Ili Pornemična balada o kurvinom vodenjaku
Piše: Vegan pravoslavni duo
Čujte me duhom nišči, potlačeni
mali ljudi srebrnoga zvona nedostojni
nalik gromu ono ipak baš u vama gori
sa tornja visokog na uzbunu vas poziva
jer dolazi onaj čije se ime ne izgovara
Ne uz potres ili lom, cepanje i vihor
gromove, hor anđela, lomaču za Babilon
predskazanja nema i neće ga biti
osim glasa moga samog u tišini
O čujte me nišči i prezreni, nedostojni
doći će vam propast začeta u tmini
začeta bez strasti, želje, nadahnuća
razdrobiće kuću biča vatra živa, nevidljiva
mutna reka soli gorčine i jada
što sporo meandra kao suza tiha
vaše nade želje planovi pregnuća nestaće kao sa neba kometa crvena
Ne moram vas znati da bih svoj glas u tamu bacala ka vama
ne moram vas videti da bih znala da na lošim jastucima spavate
(grešnici)
da vas brige more gastritis i nečista savest
zbog vas
Ne moram vas u oči pogledati da bih znala da ne postite
i svoje telo molitvom ne krepite
zbog drugih
nišči i prezreni
prezira svakog dostojni
ja da vam pričam a sve to da vetar nosi
hej, pusta oholosti
bahati ste iako siroti
pa ne hajete za svete reči
ne pijete sa izvora mudrosti
mislite da sami bolje znate
a baš tako on će vam i doći
velim
Ne uz krvavo nebo u podne bez svitanja, zore
već začet od mnogih muškaraca
u jednoj će utrobi da se namnože
i pobiju semena razna i gore još od svega
kurvina će to utroba da bude
kurvin će to vodenjak da pukne
namesto prve i sedme trube
namesto jagnjeta namesto sunca zaklanog
Pa ću proglas napisati
učiniti dostupnim
neću dalje oklevati
belosvetsku brigu brinuti
svoje najbliže mučiti
više nego što treba,
i inače,
mojim glasom ću iskrenim, potpunim
pesan proročansku u metar iskovati
tihujem, i ćutim, istančano mnim
da pojezija moja biće
postupkom izatkana veoma postupnim
svemoćna, a svima tako bliska.
Zato
gnev mi Elohime pevaj, kuravinog kopile-sina
od hiljadu očeva slučenog
što slutim da će o užasu znatnom na moje oči otvoriti svoje
poškropljen nesvetom vodom anti-kršten
upravo zagađenim vodenjakom
‘Aaaj, kurvin vodenjak’
kroz tunel bluda i srama na ovaj svet ispuzati
na moje oči otvoriti svoje
vikala je Svetlana iza svega glasa, katkada u sebi
katkada glasno ridala i guste suze gutala
jer niko je čuo nije, i proročke njene reči
zamalo
Hor:
Po vodenjaku prepoznat
U kome vri očeva mnogih semena razna
Kao pregršt nerimovanih zaraza
Majku prepoznati prvo
Neznanju sklono je drvo
Ako se čovek na čoveka oslanja
Na šta da se osloni kurava?
U početku djeva prava, zdrava
Od kokoške jela jaja, mleka muzla od krava
Bistre joj jagodice, zenice od svežih trava
Što rastu na dnu Ade, odmah iznad Hada
K’o što rekosmo, bejaše mlada
A kakva li je sada?
Raspala i uvela, oveštala kurava
cinična i hladna
usana uvek krivih, ispod čijeg osmeha podrugljivog
klate se od kurvanja iskvareni zubi
ko će da je ljubi, ko će takvu da je ljubi?
O ljudi, nesvesni, zabludeli ljudi
Ko će da je mazi u proleće, kada raste zlo cveće?
Njena jedina sreća sada je u njoj većma
sav raspoloživi prostor zauzela
i ona se rita i sve više buni
kuravin osmeh polako sa lica skida
ma kako hladan i neprijatan bio
i ona polako sav svoj užas sluti
sve pojedene kobasice i tuđu perut iz kose
A počujte kako je svoje breme dovela u prostor i vreme
Jelena:
Plela sam džemper za bedra,
Kad čula sam tu strašnu reč, tu veliku reč
Telegonija! Oh, kakva agonija
Odmah duhove prizvala
Na čelu s Vujaklijom strašnim
Šta je to?
U početku beše reč, već zapeh,
pomoć nužna mi je već.
Toliko reč ne vredi, nema zbora,
drugačije prevesti se mora.
Oh, u početku beše tele?
Od krave starije? A majka zbog njega
I danas nosi strije!
Kakva nepravda u praskozorje samo
Oh, Vujaklijo, pomaži ‘vamo.
Jer ipak me je ona na svo to zlo navela
reč je ona jedina, svedržeća praizvorna
koju u potpunoj, posvemašnjoj tami
ja sam jedina da uhvatim znala
dok breme me seče i daha mi prekida
poput usamljenog spermatozoida starog hašišara
koji izgubljen luta po bespuću vagine
i kao slučajem na ćeliju jajnu naleti
sudbina bila je to: tako sam jednoga dana ja
na platou stajala za cigare žickala
prolazili ljudi koji za konoplju ne mare
i prezrivo me gledali – a ja nevina još, sramna
na njihove oči osetljiva, stajala sam tako sama
i njenu reč i pjesan sam čula
O Svetlana, jedina Svetlana
kako zavodljiva tvoja pesma beše
pevala jesi lepše no Silvana
ako je to uopšte bilo moguće.
Tvoju reč i pesmu, Logos takoreći
o tome sam ipak ponešto i znala
mogla sam da cenim i prihvatim željno
ali otac moga jada ne dade si mira
i kao što Logos prevesti se može
na nekih četrdeset i kusur različitih načina
kao jedna reč jedinstvena i sama
koje su šanse onda jednoj pesmi
što je sastavljena
od mnogih reči, glasnih i velikih?
Mogućnosti tu su tumačenja beskrajne zaista
što je pojezija savršenija reklo bi se njih je više
i eto ti problema
i tako Svetlana, o pesnikinjo velika,
u bespuće tvoga Logosa ja sam upala
i plašim se krivo tvoje reči razumela
u njihovom vrtlogu veličanstvenom i besnom
o Svetlana, prirodni vihoru starosavni,
bezdanu mudrosti i ludosti sve si znala
a želela sve jesam ja mlada, plaha, tvoju sam želju zauzdati htela;
Svega željna
pa kao što grešnik što veći i pokajnik Bogu je utoliko draži
il’ kako već
ja sam zgrešiti poželela, htela
vatru pokajanja više no kralj David u srcu sam svome izgraditi
mislila jesam, vatrom se može vladati
sluga ona jeste ma kako divlja bila
o, kako luda ja bejah
A dokaz da je moguće, beše moje srce goruće
O smislu se pitah na Platou našem
Natčoveka stvoriti, postade lakše
On nikada neće biti ljakse
Frankenštajn u duši, Zaratustra likom
Oh, Svetlana, radosti moga dana
Smisao s’vatih tog podneva jarkog
Studenti u glas da znanje roba nije
Al’ robinja postah bez crne mantije
Priđoh jednom studentu etnologije
„Zovem se Jelena Jelena,
zar mi se ne sećaš imena?“
A on me zbuljeno pogleda
ne bi mu lako da shvati
ali moj pogled sramežljiv ali ženski jasan
bi dovoljan, i pade tako prva žrtva
moga prevrata, sa njime čednost moja
ode u nepovrat, za nekih 100 dinara
koliko kod sebe je imao u tome trenutku –
ušteđevina od nekoliko dana
a meni ne bi dosta ni za paklo cigara
no princip je ipak bio u pitanju
da čednost ću svoju jevtino da prodam
vođena mišlju Svetlaninom, nekanonski shvaćenom
u grehu da ogreznem što pre ja sam htela
Jer lakše je kamili proći kroz iglene uši
No siromahu pušiti Camel
Studenti vrsni, sa nauka humanoidnih,
Tu su ljudi rasni ljudskoj rasi bliži
Visoki, plavi, crni i oni niži
Svi po redu, da moje čedo ne bude bledo
Od rođenja i mudrosti već sedo
Beše moj credo
“Odi et amo, ti brkati, dođi ‘vamo“
Jedan posta drugi
koji posta treći,
petog se ni ne setih, odmah dođe sedmi
trojica odjednom,
muka ipak osta, ma kako da mala
vetrila je dugo iz belih bedara
koža pamti, moja koža i ja tako rastrzana
tako nevinosti bliska a ipak kurava
de facto i de jure, da bih ipak znala
čuvala sam novce za razvrat dobijene
Mnogi ljudi, rase, gabariti, puti
želela sam sve, i sve su mi dali
reći meni ne nikad nisu znali
čitav jedan svet ja sam zauzdala
mladosti mojoj da odole teško je bilo,
iako crna sam, ali ružna, kćeri čukaričke,
kao šatori ciganski, kao zavese Šabanove,
stoga
nekada uz pomoć opojnih sredstava
nekad alkohola, ili slatkih reči
jednom sam čak svetog Avgustina citirala
drugome sevdalinku staru pevala
dok suze je slatke sa semenom gorkim mešao
limun sa pivom, pivo sa borovnicom
takoreći
i neutešan iz mog života zauvek nestao
Da se i moj sin nekada školuje, za popa da pođe
Ali ako geni ovih degena mogu da se spoje
To će biti konj veći i od Troje
Po mudrosti, jašta, po erudiciji silnoj
Možda mu škola potrebna biti neće
Za dekana će ga postaviti nastavničko veće
Čim iz dubka izađe, oh pile mamino
Još rođen nisi, a već ti slava s pupčane vrpce visi
Da trudna sam, mlada, vičem sve u sebi
kao da ceo Plato me gleda
kao da ceo grad o tome sneva
ili se istog većma pribojava
Ljudi, dobri ljudi,
čujte moje reči,
grudi mi dozvolite da vam otvorim,
bez da sudite, ljudi,
jer i sami nekada bejaste mladi
ako ne i ludi bili ste ipak razumevanja puni
Ne gledajte me što sam kurava,
jer me je ceo Plato opalio;
kolege katedre moje rasrdiše se na me
ispsovaše me na pasja kola,
a ja ne čuvah svojega mladog tela,
koje imam
nego ga dodatno bacih u promet
utrostručenim snagama, koje imam
ne beše mi sveti ni džamija ni hram
amam sinagoga pravoslavna crkva
moravskoga stila lepe smeđe cigle
svuda stizala sam muške da zavedem
i njih iz neznanja na kriv put izmamim
majko sveta, bože, sta su ti uradili od ćerke
pravoverne? O mama da, samo da znaš,
kako ti se čedo prokurvalo besno
a sve trudno većma, biva očigledno
pa studente mlade, asistente ljute
zavoditi presta
na krupni plen pređe
što trudna im žena okrugla i jedra
sladostrasne nadražaje u predelu srama
ponajbolje grešna zna d’izaziva
Hor:
Nema ona stida, bludnica veljeg jada
kurvanje joj načisto pamet je iscedilo
otišao razum, zajedno sa zubima
Jelena:
Neka su krivi i praroditelji i postrodilji
Ja porodilja ću biti najvrsnija u kraju
Sise do pupka, a od pupka ponos
Dovoljno da podignem si čelo
I nastavim sa mešanjem časnim
Red za zejtin da obeščastim,
I onaj pred poštom;
Pričešće će biti u mesu i krvi,
Ako se već ne mogu setiti ko je prvi
Bitno li je ko će poslednji da bude?
Moja vagina tinja kao buktinja
Nadražaja vrlih nikad dosta
Hoće li se zvati Mirko, ili Kosta,
Konstantin, Hajrudin, Toni il’Ibrahim
hoće’l’ biti roda plemenita, prosta,
da li biće koska mekana il’ tvrda
ja to ne znam; no sigurna jesam
moga greha ipak svetog
vavilonske kurve, sveštenice
biće sinteza, i znam, iz greha rodiće se spasitelj
božanskome silom vođen,
i sam bogolik, rodiće se, ja to znam, savršen
svekolika ljudstva sveg sinteza
Očeva silnih mladih kojima već broja ne znam
a ipak sam spremna opet telo da im dam
Jer mislim se velika reč je, ali znana;
razumeću je onda, silom svoga bića, uspeću
ponešena, mladošću svoje snage
osvežena, rasuta i razvejana
cvećem opijena kao zlato nežežena
kao polen
sakupljena tuđim usnama u snop uvezana
kao slučajno
daće mi tuđe usne oblik
svanuće nova zora, iza vrhova planina doći će
novo telo, savršeno, celovito, sjajno
otvoriće se novo nebo
biću opet nevina!
viknuću, kroz snegove, da čujes me, Svetlana,
‘Transfiguracija’! ‘transfiguracija’!
Čujes li me Svetlana
rečima ja ne vladam
kao ti; moja je poezija telo moje muškarcima slatko
Ja
znam se samo davati strancima
u tome često ne uživam
ali muka i treba pesniku biti pregolema
moja je plašim se dosta mlaka, osrednja
ipak
za muškim semenom ipak žeđ je znatna
i kako sekundi pulsiraju ona biva sve znatnija
jer dete moje osećam kroz jedenje apetit razvija
ono gladno je vazda
a ja se pitam, pitam se
hoću li te ikada u oči pogledati
da li ću smeti
moći se usuditi
moja zvezdo vodiljo, sve sam od tebe pročitala
ali hoću li biti dostojna? Minuti sve duži bivaju
moj stomak veći je
Oh Svetlana
bol me već skoro celu nadima
a tebe nema, a tebe nema
a tebe nema blagoslov da daš
Otkucavaju minuti, sivilo nebo prožima
rana kao da se otvara i suze same teku
a tebe nema
a ja
poput mnogih stranaca sada mutnih likova
što lutahu bespućem moje vagine
ili bespućima, jer bejah kao reka
(često za ne više od 100 dinara)
poput mnogih mutnih lica kojima se crta ne sećam,
utvara,
velim
tako i ja sada lutam;
senka, među tihim granjem
u zelenilu tražim utehu i spas
Svetlana, možda tvoj lik u nekom od ovih stabala prepoznam
možda milovanje grane preko mog stomaka,
lica ili butine
na mome vratu večernjega vetra dah
možda slučajni dodir kao mnogo puta do sada
protumačim kao gestu prijateljsku;
Hermese Trismagiste, želim tebi da se dam
ali me ni ti izgleda ne slušas.
Sjajno.
Prihvati me stoga prirodo,
u svoju utrobu otvorenu primi me
ja znam kako to ide
ti si žena, i ja sam, ti si majka,
majka uskoro biću i ja
ja znam
a bolovi sve su jači o tome ne želim
ali više ne mogu
plašim se, vrištaću
nekoga vikom dozvaću strašnom
ipak ne želim da me iko tada ugleda;
Iz grada prekornog licemernog tvrđave doma svake osude
pljunuti na sve vas!
Nasumično odlutati trebalo je mnogo ranije
dok bol u meni svaku vezu raskiva ma kako staru
lanci što me držahu sada su u prahu
dvadeset ne za jedno da
plašim se da ne haluciniram
kao da te vidim u daljini Svetlana
mirage, moja fatamorgana
lelujaš, vazduh što titra iznad vrućeg pepela
ili to samo želim
da pratila si moj trag ja ga nisam sakrila
ne znam da li više želim da znam
da li mogu, a ipak iza mene ostaje
trag puknutoga vodenjaka
kurvinoga vodenjaka krvavoga
Aaaj, kurvin vodenjak
Aaaj, krici se sami otimaju
uliću se u tvoje nedro majko
razmakni šiblje, kao što noge se razmiču
daj mi postelju da sudbinu svoju ispovraćam
dok ne počnem da buncam
ja sam reka, bila sam kao reka a sada ću postati
sa tobom jedno
bol u meni otkucava i ključa,
mogu da naslutim glad svoga deteta
osećam
njegovu viku i strah
on će me iznutra pocepati
majko božija šta se ovo dešava
on vrišti gore od mene a ni glavu mu ne vidim
znatna je to agonija
zaista, užasan prizor
u rečima odzvanjaju reči sa Platoa
‘telegonija, izvesna agonija’
i tu polako poče da se gasi svest.
Moja mladosti, treperavo zlato
što prosipa se na krvavo šiblje i strgnuto lišće
šumice poput bludnice ogolele,
osedeo prerano venerin breg uzoran
e, o tome nešto znam, ili buncam,
titrajima zadnjim spremna sam za ideju pasti
za Logos celu sebe ću dati i utrobe moje često posećene plod
I sada mi izgleda kao da se njen obris primiče
dok reklo bi se umirem; poslednjom snagom se usuđujem
reći Svetlana, daimon-e, ovo je moj poklon
i svetu i tebi, radite sa njim sta hoćete.
Svetlana:
Dokle vikati? Nekad se zapitam,
dokle pojati gluvim ušima
praznim očima, plitkim dušama
vašima, što uzalud vazduh troše
kada mene već ne razumeju, ne čuju
o gamadi, o, govna neljudska.
Vidi se da uglavnom i niste studenti društvenih nauka
već nešto sasvim treće.
Ko vas je sačinio po liku prvostvorenog čoveka
pitam se
sasvim otprilike, pošto ste većinom nakazni baš
đinđuve haljine i duge kose ne nosite
i nimalo oku pravovernom ne prijate
da ne spominjem što jastuke ne kupujete,
ni blagoslove,
ni zdrave supe za post.
pa ipak
moj se pravednički bes čuti mora
ostvariti se moje predskazanje hoće, plašim se
poput Sodome i Gomore u sumporu svi nestaće
ali ovaj put i pravednici s njima
sa vama, bagro belosvetska plašim se i moja mnoga deca otići će
bez da su uspela čednost da sačuvaju za brak
i učine svoju majku ponosnom – avaj
teške mi suze naviru
mučno (je to) zaista.
Posle nezapažanja moje pesni
bol mi posta sasvim neizdrživa
sujete tu stvaralačke ni mrvice nema
u pitanju je čista za čovečanstvo briga;
i tuđe, ne moje, dobro, znajte
i ne sumnjajte više
stoko buđava nerasna
Stoga
dva su se pitanja nametnula sama
‘kako ćemo?’ i ‘šta ćemo sad?’
Dugo sam mislila, vagala, gledala
sa vrha mog brda na ovaj grad prljavi
dok vetar je šibao prkosne oči mi,
maglu je sekao,
kosu je dizao;
i haljinu kao da kidao, terao
uz obrise odlučnog tela je lizao
a ja sam tu stajala, kamenu slična
za svaku je pohvalu slika, božanstvena
drhtala meni je sva žila tanana
eolska lira sam vera mi istinska,
al’ ma kako tanana ona je stamena
tvrda je vera i želja pravoslavna.
I ja sam se rešila, da odem, još ponosna,
iz maglenog grada, te tvrđave zablude
bastion razvrata, leglo sveg poroka
nerazumevanja prave pojezije
napustim; ka prirodi krenem
kao da drhtavom slutnjom sam vođena
pratila trag od vode i krvi
ne sluteći…
Misleći da to će biti znak povoljan
prirodo večna, ti razumeš jedina
božije delo, božija misli otelotvorena
božije si telo, stvoritelja samostvorenoga
svaka ti žila otkucava sklad
u tebi ću naći misli bistrinu
prosuću tebi u nedra žestinu
od nerazumevanja malenih ljudi
koja mi srce i dušu sad prožima
čuvstava čudnih i odbojnih sasvim
ja tebe zazivam znak mi je potreban
Naduta jesam, božije delo,
jer tesno je reči u okruglim grudima
kipi i preliva stisnuti dah
osećam, dok kroz drvorede lutam
oko mi titra otkucava žila čeona
sena još jedna, prastara utvara
pesnica stisnuta utrobu pritiska
umire dan i sa njim jošte nešto
ja gotovo sneno to nešto predosećam
teško i mučno razočarenje
blizu se mene upravo dešava
kao da krike i reči podozrevam
moje se ime tu izgleda zaziva
kao da mladi život sad gasi se
kao da jedan se u raskolu pomalja
sada već vidim u dronjcima telo
stvrdnuto bolom donedavno mekano
grčem skamenjeno, rascepom sleđeno
u gnjecavu zemlju utonulo napola
dime se sline mu perut i znoj
devojka rekla bih zdravo krivonoga
slomljeno vise joj udovi naduli
vire iskvareni zubi potamneli
od kurvanja sasvim je izvesno propali
iz oka izbuljenog ističe sjaj
u bunilu pojela svoju je šminku
sudbina reklo bi se dosta nevesela
devojčuro grešnice, kokoško nesvesna
drmala bih te možda i veštačkim disanjem
u život prizvala, reanimirala
ali mi ponos drugačije nalaže
prezir se javlja i osuda greha tvog
zdravo mi gađenje samo izaziva
pred prizorom tako posvemašnje jadnim
u odnosu na tebe ja jesam uzvišena
pa kako da se tog tela slomljenog
dohvatim ja, jedinstvena Svetlana
pravoverna i cela taman-kako-treba?
za brak vidim ti se čuvala nisi
u grehu si radije telom izgorela
sada ti na pupčanoj vrpci još visi
plod istog greha, od mnoštva očeva
u oči me gleda bez straha i zazora
iz očiju skupljenih mržnja se iskri
dok krv mu se oko usana jari
za novorođenče je neobično artikulisan
a iskidan, nekako slepljen i neskladan,
rašivena aura
kao da je od mnogo različite sperme iskovan
pa mu vrtlog duša njegovih otaca
u grudima vri i silnu patnju nanosi
nesklad je očigledan
to do te mere čak
da je ovaj mali smrad samo za loše sposoban
kao što sam lepo da ne treba objasnila
izgleda ovo nije telegonija
ovo je epifanija! Crna simfonija.
Tu shvatih sve,
puče pred očima
sleđena
užasom skoljena u kamen
da li je moguće da se to dešava?
nagoveštaji, snoviđenja razna
moja pesan
moja pesma je istina
U oku tom što suzu na rođenju ne pusti
Beše ceo izvor zla nam stranog
Gledasmo se dugo, oblaci nadviše se gusti
Oh, zar sama da se borim, protiv đavola nam danog?
U čuđenju ga gledah, mada znadoh već
da ojačano smrću, rodiće se trajno
Kako uništiti pakao nad paklom
Molitvom samo? Majčinom dušicom ili origanom?
Od posteljice njene ne osta ništa
Okupano krvlju, lizaše se strasno
To mačke rade, ovo dete blista
Od radosti zala svih svetova naših
Najboljih što nam daše za ispaše
Nestaće ih brzo, pogled jedan dosta
Od ovog čuda, što se Stojan zove
Oh, krstih ga iz nehata, bez plana i reda
Već je uticao na me, a nisam ni znala
Krstiteljka bejah, đavolu se dala
Da se promeni to, potrebno je nešto
Oh, da ga odimenujem, ne mogu grešna
Vodenjak iz sunđera u džepu mi curi
To će biti mala diverzija moja
Hor:
I kurvin vodenjak raspršti se snažno
Po Stojanovom čelu.
Svetla ne bi. Al Svetlana bi
Aaaj kurvin vodenjak
Kapi krvi raspale kurave poleteše,
zamalo mi na ruku padoše i nečisti sunđer
dete me besno pogleda i otvori usta
a iz njega pravi vihor izlete
sto demona iz jezera sumpora vozdiže
kao iz svinje nerasne nesterilisane
onomad
kakav glas, Bože!
ni Suđaje tako se ne dozivaše
sumpor je za ovo dete mala beba
nebeski oči, sada me gledajte
od detinjeg gneva i majčine još mlake krvi
zubi mi žute i tresu se na usima đinđuve
Kozu je prvu za sisu zgrabio
Sisu joj pomuzo, meso proždrao
Ojačan vodenjakom nestaško pravi
Od rođenja dve smrti začas spravi
Kako sada ja da se borim sa njime?
Kad Apokalipsa se bliži?
Kada da se pokajem,
Oh grešna sam, Bože
Aj za kajanje vremena nema
Ipak
U bioskopu dva puta sam zadremala
Gledajući Stradanje tvoje, Gibson od Mela postarao se
dobro da te spakuje kako dolikuje
Oh grešna sam, znam
Al vremena nema za kajanje sada
U početku beše Delo!
Delaj Svetlana, dok ima vremena
Jer vreme se menja
Oblaci su gušći, seva i grmi
A rizik je najveći u šumi
Da bude groma
I shvatam sada da besmrtni svemogući bog
na veliku muku je rešio da me stavi
od tvoga do mog, čedo ove kalašture
neće mi biti kraj, keve mi Nevenke
boriću se, i ako treba pasti,
pašću časno
tvrde mi vere moje jedine pravoslavne
Hor:
Od groma se boji
Ova vrla gospa
Ne znajući da za Stojana nikad dosta
Iako se kajala za vreme posta
med je jela, kombuhi na uvce prela
Nikakav tu Gipson od Mela
Pomoći neće
Kombuha! setih se tada
i postojanost moja u trenu zadrhti
Bože moj, šta to činim?
u boj ne idem čista
Svetlana, dušo starosavna
ima li na tebi mrlje?
Možeš li biti od vitezova prva
na granici, brani, svega čovečanstva?
Hor:
Sa skrivenim grehom, puterom na glavi
besmrtnoj se slavi ne možeš ti nadat’
iako te bog u ovu šumu stavi
rođenju zveri da kumuješ,
da krstiš je: budeš AntiHristu (anti) Jovan
izgleda nam tako da sudbina je tvoja
ne da spaseš ovo kleto čovečanstvo
već da mu raku dostojnu iskopaš
i preko ivice u ponor strobališ
Svetlana:
Oh, to je samo gljivično oboljenje
Kao lekar to znam
Lekarka čak
Oh, ali avaj, neizlečiva boljka moga duha
Možda je uništih, a možda samo sanjah
Tih letnjih podrumskih noći
Avaj, delaj, Svetlana, bez srama
Jer šta će ti bogatstvo, ako svoju dušu izgubiš?
Oh, ako psi i kamile idu u raj, hoće li biti mesta
Za celo ovo čovečanstvo il’ njegovu trećinu
koju će zadesiti Pokalipsa pomračenja
i vrline suton
Ne, nisam stipsa!
Al’ ja ću pre otići, ipak jastuci, deca, propovedi stare
Ima li mesta na tvome oltaru ostaviću svoju smrtnu glavu
Sa užasom mnim sad, kakva je to igra
kakva se to sudbina tavna meni sprema
Ipak! Vera moja jača je od svega
čujete li Morije, ne plašim se ničeg
moj greh možda jeste bio u podrumu znatan
možda telo je ukaljao i sad znake nosim
ali telo je to, propadljiva roba
uostalom potrošna većma
čujete li Morije i vi ljudi gamad
duša je moja čista k’o što vazda bila je
kao oblak na nebu kao saksija na prozoru
koji u to isto nebo gleda
I ti mali gmazu! Ti prokleto seme još većih prokletnika
što ispuzao jesi iz te utrobe prljave
u samom začeću zagađen, posteljica ti dom zaraze
da nisi ubio svoju majku sepsa bi je pojela
Oh, Svetlana, dela dela, ne zvona i praporci
Karuci i brabonjci. Praporci il’? Brabonjci!! Da. Lek je nadomak
U receptu jednom pročitah to čudo
Da brabonjci pomešani sa posteljom majčinom
Biće amajlija neprijatelju detetovom
Pomislih tada da nevernici neki napisaše članak
Sada znam: Proviđenje to je bilo
Od koze ove jadne sakupiću ostatke u vidu dokaza
Da živela, jela, svoja creva koristila do kraja
Jadna koza, sudbinu nije znala, al’ za čovečanstvo svim
silama radila
Crvi je već iznutra jedu, vidim ja,
jer kao lekar to superiorno znanje znam
sve je to meni jasno i nema zbora
čuješ li gade mali, ne plašim te se
pa da si sto puta zver sama
smoždiću te svojim rečima pravednim
ova oluja sto sada tu besni
i čupa drveće i zemlju čereči
kao ti majku što od života rastavi
nema ni celih pet minuta
Gromovi ovi su saveznici moji
Reč! slino mala, Logos zapoveda
grom sada udara mene podržava
reč je to božija jedina zavetna
Omnipotentna svesamodržeća
kao u lekarskoj profesiji mojoj
čije sam inače apsolutni car
da se zna
otorinolarinoftamolog što vlada
tako ću tobom zavladati ja
Pa neka je vatra ma kako divlja
ona je ipak samo naš sluga
pašćes ti zveri, ma kako rikao
možes da smrdiš mi tu i do sutra
I nemoj da me gledaš tako ispod oka
Ostavi to klinkama na mreži
Ni šminke nemaš, ni govore ljudske ne razumeš
Nemaš kosu, samo nogu bosu
Jadniče mali, ko se sa mnom tako šali
Blokiram ga trajno i reči mu oduzmem
Ja s gospodom pričam u mantijama dugim
Kod tebe je dugo šta?
Ta, ni pupčanu vrpcu nisi presek’o?
’oćeš ja?
Kada si tako jak, oslobodi se korena
Da vidimo ko je jači, i kome bi sada u glas
Prišli navijači. Osvajači. Pripovedači!
Što rečima silnima horski gospodare.
Čuješ li vetar kako se diže?
Vidiš li talas da se obrušava
od munja što pršte i drveće pale
ja mislio si ne čujem reč je zaglušena
vetar te kida, zemlja podrhtava
brdo se kruni i podiže, osećam
toplotu od jezera užeglog sumpora
vetar me kida i munje me prlje
da li ih moja to reč silne zaziva
stojim u vihoru, oči mi sevaju
nose me sile zemaljske, odolevam
A sta ti sad radiš, govnaru mali?
Zevaš? Dok sediš? je li to moguće
da li ti možeš da budeš sad nasmejan
u odsutnom času propasti naše
celokupne kataklizme što svet ceo raskiva
Hor:
Utom dođu ptice. I bi dobro.
Jedan gavran sleti na Paladin lik Stojanov. I bi dobro.
Bi kao nikad više. Nikad tiše. Nikad bliže.
Utom dođu mravi. I bi dobro.
I videše mravi da će biti bolje
Ako pozovu pčele i zolje i bumbare razne. Ose u kapima rose uspavane. I bi dobro.
I dođoše gliste. Posle kiše čiste. Vitke.
Dođoše crvi, od kornjače brži, u trci sa zecom uvek prvi.
Al’ dođe i zec. Beli zekan dođe ne pita za vreme.
I bi dobro. Dođe cela vojska. 356 olovnih vojnika. I bi dobro.
Dođe 897 malih punoglavaca. Njihovih sestričina. I baba i strina.
Žaba? Da, pomešaše se u ovom ključnom času.
I bi dobro.
Svetlana:
Pitam se pitam,
koji je to stih i ritam,
koje to reči zapravo vladaju
ovim uzburkanim elementima
na čiji poziv dolaze te zveri
tako mirne u ovom užasnom vihoru
koje gospodare? Moje? Moja je pesan bila istina
ja znam
moram tu moć imati sada
Muze iako ste samo izmišljotine pre-hrišćanske
što treba vam glave poodsecati, i ostale udove
sada me podržite
zazivam i vas
Bože jedini ne ljuti se, uostalom
znaš i sam koliko je od njih toga pozajmljeno
ugrađeno u tebi ima dosta i te paganštine,
samo da bi ti to mudrošću preobratio
u jedinu istinu
sa tim blagoslovom dakle, Muze, podržite
Evo, ambrozije kol’ko ‘oćete, samo dajte pomagajte
Šuška se da i ja sam Muza nekom
Da me od blata pravili ne bi kada me više ne bude
Pomagajte sada dok me ima
A ima me. Obla sam i dobra
Oh, šta li ja to pričam?
Oprosti bože, al’ ja znam šta činim!
Dođoše zmije, gušteri, vodene zveri
isplivaše odnekuda krokodili
i medvedi, košute, vuci i lisice
pored njih bakterije i paraziti razni
božija svi ste stvorenja, podržite!
Skupljaju se oko ove užegle bebe,
Pojedite! Raščerečite kopile
od previše sperme napravljeno
života ono pravovernog dostojno nije
spasite svet, o, bezumne životinje
što stoka ste gotovo ista kao ljudi
pa moje reči verovatno i ne razumete
Majku li vam na ražanj svima bre nabijem
šta čekate? Kako zver da se uvredi
na delatnost bogougodnu pokrene
ne gledajte me tako prokletinje
Obla jesam, i zrela, ali za jelo to nije
to je mome jedinome mužu na polzu i uživanje
kada se prekrsti naravno
i molitvu izmoli na kukuruzu
u koji ja za svaki slučaj malo stakla stavim
pa da ne bi ipak na svoju misiju zaboravio
da tu je dece a ne ploti radi
nekoliko mu šamara usled posla odvalim
jer prijatno uvek je pravedan biti i strog
Hor:
Svetlani se učini da muze joj puze
po gori ravnoj, svetoj i fruškoj
No to ne behu muze, već neke druze
Plišani medvedi, gumeni krokodili
Svetlana u čudu, a gde bi i bila
Kada kuće više nema?
Dok oni se broje, hajde da pogledamo iza ovog brega
Šta se dešava?
Podrhtava zemlja i riču sve zveri
u glas sa ovom bezubom bebom
što dosla na svet je po čudesnom receptu
pesnikinju nadvladalo je delo
veće od nje same: iza brda loša spoznaja valja se
zemlja odveć podrhtava, i tlo pod Svetlanom kruni se
Brdo od Bana sravnjeno je sasvim
S Padinom nam ravnom
Julino Brdo nekad skijalište pravo
Sada lenjiru je nalik
Most na Adi, na ćupriji bez filtera Drina
Nosi sve voda, nabujala, teška
Toplota je celu obliva i u sred toga vihora
Ejakulacija magme
tačno pod njenim nogama
za trenutak dotaknu joj međunožje pravedno
zapišta ono brijačem nikad obeščašćeno
niti makazama, neka se zna
za trenutak
skovrdža se tu od toplote štošta, delić sekunde u pitanju beše
i stub od vatre diže se, polomi sedam pečata na nebu i zemlji
usred njega Svetlana vatrom sva prožeta
na ustima joj beše i psovka i kletva i jedina reč nje tada dostojna
Boga je svoga i tada zazivala Svetlana, mučenica izvorna
I-ovde-taman-kako-treba-pravoslavna
Svetlana:
Od žara gorim u nožju međ sobom
Vatra me diže od sebe sam niže
U ružičastoj crnini zbog Vergilija i dalje
O hoće li me čekati na pragu čistog lišta?
Kakvog čistilišta? Pa ja ovako pravedna
samo u najviše stepenište raja
mogu se vinuti; upravo tamo
Bogu pored prestola tropar držati
Svetlana, ja sva-taman-kako-treba
i upravo jeste prilično da me vatra nebu preda
tu zamerke nemam
goruća mi vera beše za života, o znam
vatru sam ja i zaslužila, Bože, tako sam te verno volela
i neverne i grešne tako strasno prezirala
upravo mi je vatra u grudima igrala
većinu mog života ona je moja najbolja drugarica
I više neg’ što mogu ja od sebe dajem
Oprosti mi oče, znam šta činim
Oprosti mome znanju sveznanju doktorskome
Znanje me je strmoglavilo u bezdanje neba
Oče, vatrom se čiste nečisti, a ja ovako zrela
mogu samo da pletem opela za duše i tela
Grešnih
i sada neka izjeda telo slabo, ništavno
u vatri nebeskoj moja duša preblaga
eone će topiti u božjem oku sjaktati
ja Svetlana, sva-taman-kako-treba
ovaj svet napuštam u trenutku raspada
zbogom smradovi i gnjide, vaši pune majoneza
Umrite govna u blatu!
Viče vam Svetlana, sad kometa nebeska.
Hor:
Prah si šmrkala u prah ćeš se vratiti
Čarobni ti jastuci iz cipelica vire
O, Ceco, Ceco, moja bela grado pogledaj me
Oo pogledaj me očima Bebeka
Svetlana:
Ko to peva moje ime čisto
Kakav prašak dušmani strani
Ja sam čista ko Arijel beli
Vodom plivam ne dotičem je
Suknju skidam ne osećam je
Rukom krstim ne pomeram je
Hor:
Izgore u trenu okrugla Svetlana, u nebeskome žaru ona nesta
rasu se u prah glina od koje je sastavljena
ta savršena forma duhom svetim prožeta
Šta posle svega osta? U potresu nestaje planeta
ruši se i hrli zvezdama nam zemlja
rašiva se retka mrena od vazduha,
izgleda je oduvek i bila samo varka
Poput guščijeg pera na kamen pada magma
i dimi se u slova, u vruće srce urezana
sa još vrelijih usana izlivena
jedina i večna Svetlanina istina
slova, večna slova, reči, pripovetka
ostaće za pokoljenja njena svetla
prolegomena
ispostaviće se
da ovo je ipak samo početak.
Vegan pravoslavni duo: Svoje aktivnosti započeli krajem 2010. godine. Parola im je: Vegan(ka) sam i sve što je mrsno, meni je strano. Pišu prigodne porneme.