Vrhovi u vodi
Tata, tata, šta je ono tamo na moru?
Tamo daleko, tamo daleko,
na pučini, na samom kraju mora.
Tamo nešto viri iz vode.
Ili se to igraju talasi?
Ili se to igraju oblaci?
Ili su to bogovi vetra?
Ili su to neki vrhovi?
Da!
To su neki vrhovi,
vrhovi u vodi.
Kako su samo čudni i smešni, tata.
Jesu li od kamenja ili od trave?
Ili od morske pene?
Da li na njih mogu da slete ptice?
Tata, da li tamo ima
veliki vodopad
kroz koji pada more?
Da li kada pada sneg
na njima ostane belo,
pa budu smešni,
kao da imaju pekarsku kapu?
Ili kao one
što smo pravili u školi,
za decu što se stalno smeju.
Je l’ tako?
Tata? Tata?
Ne, nije ništa od toga sine –
reče otac, prekrstivši se.
Ti vrhovi što ih vidiš u daljini,
te senke koje u povorci
ispraćaju sunce
dok se gasi u moru,
to su, sine,
duše potonulih mornara
koje su se digle
i sad hodaju po vodi.
Podrum
Spuštali smo udovice zimi sa sela sankama
noću krali muškarce sa straža
otimali majkama ćerke jedinice
navlačili džakove na glave dečacima u polju
i ubacivali ih u kombi
Leti sa reka
otimali devojke iz vode
i poklanjali ih mladićima
koje smo skidali sa bicikala u vožnji
krali ih pijane iz kafanskih pisoara
I batinama kada je trebalo…
Vezivali jedne za druge mokrim konopcima
nedeljama pod nadzorom masnog biča uvežbavali da kažu: „da“
bez zamuckivanja
i svi su rekli „da“ bez zamuckivanja
(a neki su se čak i zavoleli)
Ali nije vredelo.
Deca koja nam toliko nedostaju
odbijala su da se rađaju,
listom
ona ćutljivo sada sede u nekom podrumu
na smenu se penju na stolicu i vire kroz maleni prozor
niti tamo mogu da se igraju
niti s nama žele da se igraju
Deci budućnosti
Ja sam kršten u reci ponornici
Kršten i otkršten
Taj što me je krstio ne zna da pliva.
Ja sam kršten u reci ponornici.
Potopljen izvučen
potopljen izvučen
potopljen izvučen
U prazno korito
tri puta potopljen
tri puta izvučen.
Pomoz ništavilo junače
reče duhovnik bez duše
Ništavilo ti pomoglo
rekoh ponosno i glasno,
brišući oči.
Oči pune
suvog ničeg punog mulja.
Veljko Lađevac, rodjen je 1978. u Požegi, gde završava osnovnu i srednju školu. Diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2006. godine. Živi i radi u Požegi. Po karakteru pesnik. Objavio zbirku pesama Uspavanke za ježeve (Dom kulture Ivanjica, 2012.) Objavljivao u Književnim novinama, časopisima Svitak i Međaj, a zastupljen i u antologiji zavičajnih pesnika Mera sviju stvari, kao i u zbornicima: Rudnička vrela (2011), Garavi sokak (2011) i Vršačka poetska susretanja (2011). Član književnog udruženja Razvigor iz Požege. Osvojio prvu nagradu na konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu, održanom u Ivanjici (2011).