Image default
Propaganda

O ljubavi prema velikom vođi i ljubavi velikog vođe prema narodu

Piše: Boris Petrović

Čitajući o totalitarnim režimima, koncentrisanim oko jednog čoveka, koji ima (ili želi da ubedi svoje građane da ima) potpunu kontrolu nad celim društvom, često nailazimo na termin „kult ličnosti“. Objašnjenja ovog fenomena uglavnom polaze od pretpostavke da se propagandna mašinerija u službi tog režima trudi da predstavi vrhunskog vođu kao superiorno biće nadljudskih sposobnosti. Takav vođa je jedini sposoban da svoje društvo izvadi iz trenutne krize i povede ga u bolju budućnost – on drži sve konce u svojim rukama i svi drugi mu duguju apsolutnu poslušnost jer je on uvek u pravu. Ta pretpostavka se dalje razrađuje u smeru obogotvorenja tog vođe. On ne samo što je najsposobniji čovek već je od Boga izabran (ili, u ateističkim režimima, od strane same sudbine, ili prirode). U ateističkim režimima je utoliko lakše preuzeti osobine Boga (ili božijeg sina) i povezati ih sa likom vođe. Postoje stavovi, recimo na temu komunističkih režima, da su isti ukidali religiju samo da bi mogli da preuzmu dogmatske propagandne mehanizme od crkve i upotrebe ih u svoju korist. Tako veliki vođa, na primer, ne može doneti pogrešnu odluku, kao što ni katolički papa ne može, jer je glasnogovornik i zastupnik Boga na zemlji, te se božanska nepogrešivost na njega nadovezuje i prostire.

Pored toga (ili baš zbog toga) što je Bog na zemlji, veliki vođa je pun ljubavi, isto kao što je pun strogosti, prema svom narodu. U pitanju je očinska figura, sposobna za toplinu, puna razumevanja. Upravo zbog velike ljubavi prema svom narodu, spreman je na veliku surovost prema spoljašnjem i unutrašnjem neprijatelju koji bi taj narod sa njim na čelu da ugrozi. Tada na delu vidimo očinsku figuru koja će baš zbog velike ljubavi i brige koju oseća prema pojedincu, ili narodu – „svojoj porodici“, utoliko strože da ih kazni, ako skrenu s dobrog puta. Često usled ideološke zaslepljenosti prisutne u vreme Hladnog rata, ništa manje ni posle njega (mislimo na savremeno doba), analize totalitarnih režima, naročito iz zemalja koje sebe doživljavaju kao slobodne, su propuštale da primete ovaj svetliji deo medalje (ljubav koju vođa oseća za svoj narod) te bi se usredsredili na teror koji je taj režim sprovodio (tamniji deo medalje, kazne za pojedince ili grupe koje bi skrenuli s puta koji je vođa predvideo).

U ovom radu ćemo se pozabaviti navedenim fenomenom i pokušaćemo da ukažemo na sasvim pogrešnu sliku „kulta ličnosti“ velikog vođe. Pokušaćemo da argumentujemo tezu da su sve navedene stavke iz uvoda pogrešne ili u najboljem slučaju površne i nepotpune. Za primer ćemo uzeti najvećeg „velikog vođu“ dvadesetog veka, samim tim i najveći „kult ličnosti“, a po nekima i objektivno najmoćnijeg i najuticajnijeg čoveka na svetu u datom trenutku, Josifa Visarionoviča Džugašviliја Staljina. Nije slučajno da se upravo njemu prebacuje da je pored najmoćnijeg bio i najsuroviji veliki vođa te da je lično poslao u smrt veliki broj ljudi1. Džordž Orvel je zasnovao svoju figuru Velikog brata iz romana 1984 upravo na liku Staljina – u nekoliko navrata se glavni lik Vinston udubljuje u postere Velikog brata na kojima se ističu gusti brkovi, Staljinov prepoznatljiv modni detalj. Na primeru plakata na kojima figurira ćemo razmatrati koncept kulta ličnosti i njegovu likovnu razradu.

Takođe, pre nego što počnemo, treba da istaknemo da ovde analiziramo ne stvarnu ulogu Staljina u sovjetskom društvu već likovno predstavljanje njegove ličnosti, grafičko rešavanje datog kulta ličnosti. Sasvim je moguće da je Staljin bio diktator koji je vladao strahom, kao što je moguće da je bio voljena i očinska figura puna ljubavi. U ta pitanja ne ulazimo.

Pođimo od prve pretpostavke uobičajene analize sovjetske propagande, koja upućuje na to da je Staljin vladao strahom. Autoritarni režimi su izgrađeni na kultu ličnosti svemogućeg i surovog vođe kome je poslušnost obavezna i neupitna. Takav sistem ukida slobodu izražavanja, kritičkog mišljenja, individualnost samu i svodi čoveka na sebi slične (ili u idealnim uslovima sebi istovetnu) jedinke koje žive u neslobodi i što je još važnije – u strahu. Atmosfera stalnog posmatranja i nadzora, sveprisustva tajne policije od koje se ne može ništa sakriti je glavni generator paranoje. Mišel Fuko je u Istoriji zatvora u datom kontekstu analizirao Panoptikon, idealni zatvor po nacrtu Džeremija Bentama, gde jedna osoba teoretski može nadgledati ceo sistem. Zaštićen ogledalom koje je jednosmerno prozirno on istovremeno ima uvid u sve ćelije (privatnost ne postoji) dok niko od robijaša ne zna da li je upravo on posmatran u datom trenutku i da li će zbog toga njegov pokušaj bega biti osujećen. Veliki vođa oko koga se gradi kult ličnosti bi u ovom slučaju bio čovek iza ogledala koga niko ne bi video dok bi on imao uvid u svačije radnje – celo društvo bi bilo njegov zatvor. Osećanje koje nastaje sa druge strane ograde, kod zatvorenika, odnosno stanovnika, mora biti strah, čak paranoja – to je osnovna pretpostavka funkcionalnosti takvog zatvora, odnosno društva.

Na primeru ovog plakata možemo videti prisutna mnoga osećanja, ali strah svakako nije jedno od njih. Staljin je okružen nasmejanim, zahvalnim ljudima, i on sam je ako ne nasmejan, onda vidno dobro raspoložen. Raznorodnost godišta, profesija i vojnih rodova nije prepreka prikazanim ljudima da dele isto osećanje radosti i ponosa. Sličnu situaciju možemo naći na još nekoliko plakata:

Bliskost velikog vođe sa njegovim sunarodnicima je upadljivaStaljin se prikazuje kao porodična figura, dobroćudna, srdačna ličnost, topao čovek koji se ne libi da primi ili pruži zagrljaj. Između njega i sunarodnika ne postiji nikakva, pa ni fizička barijera.

Na sva tri plakata, pored Staljinove srdačnosti upadljivo je prisustvo dece, do te mere da čak možemo reći kako ona imaju važniju ulogu od prisustva samog velikog vođe. To ni na koji način nije preterano istaći, kao što ćemo uostalom videti na sledećem primeru:

Tu se likovno gledano jasno ističe veća važnost deteta od samog vođe. Glava deteta je iznad Staljinove glave – on gleda naviše ka njemu. Dete je obučeno u belo, Staljin u znatno neutralnije sivo zeleno. Dete drži u jednoj ruci buket cveća, u drugoj sovjetsku zastavu. Poruka je jasna – budućnost je važnija od sadašnjosti. Dete koje simbolično predstavlja mladost celog Sovjetskog saveza će porasti, naravno, u okviru pravih vrednosti (sovjetska zastava) – Staljin je tu samo da mu to omogući. On je roditeljska, očinska figura, koja poput svakog dobrog roditelja mnogo više polaže na samo dete nego na svoju ličnost. Veliki vođa ga svojevoljno i svesno izdiže iznad sebe. 
 
Spomenuli smo u početku teksta da nužno postoje dve strane medalje, te da bi bilo jednako nepošteno predstaviti samo jednu – onu koja predstavlja toplog i srdačnog velikog vođu; koliko bi bilo nedovoljno objektivno predstavljati samo onu tamniju, gde on mora da bude strog i beskompromisan. Pored ljubavi i topline koju vođa oseća za svoj narod on mora biti sposoban da ga zaštiti od neprijatelja, te da kazni bilo koga ko pomisli da ugrozi bezbednost njegove porodice-zemlje. U ovom slučaju tu ulogu preuzimaju Nemci, protivnici Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu. Staljin je, naravno, figurirao na ratnim plakatima, ovog puta ne kao ljubazni, nasmejani stric ili otac okružen decom, već kao ozbiljan vođa rešen da povede svoj narod u pobedu.

From http://earthstation1.simplenet.com

 

Veliki vođa stoji iznad svojih trupa, mnogostruko predimenzioniran i monumentalno pojednostavljen, i pokazuje put na istok, odakle neprijatelj dolazi. Nema reči o strahu ili surovosti prema neprijatelju. Vođa je brižan, zabrinut za svoje vojnike. Rat je častan, pošten, odbramben, Sovjeti će ga dobiti zbog svoje mnogobrojnosti, hrabrosti i ujedinjenosti pod pravom idejom. U ovom konkretnom kontekstu se veliki vođa predstavlja upravo više kao ideja (stoga predimenzioniran) nego kao konkretan čovek i vojnik. Staljin je ispred crvene zastave na kojoj je amblem komunizma, dakle čovekoliko otelotvorenje te ideje, dok vojnici ispod njega nose zastave Sovjetskog saveza. Ovo je veoma važan detalj kome ćemo se naknadno vratiti. 
 
Ovaj plakat je zanimljiv ne samo zbog prikaza Staljina kao ideje već i zbog stava koji on zauzima. Desna ruka ispružena daleko ispred sebe, podignuta malo više od visine ramena, ne podseća nimalo slučajno na nacistički pozdrav karakterističan upravo za sovjetskog neprijatelja u datom trenutku. Nacisti su usvojili ovaj način pozdravljanja jer je pretpostavka bila da su se tako pozdravljali Rimljani (uz reči „Ave“, ili alternativno napisano „have“, što bi se sa latinskog moglo prevesti kao „u zdravlje“ – nemačko „Heil“ ima isto značenje) iako za to konkretnih dokaza nema. Putokaz ka ovoj pretpostavci je bilo delo francuskog slikara Žak Luj Davida „Zakletva Horacija“ ili jasnije prevedeno „Zakletva Horacijevih sinova“.

 U pitanju je epizoda rata između Rima i Albe, gde se zaraćene strane dogovore da umesto sukoba celih vojski pitanje pobede prepuste svojim najboljim borcima – Horacijevi sinovi su ratnici sa rimske strane. Slika ih predstavlja u trenutku zakletve svom ocu, koji im drži mačeve, da će pobediti po cenu svojih života (što će dvojica starijih i uraditi). U pitanju je scena velikog patosa i emotivnog naboja, otac zahteva od svojih sinova da poginu u ratu. Između ostalog i zbog toga, slika je postigla veliki uspeh i postala svojevrsni simbol patriotizma, nacionalizma i spremnosti da se život položi za otadžbinu. Boje Horacijevog najmlađeg sina, onog koji jedini preživi dvoboj te izađe kao pobednik, su upravo boje francuske zastave (crvena, bela, plava), te impliciraju da je on otelotvorenje patriotskog duha te zemlje.

Ambicija nacističke Nemačke, koja je samu sebe prozvala Trećim carstvom (gde je antičko Rimsko carstvo prvo, srednjovekovno Sveto rimsko carstvo drugo i nacistička Nemačka treće) je bila da nastavi imperijalističku politiku Rima i predstavi sebe kao zaštitnicu rimske, tačnije – evropske kulture. Francuska devetnaestog veka, kada je Davidova slika nastala, sebe je videla na isti način – Sovjetski savez u dvadesetom veku, nije daleko od ove slike. Nemačka je pretpostavila da ovaj gest dolazi iz Rima – narod Nemačke, te srednjovekovne inkarnacije njihove države su tradicionalni nastavljači rimskog kulturnog nasleđa, pa je logično da i pozdrav bude deo stilske celine. Uprkos tome što je Sovjetski savez rečeni gest preuzeo od svojih neprijatelja protiv kojih upravo ide u rat (Francuska je u Drugom svetskom ratu bila kolaboracionistička država; dakle, ako uzmemo da je poreklo ovog gesta francusko, a ne nemačko, opet smo na istom), njegova snaga time ne biva umanjena. Vođa koji pruža desnu ruku ispred sebe ne ukazuje na svoju veličinu, već na apsolutnu spremnost da za otadžbinu položi život. U istom tonu je i ovaj sovjetski plakat, koji nam pruža izvesnu istorijsku interpolaciju koju je moguće i nazvati falsifikatom:  

Na ovom plakatu vidimo ruskog narodnog heroja iz Prvog svetskog rata i sovjetske revolucije, Vasilija Čepajeva, kao i generala Aleksandra Suvorova, čuvenog po tome da nije izgubio nijednu bitku. Obojica su se svojevremeno istakli u ratu. Sovjetski vojnici se nazivaju „decom Čepajeva, unucima Suvorova“, te se pozivaju da opravdaju svoje junačko poreklo i sećanje na slavne pretke. Deo koji je zaslužio da bude nazvan falsifikatom je ispružena ruka Čepajeva, njegov rimski/nacistički/patriotski pozdrav koji je očigledno stavljen van istorijskog konteksta – na taj način se Čepajev, osvedočeni i dokazani heroj, kroz istu gestu povezuje i stavlja u istu ravan sa Staljinom i Suvorovim. Suvorov je, pored toga što je bio ruski general, takođe bio i italijanski knez i nemački grof (u osamnaestom veku, kada se teritorija današnje Nemačke zvala Sveto rimsko carstvo) grof, pa ovaj pozdrav može biti povezan sa njim. Čepajev, s druge strane, bio je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici. Falsifikat je ovde prisutan na nekoliko nivoa. Prvo, kroz figuru Suvorova Rusija se nadovezuje na Rimsko carstvo i kulturološko nasleđe. Drugo, stavljanjem Čepajeva pored Suvorova brišu se sve (klasne, ekonomske, nacionalne) razlike između njih, ukazuje se na njihovu bliskost po junaštvu i patriotizmu. Poster zanemaruje da je Suvorov bio aristokrata; dakle, iz komunističke vizure gledano suštinski neprijatelj poretka, kao i nemački grof (pripadnik neprijateljskog naroda) – ističe se samo njegovo junaštvo i stavlja se u isti niz sa narodnim herojem koji je klasno prihvatljiv, kao što je to Čepajev. Na taj način, Čepajev treba da pruži legitimitet Suvorovu (u pogledu ideologije i klase) dok Suvorov pruža legitimitet Čepajevu (u pogledu nastavljanja tradicije Rimskog carstva i polaganja prava na evropsku kulturu) a obojicu ih sa ruskim narodom i Staljinom vezuje odanost otadžbini i patriotizam. 
 
Staljinova ljubav prema otadžbini je ista kao Čepajevljeva. Isto kao i Staljin, on je ovde ne samo istorijski anahronizam već ideja, ovog puta hrabrosti, patriotizma i samopožrtvovanja. Kao što se Čepajev (figurativno govoreći, likovno predstavljeno odgovarajućim gestom) zaklinje na vernost otadžbini, tako čini i Staljin, ali i svi sovjetski vojnici. 
 
Pređimo na drugu grešku analize fenomena velikog vođe i njegovog kulta ličnosti. Pretpostavka je da veliki vođa jedini ima plan, dovoljno znanja i mogućnosti da vodi zemlju. Svi su dužni slepo da ga slušaju, jer nisu sposobni za sopstveno mišljenje – zapravo je na izvestan način on jedini koji ima pravo na ličnost, i u tom smislu je gotovo obogotvoren, dok su ostali svedeni na bezobličnu masu poravnatu kolektivizmom. Pretpostavlja se da je u tom smislu vođa nepovratno razdvojen od svog naroda. Njegova ličnost je preuveličana, dok su sve druge svedene. Ova pretpostavka je takođe suštinski pogrešna. Ličnost velikog vođe uopšte nije važna. Kao što smo već spomenuli, on je otelotvorena ideja, fizička forma i ljudsko prisustvo date ideologije – ta ideologija koju on predstavlja je važna – on sam nije. 
 
Vratimo se prvom plakatu koji smo predstavili u ovom kratkom ogledu. Na njemu je, pored zadovoljnog Staljina i raznovrsnih srećnih ljudi oko njega, dominantno prisutan Lenjin. Njegova glava je veća od ostalih – takođe, drugačije je obojena, sivo, jasno nam dajući na znanje da on, za razliku od ostalih učesnika tog plakata, nije fizički prisutan. Sivilo može da asocira na nekoliko različitih pojava (duh, mrtav Lenjin, Lenjin kao ideja, Lenjin kao princip) od kojih svaka zapravo biva svedena na isto značenje. Važnost, opet, nije u samom Lenjinu i njegovom duhu koji bdi nad sovjetskim narodima i njihovim vođom. Biografski detalji iz Lenjinovog života, njegov ukus i privatni stavovi, svi aspekti koji čine jednu ličnost tu nisu važni – Lenjin je prisutan kao ideja. Ovaj plakat nam to ukazuje povezujući ovaj put Lenjina sa već spomenutim istorijskim falsifikatom i anahronizmom (Čepajev, Staljin):

Razlika u odnosu na gore izložen poster, gde je Staljin u istovetnom stavuispred zastave, je minimalnaUmesto otvorene šake Lenjin pokazuje na zapadkuda komunizam treba da se proširi.

No, Lenjin kao figura koja ima svoj sopstveni kult ličnosti, nije tema ovog rada. O njemu govorimo samo u kontekstu Staljina. Staljin, dakle, i njegov kult ličnosti, insistiraju na stalnoj vezi sa Lenjinom, zapravo na onom sistemu vrednosti koji Lenjin predstavlja. On nije vođa zato što je sposobniji, inteligentniji, prvi među (ne)jednakima, i tome slično. On je vođa zato što najviše veruje u izvesnu ideju i zato što se ta ideja u njemu najuspešnije ostvarila. Na taj način, veliki vođa ne biva predstavljen kao Bog na zemlji (kako se često misli) već, da sebi dozvolimo jedno slobodnije poređenje, kao prvi sveštenik date religije, u ovom slučaju ideologije. Staljin je otelotvorenje komunizma. On zastupa te vrednosti istrajnije, bolje, potpunije od bilo koga drugog. On veruje potpunije od svih i to je njegov glavni, jedini potreban kvalitet. Pre njega, Lenjin je bio taj koji je u svojoj ličnosti otelotvorio ideju komunizma. Pre Lenjina to su bili Marks i Engels, filozofi i teoretičari društvenog uređenja; dakle, osobe koje nisu bili ni Sovjeti niti su imali ikakve političke funkcije u Sovjetskom Savezu i njihovoj partiji.

Princip o kome ovde govorimo se može uporediti sa Sokratovim izlaganjem u Ijonu. Pesnik koji stvara svoje delo se nadahnućem nadovezuje na prvobitnu Ideju poput gvozdenog prstena na magnet. Drugi gvozdeni prsten se nadovezuje na taj prvi, a to je recitator pesme koju je neko drugi napisao. Slušalac recitatora je treći gvozdeni prsten, koji sa svoje strane takođe proživljava iskustvo te pesme. 
 
U ovom slučaju proces je istovetan, Marks i Engels su predstavili teoriju komunizma. Lenjin je na tim temeljima sproveo revoluciju i doveo komunizam u Rusiju – Staljin je nastavio Lenjinov posao sprovodeći sve njegove ideje u delo, na zadovoljstvo i korist svih Sovjeta. Opet, ističemo da ovde govorimo o kultu Staljinove ličnosti. Marks, Engels i Lenjin njega u ovom slučaju legitimišu kao pravog vođu. Marks i Engels su Ideju (platonistički gledano) predstavili, Lenjin je stvorio mogućnost da se ona ostvari, Staljin je počeo da je ostvaruje. U datim okvirima teško da ozbiljno možemo govoriti o kultu ličnosti, kakvim je on uobičajeno shvaćen, gde se neko namerno i svesno na nekoliko različitih načina (odnos prema mladosti i budućnosti, odnos prema zemlji, odnos prema svojim prethodnicima) prikazuje kao nevažan, u okviru svog sopstvenog kulta. Možemo zamisliti sliku nekog drugog vođe koji dolazi posle Staljina na ovom plakatu, uostalom postoji kineski plakat gde posle Marksa i Engelsa, Lenjina i Staljina po istom principu figurira Mao Ce Tung. 
 
Staljinov „kult ličnosti“, dakle, u ovom slučaju, ne govori o velikom Staljinu. On se uvek prikazuje na fonu izvesne ideje, koju možemo slobodno napisati i sa velikim „I“, koja zapravo predstavlja različite aspekte ideje komunizma (internacionalnost, jedinstvo svih naroda, klasno a ne rasno, polno, nacionalno određenje itd.). Ta konkretna ideja ili sistem verovanja nije važna koliko mehanizam koji nju održava. Veliki vođa svojim ponašanjem daje primer svim ljudima ispod sebe. Njegova ličnost nije važna ni u jednom drugom aspektu osim u kvalitetu otelotvorenja datog sistema verovanja. On je požrtvovan, pravoveran, nepokolebljiv. Ideja se u njemu otelotvorila, da bi se kroz njega, po sistemu magneta i gvozdenih prstenova (Ijon) otelotvorila u svim njegovim „podanicima“. U tom smislu ličnost velikog vođe ni na koji način, osim po apstraktno shvaćenoj blizini toj ideji, nije različita ili važnija od svih drugih ličnosti datog sistema. Nema jaza između „vođe“ i njegovih „podanika“.

Ljubav prema vođi, kao i ljubav vođe prema svom narodu, u tom svetlu dobija jedan sasvim drugačiji kvalitet. Nije u pitanju ljubav prema dalekom, nedostižnom, Bogu sličnom biću, koja bi bila uporediva s osećanjem strahopoštavanja koje je zahtevao starozavetni Bog. On je morao svom često nevernom plemenu iznova da dokazuje svoju silu i da njima vlada strahom – iznova da im objašnjava kako su ispod njega i u nepremostivoj nemogućnosti, uslovljenoj smrtnom opasnošću, da mu se približe. Veliki vođa je, da se zadržimo u judeo-hrišćanskom kontekstu, više uporediv sa svetim Petrom, čovekom čija je misija da sprovodi datu mu ideju u delo. Ideju koju je dobio od bića koje u sebi otelotvoruje dati sistem vrednosti, koje daje smernice kako voleti i biti voljen, kako verovati i nadahnuti druge na veru – Isus, odnosno Marks.


Boris Petrovićrođen u Beogradu, diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na komparativnoj književnosti na Université Paris IV Sorbonne — Paris IV,  je odbranio doktorat na temu Nacionalni mit u delu Džona Forda i Veljka Bulajica.

 

 

 


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Pornografija u sovjetskom ratnom plakatu (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Slika zmije u nacističkom plakatu (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata (Ecce Femme, mart 2012)
Bioshock Infinite posteri ili revizionizam Brandywine škole ilustracije (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Apokalipsa u nacističkom i sovjetskom plakatu (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Kraft Durch Freude – Kampanja za snagu kroz radost (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes Amatoria.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Slika i misao.

Povezani članci

Pornografija u sovjetskom ratnom plakatu

Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata

Apokalipsa u nacističkom i sovjetskom plakatu

Ostavite komentar