sveta. Pokret predstavlja reakciju na „stagnaciju crkve“, u stvari na gubitak hilijastičkih tenzija svojstvenih ranom hrišćanstvu, te pokušaj da se one ožive, obećanjem predstojećeg i žuđenog Kraja sveta. Montanov pokret najavio je brojne hilijastičke i milenarističke pokrete, koji će se ubuduće razvijati pod okriljem crkve ili mimo nje, sve do današnjeg dana. Izgleda da takva očekivanja svoju kulminaciju doživljavaju na američkom tlu, u veoma bizarnim tumačenjima Svetog pisma, sa pokretima poput adventističkog, čiji su proroci preskazivali tačan datum apokalipse; činjenica da kraj sveta nije nastupio u zadatom roku, nije im oduzela na snazi. U tradiciji čiji je začetnik, kako izgleda, sam Kristofor Kolumbo (o čemu svedoče njegove reči upućene španskom kralju Huanu: „Bog me je učinio vesnikom novog neba i nove zemlje u kojoj je govorio u Apokalipsi od Svetog Jovana (…) i pokazao mi mesto na kome ću je naći“), Amerika dobija istinski eshatološku dimenziju – motiv koji se pronosi sve do današnjeg dana, u očekivanju „vremena velike nevolje“ (tribulation period) i vaznesenja pravednika (rapture) američkih dispenzacionalista i evangelističkih televizijskih propovednika.

Ruski bogoslov Aleksandar Menj iznosi mišljenje da je „očekivanje takvog kraja“ bolesna pojava u duhovnom životu crkve, koja se kosi sa hrišćanskim pogledom na svet, a da su apokalipse (raznih autora, pa i ona Jovanova) samo „odbljesak proročanskih vizija, ali ne i one same“. Kroz njih, po Menjovom shvatanju, više ne prosijava istinsko Otkrovenje, već jedino čovekova mašta, snovi i fantazije. Drugim rečima, ovde i nije reč o izvornom Hristovom učenju, već samo o „fantazijama“, koje se uglavnom temelje na pozajmicama iz tuđih, bliskoistočnih, pretežno haldejskih izvora, uz mnoštvo starozavetnih, hrišćaninu već uveliko nerazumljivih simbola, što objašnjava žestoke rasprave vođene unutar crkve povodom Apokalipse, kao i činjenicu da se ova knjiga, premda kanonizovana, ne upotrebljava u bogosluženjima.

Sa Menjovim mišljenjem mogli bi da se složimo, uz jednu, doduše suštinsku, opasku: upravo ta „bolesna pojava“ u životu crkve, dakle hilijastička tenzija a ne jevanđeljske poruke, predstavljala je osnovnu pokretačku strast i glavno obeležje ranog hrišćanstva, koja je, u krajnjem, obezbedila njegov trijumf nad svim drugim religijama, poput mitraizma, o čemu, među ostalim, svedoči i spis imperatora Julijana, zvanog i Apostata (Otpadnik), Protiv Galilejaca.

Ako je ista ličnost – „Hristov najdraži učenik“ i jevanđelista Jovan – ujedno i autor Apokalipse, onda rascep ne postoji; vizija objašnjava samu sebe, a Stari i Novi zavet čine jedinstvenu celinu, na koju se skladno nadovezuje Jovanovo viđenje.

Ako su Jovan Bogoslov i Jovan sa Patmosa dve različite osobe, to daje osnova da se govori o dva aspekta ili čak o dve nepomirljive struje unutar hrišćanstva, od kojih je jedna predstavljena upravo Jovanovim Jevanđeljem, a druga kulminira Apokalipsom, nastavljajući se na Stari zavet.

7.

Spektakl apokalipse će se ostvariti upravo zato – ili jedino zato – kako bi učenje (o apokalipsi) bilo potvrđeno.

Pojava Antihrista, te uzdizanje globalne (pseudo)civilizacije pod njegovom vladavinom (mi možemo reći: uzdizanje tehnokratije) nije samo najavljeno u proročanstvu, ono je i neophodno radi ostvarenja hrišćanskog eshatološkog scenarija, čija je prava kulminacija nastanak „nove zemlje“ i „novog neba“. Iz tog razloga žrtve traže svoje dželate, a mučenici, kao u prvim vekovima hrišćanstva, vape za stradanjem i prolivanjem krvi.

Užasni dani mučenika nove vere moraju se ponoviti, ali ovog puta u daleko većim, zapravo globalnim razmerama, koje će pogoditi celokupno čovečanstvo, kako bi krv martira i stradalnika vere isprovocirala pojavu Spasitelja, istinskog Mesije i označila Kraj vremena. Antihrist u tom slučaju preuzima ulogu Jude koji je svestan posledica svog čina i koji ne izdaje Hrista radi trideset srebrnjaka već da bi proročanstvo bilo ostvareno, a Isus bio žrtvovan zarad spasenja svih ljudi… Drugim rečima, da bi se ispunile reči proroka.

8.

Negde od XV, ili početka XVI veka, na razvalinama hrišćanske civilizacije rađa se nešto doista novo: civilizacija usmerena ka perspektivi beskonačnog širenja i rasta, oslobođena srednjevekovnog tereta očekivanja bliskog i predstojećeg Sudnjeg dana, užasne hipoteke očekivanja Apokalipse.

Promena je tesno povezana sa preorijentacijom s kopna na more. Kako, u svojoj Utopiji i raju, osnovano zapaža Mirča Elijade: „Upravo u (…) mesijanskoj i apokaliptičkoj atmosferi preduzimana su prekookeanska putovanja i došlo je do geografskih otkrića koja su iz korena uzdrmala i izmenila Zapadnu Evropu“. Međutim, stvarni cilj prekomorskih ekspedicija više nije oslobađanje Svetog groba ni uspostavljanje hrišćanskog kraljevstva u Jerusalimu (kako je to bilo tokom krstaških ratova, na zalasku Srednjeg veka), već osvajanje kolonija koje će obezbediti stalni priliv zlata u metropolu, ničim ometano uvećanje njene moći i bogatstva.

Tom cilju od sada služi nauka i novi način društvenog ustrojstva; građanstvo stupa na mesto plemstva, sela smenjuju gradovi, koji omogućavaju dotad neviđenu akumulaciju znanja i materijalnih sredstava. Kolanje novca, finansijski tokovi, dobijaju nov zamah, a banke pre neslućenu moć, koja uveliko podseća na raniju moć crkve. Bez njih bilo koje preduzeće postaje nezamislivo, svejedno da li je reč o ekspediciji u prekomorske zemlje ili osvajačkom poduhvatu; zabrana lihve iz tog razloga mora da stupi van snage. Jedno za drugim, nižu se tehnička i geografska otkrića, koja označavaju vrtoglavu promenu perspektive, sa kojom pada geocentrična slika sveta. U toj novoj konstelaciji, Bogu pripada sasvim skromno mesto, on prestaje da bude izvor kraljevske i ovozemaljske moći, pre nego što njegove ingerencije budu ograničene samo na hramove i crkvene posede.

Španija i Portugalija nisu sasvim podesne za revoluciju koja je u toku, već usled toga što ove zemlje ostaju izrazito katoličke i nemaju snage da izvrše dovoljno odlučan raskid sa crkvom. U Francuskoj ona dovodi do krvavog sukoba katolika i protestanata u Vartolomejskoj noći, a kulminira kraljeubistvom i giljotinom, i revolucionarnim pokoljima, poput onog počinjenog u Vandeji. Na ruševinama stare, rađa se sasvim nova vera.

Otuda su pobede jednog zabačenog kraljevstva, buržoaske i puritanske Engleske, nad imperijalnom i katoličkom Španijom duboko logične i predvidljive; predvidljiv je i njen poraz u sukobu sa puritanskim kolonistima Nove Engleske. Nova, anglikanska crkva samo je nominalno hrišćanska, a ustvari je instrument države i njene moći, koja, opet, služi isključivo uskim, sebičnim ciljevima – kralja, dvora ili trgovačkog staleža, sa njegovim moćnim društvima i kompanijama. Shvatanje da su ovozemaljsko bogatstvo i moć „znak Božje milosti“ u tesnoj je vezi s učenjem o predestinaciji, a ove ideje iznova oživljavaju starozavetni koncept „izabranog naroda“.

Otuda se Novi svet otkriven na Zapadu u puritanskim očima poistovećuje sa Zemaljskim rajem, ili Obećanom zemljom, Hananom, osvajanje sa obnovom ili čak opštim spasenjem, a bog Engleske, kao u spisima anglikanskog teologa Viljema Krešoa, sa bogom Izraela. Novo Zlatno doba, prema uverenju puritanaca, bilo je na pomolu, a upravo Amerika je zemlja na kojoj će „Gospod stvoriti novi raj i novu Zemlju“ (Edvard Džonson).

Bilo kako bilo, zastavu Progresa preuzimaju sledbenici najradikalnijih protestantskih sekti, ovog puta na američkom tlu, kako bi, „daleko od istorije i njenih zabluda“, što znači nesputani tradicijom, a pogotovu onom evropskom, osnovali „Božji Grad na brdu“. Amerika tako postaje zemlja očekivanog Drugog dolaska Hrista, za nju se vezuju mnoge eshatološke nade. Do toga, međutim, ne može doći na neposredan način, kako su to nekad zamišljali protestantski teolozi, već jedino putem tehnokratije i doslovnog ispunjenja novozavetnih apokaliptičkih proročanstava, koja će u budućnosti proliti more krvi.

Milenarizam se, malo-pomalo, preobražava u puritansku ideologiju rada i napretka, prema kojoj će „Novi Jerusalim“ i Zemaljski raj biti „proizvedeni radom“. Otuda američki kult progresa, novine i mladosti i, uopšte, „američka sklonost ka grandioznom“ (M. Elijade). Ipak, pre nego što „Božji Grad“ bude podignut na brdu, mora se ostvariti uništenje svega starog, i „od Boga prokletog sveta“.

Antihrist će se pojaviti i ostvariti svoju vladavinu, kao oružje u tuđim rukama, bilo da je svestan svoje prave uloge ili ne, kao sredstvo izazivanja Božjeg gneva, kao slepo oruđe apokalipse, nemilosrdnog razaranja i Drugog dolaska – povratka istinskog Boga na Zemlju.

Satanizam, kult Satane, po svemu sudeći, nije postojao sve do pobede hrišćanstva (ovo mišljenje, među ostalim, deli i istoričar religija Mirča Elijade); potom se, pod progonima, iz ostataka drevnih paganskih kultova, među „vešcima“ i „vešticama“, „čarobnjacima“ i žrecima, u opoziciji prema crkvi, zaista pojavljuju ubeđeni sledbenici Velzevuva, Satane, Kneza Tame, Lucifera.

Jednom prizvan, međutim, Đavo zaista dolazi po svoje.

Misija Antihrista je da isprovocira pojavu Mesije na Zemlji.

 


Boris Nad, rođen u Vinkovcima, Slavonija, 1966. Studirao u Zagrebu i Beogradu, diplomirao na Beogradskom Univerzitetu. Od 1994. godine objavljuje eseje i članke u domaćoj periodici.

Prozu, poeziju i eseje objavljivao u Književnoj reči, Zbilji, Sveskama, Savremeniku, Književnim novinama, Evropi nacija, Unus mundusu, Tragu, Zenitu, Letopisu Matice srpske, Gradini, Koracima i Politici.

Takođe i na internet portalima i u onlajn časopisima Prozaonline, Art-anima, Tvorac grada, Tvrđava, Hyperborea i Srpski list. Eseji su mu prevođeni na engleski. Bio je član redakcije Književne reči i redakcije Zenita, sada je član redakcije časopisa Unus mundus.

Časopis Književna reč u septembru 2000, u „Panorami 2000“, objavio je odlomak iz romana „Gozba pobednika“ pod naslovom „Zamak“. Časopis Unus mundus (br. 23–25 Niš, Niški kulturni centar, april 2007.) štampao je tematski blok sastavljen od tekstova autora pod naslovom „Nova Itaka (Kraj noći)“.

Do sada je objavio sledeća dela:
Vreme imperija (Beograd, „Rivel Ko“, 2002), izbor (geo)političkih ogleda, sa predgovorom Dragoša Kalajića;
Gozba pobednika (Beograd, „Žagor“, 2005), kratki roman s epsko-fantastičnim sižeom;
Nova Itaka (Niš, „Unus mundus – posebna izdanja 001“, Niški kulturni centar, 2007), izbor eseja, pesama, priča i kratkih proza;
Nemi bogovi (Beograd, „Žagor“, 2008), kratke proze;
Povratak mita (Ideja centra, Nova Itaka, Argonauti, Simboli Hiperboreje), (Niš, Niški kulturni centar, 2010);
Postapokalipsa (Niš, „Unus mundus“, br. 38, Niški kulturni centar, 2011), ogled;
Poslednja Tula (Niš, „Unus mundus“, br. 40, Niški kulturni centar, 2011), zbirka priča.


Autor fotografije: Jeff Finley

Ovaj članak je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Teri Pračet — Dušmani

(O) Medeji

U narcisovoj zamci – jedno moguće čitanje Kafkinog „Preobražaja“

Ostavite komentar