Mala muška pesma ili
Pukotina na stablu smisla
juče rano jutrom
napustila me je moja mala
privatna aždaha
aždajica
sedeo sam tako i ćutao
pušio zurio u zidove
beli goli bez nekih finih sitnica
ujedala me je praznina
i zidovi su počeli da me žderu
i sudovi da se gomilaju slomljeni besmislom
kuhinjskog vrta
i ja sam tako sedeo
pa hodao
pa udarao u zidove
mirisao posteljinu
plasio se vode
i sanjao njene sapune i vešto baratanje mašinom
i sanjao nju
i njen osmeh koji jos plaćam u ratama
novi biseri u ustima
krvavo zarađeni
moji
nikad moji
i želudac je počeo da raste i raste dok me nije nadvisio
i ispustio svoje sokove
i svario me je
i poceo da živi moj život..
ženska pesma iliti
balada o mom rascvalom cvetu koji mi se danas isplazio
Biću sasvim otvorena.
Svakim danom ja pomalo umirem. Noću, kada spavam umem i malo mrtva da budem u snu.
Sanjam. Budim se noću. Pijem vode i umirem, milimetar po milimetar života. Milimetar po milimetar žileta.
Čučnem. Obgrlim kolena i smejem se.
smejem se u kolena,
u kolena, kolena, koleno.
Onda udahnem.
Onda udahnem.
Udahnem još jednom.
Udahnem, još jednom i još jednom.
Ćutim. Pokrivam se i spavam.
Budim se ponekad da zatvorim prozor.
Budim se osim leti kada voda curi iz slavine. Curi. Curiii.
Nikada, nikada nisam volela perunike makar i da se iris zovu.
Vitača Petrović: rođena u Prokuplju, bivša iskušenica u manastiru Gornjak, bivša rukometašica u Radničkom, Kragujevac. Živi u Solunu, piše poeziju leti, a zimi prozu. Pod uticajem planete Venere. Voli da korača.