Image default
Reč i misao

Žarko Milenković, Rim, svedok nedovršene ljubavi

Rim, svedok nedovršene ljubavi

Funkcija grada u „Rimskoj elegiji“ Ivana V. Lalića

Piše: Žarko Milenković

Karl E. Šorske u tekstu „Ideja o gradu u evropskoj misli – od Voltera do Špenglera“ kaže da se „slika grada oblikuje kroz perceptualni zastor, stvoren u nasleđenoj kulturi i preobražen ličnim iskustvom“1Karl E. Šorske, „Ideja o gradu u evropskoj misli – od Voltera do Špenglera“, preveo Predrag Šaponja, Polja, br. 453 (2008), 57.  dodajući da je u dotadašnjoj kulturi (tekst je pisan 1963. godine) „moguće zapaziti tri široka vrednovanja grada u poslednjih dvesta godina: grada kao vrline, grada kao poroka i grada izvan dobra i zla.“2Isto. Postavlja se pitanje da li je postmodernističko i post-postmodernističko pismo u novijoj kulturi donelo još neko dominantno vrednovanje grada, a da se bitno razlikuje od ova tri koja Šorske navodi u svom tekstu? „Oblik grada menja se brže nego što se menjaju ljudi“ vapi nad starim Parizom Šarl Bodler u pesmi „Labud“. Gradovi se razvijaju mnogo brže od očekivanog, a sa tim razvitkom gradova, menja se i sam diskurs o gradu. Globalni grad kao stecište svega bitnog za čoveka u postmodernom dobu postaje imperativ, zalog mira i stabilnosti. Slika grada u sadašnjoj post-postmodernoj kulturi ustupila je mesto ideji grada, kao što zaključuje Slobodan Vladušić u tekstu „Urbano kao izazov“: „Metafora grada-teksta nalazi svoje opravdanje upravo u svesti da je grad sve manje čitljiv – proučavaoci postmoderne književnosti bi rekli čak da je potpuno nečitljiv. Grad, dakle više nije slika, niti se više može obuhvatiti pogledom kao što se to moglo učiniti polovinom 19. veka.“3Slobodan Vladušić, „Urbano kao izazov“, Polja, br. 453 (2008), 52.  Grad u književnosti, prema mišljenju ovog autora, prestaje da bude slika grada još na početku XX veka kada „preuzima na sebe ulogu junaka.“  4Slobodan Vladušić, Crnjanski, Megalopolis, Službeni glasnik, Beograd 2011, 25.

Edvin Morgan u eseju „Poezija grada“ piše: „Grad može probuditi piščevu stvaralačku imaginaciju baš kao i svet prirode i to je istina bez obzira da li su reakcije pozitivne i negativne.“5Edvin Morgan, „Poezija grada“, prevela Nataša Kampmark, Polja, Novi Sad 2014, br. 488 (2014), 106.

„Praslika pakla stvorena je kada je stvoren prvi grad“6Miodrag Pavlović, „Dis ili pesnička imaginacija“, Rokovi poezije, SKZ, Beograd 1958, 258. napisao je u eseju „Dis ili pesnička imaginacija“ Miodrag Pavlović, dok će Barton Pajk pisati o „figuri grada kao popločane osame.“7Barton Pajk, „Grad u stalnim promenama“, prevela Arijana Luburić-Cvijanović, Polja, br. 453 (2008), 71.

Međutim, ovakve predstave grada savremena književnost je uglavnom napustila, grad je postao sinonim za kulturu, umetnost, nauku, prema tome grad nikako ne sme biti loš, a ako se takav opis grada i dogodi, onda grad nije kriv, već sam pojedinac koji se u gradu nije snašao na pravi način – koji se nije izborio za svoju stvar, da parafraziramo misao profesora Vladušića iz pomenutog teksta.

Diskurs o gradu jedan je od dominantnijih u poeziji Ivana V. Lalića. Lalić je pesnik grada, koji doživljava grad na osnovu ličnog iskustva. Slika grada kod našeg pesnika je slika unutrašnjeg stanja junaka pesama, koja naravno varira iz pesme u pesmu, ali i iz zbirke u zbirku. Grad, stoga u Lalićevoj poeziji, najčešće dobija funkciju „pozornice zbivanja koja treba upamtiti.“ 8Predrag Palavestra, „Prostor i zvuk u Rimskom kvartetu Ivana V. Lalića“, Spomenica Ivana V. Lalića, ur. P. Palavestra, SANU, Beograd 2003, 129. Pesnik izrazite kulture i osećanja za promene u svetu, Lalić izuzetno poznaje i prepoznaje pulsiranje grada, bilo onog u kome živi (Beograd) bilo one koje je posećivao: „Lalićeva `travel poetry` se jasno čita kao intimistička ispovedna lirika, u kojoj jak emotivni naboj potiskuje njen `deskriptivni oblik` u pozadinu značenja.“9Dunja Rančić, „Videti grad kao zalog smisla. Pogled koji gleda u gradove u Smetnjama na vezama Ivana V. Lalića“, Letopis Matice srpske, knj. 496, sveska 1–2 (2015), 44.  Iako je grad tj. doživljaj grada u poeziji Ivana V. Lalića veoma povezan sa intimom samoga pesnika, koji u pesmi ima prava da iskaže sopstvena osećanja, pogrešno bi bilo zaključiti da je grad u njegovoj poeziji samo pozornica. Grad je i junak mnogih Lalićevih pesama, koji ima svoja osećanja, koji se razvija, raste: „između juče i sutra, sitnim tegom/ pamćenja danas“ („Beograd sa starih fotografija, 2“); menja se: „put preči simetrija/ prostora zamišljenog da prolazi ko vreme“ („Beograd sa starih fotografija, 3“), nestaje: „Kupola tvoja sleže se u te/ Santa Maria della Salute“ („Acqua alta“). U pesnikovoj zaveštajnoj zbirci Četiri kanona grad je mesto straha i pustoši10O ovoj temi videti pisao sam opširnije u radu: „Mesto straha i pustoši (Vizije puste zemlje u delima Pusta zemlja T. S. Eliota, Četiri kanona I. V. Lalića, Psalmi Ernesta Kardenala, sa osvrtom na poeziju Darinke Jevrić)“, Tematski zbornik od vodećeg nacionalnog značaja, knjiga 1: Kosovo i Metohija u kontekstu balkanskih naroda i država, Institut za srpsku kulturu Priština, Leposavić 2015, 145–159.:

Mesec je nad Beogradom, tek izgrejao i još krnj,

Uštap zri u hodu, nebo bez oblaka, pa zvezda –

Sada je mrak u sobi, oktobar na terasi

Ispija riđu krv puzavice, med miholjskog leta,

Od neke lepe i beslovesne muzike ne čuješ

Kako se lomi trska hitrog brzopisca,

Nemoćna da opiše odsutnu milost; pa strah i trepet –

Gospod je velik ratnik, u svetinji mu stan.

Grad je uzrok sreće, ali i nesreće junaka pesama, ali i samog pesnika. Grad je potvrda smisla postojanja i ljubavi. Najzad, grad je prostor sreće, zalog smisla i postojanja i potvrda ljubavi u Lalićevoj pesmi „Rimska elegija“ iz zbirke Pismo. Pesma se nadovezuje na jednu raniju Lalićevu pesmu „Rimski kvartet“ i sa njome korespondira. Početak pesme „Rimska elegija“: „Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog,/ kad nas toliko mami povratak?“ nadovezuje se na kraj pesme „Rimski kvartet“:

Jer postoje mesta

Poslednje odbrane; stražari podižu glasove

Kao oružje i budu prašina, voda i vetar

Razlažu svetlucavo meso ljubavnika, ali

Zvezda koja se vraća mora da nešto prepoznaje:

Inače se ne bi vraćala.

Dva su grada, dva Rima u ovim pesmama. U prvoj pesmi Rim je prostor sreće mladog para, mesto ljubavi, stvarni grad i grad iz mašte. Drugi Rim je mesto kušanja i provere, prostor sumnje, ali i negiranja sumnje, stoga je Rim u pesmi „Rimska elegija“ neka vrsta heterotopije o kojoj piše Mišel Fuko:

Postoje i to verovatno za sve kulture i civilizacije, mesta stvarna, zbiljska, mesta čiji se obrisi naziru u svakoj ustanovi društva, i koja su svojevrsni protiv-rasporedi, svojevrsne utopije uprostorene posredstvom stvarnih rasporeda, svim onim realnim rasporedima koji se mogu pronaći unutar kulture istovremeno kao predstavljeni, osporeni i preokrenuti, mesta koja su izvan svih mesta, no čiji se položaj da stvarno odrediti.

To „mesto izvan svih mesta“ za junaka pesme „Rimska elegija“, za samog pesnika Ivana V. Lalića, jeste Rim. Mesto „poslednje odbrane“ ljubavi. Junak ove pesme zabrinut je da li je Rim vremena „kada svodimo račune“ ostao Rim onakav kakvog ga pamti ili je postao hologram projektovan u prostor njegovog sećanja? Rim i ljubav su sinonimi u ovoj pesmi, što potvrđuje citirani Geteov stih: „Ceo si svet, o Rime, ali ljubavi lišen/ niti bi svet bio svet, niti bi Rim bio Rim.“ Odgovor na postavljeno pitanje uslediće samo ako ljubav preživi u Rimu ponovo posećenom. Ako ljubav preživi, Rim će proći proveru:

O ljubavi je dakle reč, i o savršenstvu

Nedovršenog, stalno što razara se spolja,

A obnavlja iznutra, da nevidljivo nešto

Vidljivo postane opet, ali oblikom novim

Izrazi svoju vest.

Odnos vidljivog i nevidljivog čini okosnicu Lalićeve poetike, te ne čudi što je i ovde upotrebljen u cilju proveravanja ljubavi. Da li će se prošla ljubav ovaplotiti u sadašnjem trenutku i time potvrditi status Rima kao prostora sreće, zavisi od čitanja znakova grada i od jačine sumnje. Ako je Rim iz „Rimskih kvarteta“ bio Rim čulnosti i ljubavnih užitaka, Rim iz „Rimske elegije“ je metafizički Rim koji sa sobom nosi misli o propadanju i ubrzanju, takođe čestom motivu Lalićeve poezije. „Ovde i ruševine/ sarađuju iz veka u vek sa savršenstvom“ uzvikuje Lalić, a savršenstvo je u nedovršenosti. Nedovršeno je ključ i ljubavi i Rima i ključ koji otvara pesmu. „A ljubav? Da li i ona obnavlja se iznutra,/ uvek nedovršena jer tako hoće majstor?“ pita se Lalić i priseća prošlog boravka u Rimu:

Klonula si od šetnje, ono popodne, kad smo

Supijani od sunca uplovili u senke

I svežu hladovinu sobe u Via Firenze.

Voleli smo se. Sva su leta bila na broju

Na prozivci u sumrak, kada se lastavice

Roje i glasovima stanjenim vazduh boje

U ljubičasto; a sva su bila nedovršena –

Zato i besmislena osim kad su u nizu,

Na jednoj niti. Tako niže se ogrlica;

Na kraju dođe kopča i zatvori se krug,

Ili se prekine nit

Ako se nit prekine, onda će sve dobiti dovršen oblik, zato pesnik i strahuje pa kaže: „– ali pustimo ishod; / on dovoljno je stvaran da neprisutan bude“.

U pesmi „Rimski kvartet“ i muški i ženski junak su podjednako aktivni, dok u „Rimskoj elegiji“ muški junak je aktivan, on je taj koji sumnja i boji se, dok je ženskom poverena pasivna uloga, jer ona ne sumnja, te je stoga smanjeno njeno prisustvo u pesmi.

U ovom gradu svet se obnavlja kao voda

U ruševnom kladencu, bez čekrka i vedra,

Ali na dohvat šake kad pravu prepozna žeđ:

Ljubavi, jeli li žedna? Usrkni ovaj slog:

Rim.

Junakinji pesme se nudi Rim iz prošlog boravka kao zalog podsećanja na njihovu ljubav, „kao magijski čin za obnovu iznutra“11Jovan Delić, „Rimska elegija i Rimske elegije (Gete u podtekstu Lalićeve pjesme)“, Naučni skup Srpski jezik, književnost, umetnost, knjiga 2: Interkulturni horizonti: južnoslovenske/evropske paradigme i srpska književnost, FILUM, Kragujevac 2009, 144.  (Delić 2009: 144), za obnovu pamćenja: „Da li se sećaš kiše onog leta,/ Pomešane sa smehom i mladim glasovima/ Dvoje zaljubljenika, promočenih do kože,/ Ponosnih na svoj posed koji se zove Rim?“ A autocitat12O autocitatnosti kod Lalića videti rad Marka Avramovića, „Ponovno pisanje pesme. Autocitatnost u Strasnoj meri i Pismu Ivana V. Lalića“, Letopis Matice srpske, Novi Sad, knj. 496, sveska 1–2 (2015), 79–104. iz „Rimskog kvarteta“: „Proleće, Piazza Navona zadrhtala kao brod,/ U zaokretu prema proverenoj zvezdi“ pokreće pitanje provere „onog savršenstva i punoće“13Isto, 93.  koja je opisana u toj pesmi nastaloj trideset godina pre: „Naš brod./ Drži li pravac? A onaj vrt na Aventinu,/ Da li je isti, ma da pinije prstenuju/ Dekade, god po god?“ Provera ljubavi postaje provera grada, koliko se promenio, da li se uopšte promenio? Utiče li vreme i na grad ili samo na njih dvoje? Sumnja sve više izjeda junaka pesme, koji od svoje partnerke zahteva da dobro razmisli pre nego što da odgovor. Teši se:

Jer blažena je sumnja

Kad senči obris nade u obnavljanje čuda

Koje se zove ljubav. S tog vraćamo se, možda,

Mestima zavoljenim: proveravamo pravac,

Merimo ubrzanje, ispitujemo žig

Na zlatu.

Prepoznavanje sebe, u dvoje mladih zaljubljenih, na mestu na kome su oni pre trideset godina jedno drugom iskazivali ljubav, te sumnja u viđeno, jer se odmah nakon toga nudi konstatacija da su to možda bile senke, koje se poput holograma projektuju u sećanje, nateraće dvoje zrelih i dalje zaljubljenih ljudi na ćutanje „uz četvrti espresso/ i cigaretu“, i na osećanje grada te njihovog poistovećivanja pre dobijanja konačnog odgovora na pitanje drži li pravac njihov brod:

Prostor i vreme u nama, račun na stolu, Rim…

U ovom stihu iskazana je punoća vremena i prostora, prošlog, sadašnjeg i naslućivanje budućeg, kao i duhovno sjedinjenje čoveka i grada kroz arhitekturu, jer „arhitektura umesto da govori o prostoru, omogućava govor prostora“14Kornelija Farago, „Prostori naročitog intenziteta. Umetničke prostorne forme: povlačenje i brisanje granica“, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, sveska 32, Novi Sad 2007, 495. , a upravo je to jedinstvo čoveka i grada prepoznao arhitekta Boromini i tako projektovao neke od najznačajnijih baroknih građevina u Rimu:

Da izuvija oblik, izmuči linije, da se

Lepota ravnoteže oseti kao bol,

Ali i kao blaženstvo što prevazilazi ga,

Ko posledica uzrok, kao nameru pokret

Što izmeni joj smer.

Mora da su Laliću, u tim trenucima sumnje i neizvesnosti potvrđivanja ljubavi, Borominijeva rešenja za crkvu Svetog Karlina i crkvu Svete Agnese na Trgu Navona, delovala tako da je u njihovom savršenstvu i lepoti osećao bol.

„Hodočašće sebi“ nastavljeno je noćnom šetnjom gradom: „povezujući fontane u paukovu mrežu“, a koja u  junaku pesme ponovo budi pitanje: „Šta li smo ovde nekad ostavili u zalog,/ što nam se nudi ko blagoslov i plač?“ Blagoslov treba shvatiti kao sreću i mirenje sa promenama, a plač kao lament nad učinkom ubrzanja, jer „ono što je večno samo je bolje ogledalo za našu prolaznost.“ 15Radivoje Mikić, „Slika ubrzanje i ogledalo“, Ivan V. Lalić, pesnik, ur. Dragan Hamović, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo 1996, 90. Zato potvrda ljubavi, nije mogla da se dogodi u nekom drugom gradu, već u Rimu (u kome je par imao svoje najblistavije ljubavne trenutke), gradu što se zove „večni“.

Poslednji deo pesme „Rimska elegija“ predstavlja pravi traktat o nesavršenstvu i savršenstvu i himnu ljubavi ponovo pronađenoj u gradu u kome se ovaplotila u najsavršenijem smislu. Prva dva stiha, ovog dela pesme, korespondiraju sa završnim stihom pesme, spajajući filozofiju, ljubav i grad u jedno:

Ako nedovršeno svedoči savršenstvo,

Onda nesavršenstvo ima dovršen oblik

(…)

U zagrljaju blagom u još nedovršen svet.

Nedovršeno je, kao što smo rekli, ključ filozofije ljubavi i životne filozofije Ivana V. Lalića. U nedovršenom se ostvaruje savršenstvo kao što je to Panteon, još jedan simbol grada Rima, koji će poslužiti Laliću da potvrdi svoju filozofiju: „Zato je onaj mudri neimar Panteona/ probio kupolu kružno, na samom vrhu, da bi/ kroz otvor sišlo nebo u svetlosti, u pljusku,/ po svoj osovini, da vidljiv bude znak“. „Spoj sunca i sunčanog pljuska sa zemljom kroz otvor na Panteonu potvrda je istine o nesavršenom kao dovršenom. Da je Panteon dovršen a nebo skriveno, toga genijalnog spoja ne bi bilo. Taj spoj je vidljiv znak nevidljivog spoja ljubavi i smrti, dviju zvijezda koje čine `jedan binom`. To je spoj, ma koliko bio elegičan i tragičan, spoj u slavu ljubavi.“  Tek sa ovakvim otrežnjenjem, koje se ogleda i u božjoj promisli o svetu i čoveku kao nedovršenom, u tom traganju za savršenstvom koje se nikada ne završava „protomajstor ljubavi“ koji je mudar i savršen u „svojoj odsutnosti“ i koji je spojio ljubav i smrt u „jedan binom/ u konačnom računu“, Lalić pronalazi smirenje i spokoj, koji će biti krunisan ljubavnim spajanjem u sobi hotela Via Firenzze:

Vraćamo se u sobu,

Via Firenzze, gore na četvrtom spratu:

Tamo su hleb i vino, postelja i svetiljka,

Sve sama oruđa nedovršenog nečeg

Što pravda nas pred svetom u ovom ubrzanju

Kad uvećani detalj svedoči nam o slici

Čiju celinu možeš da naslutiš u trenu –

Ako postoji ta slika, ako postoji taj tren.

A blažena je sumnja, jer ističe suštinu.

Budimo se u zoru, sa glasovima ptica,

U zagrljaju blagom, u još nedovršen svet.

Potvrda ljubavi u svojoj nedovršenosti rodila je sumnja u njeno postojanje i nakon trideset godina. Buđenje para koji je potvrdio svoju ljubav, sledećeg jutra „u zagrljaju blagom“, otkrio im je blaženstvo sumnje „jer ističe suštinu“ i potvrdio savršenstvo  „nedovršenog sveta“ ljubavi, života, Rima.

Lalić nam je u „Rimskoj elegiji“ ponudio tri koncepta čitanja grada, rimocentričnost koja utiče na to da se Rim doživljava kao centar sveta, na šta upućuje Geteov citat, „večni grad“ kao simbol savršene nedovršenosti i shvatanje da je Rim grad, a da je ostatak sveta predgrađe. Rim je Lalićev grad, „prostor naročitog intenziteta“16Videti: K. Farago, nav. delo, 491–517. , svedok nedovršene ljubavi.

 

Literatura:

 

  1. Avramović, Marko.  „Ponovno pisanje pesme. Autocitatnost u Strasnoj meri i Pismu Ivana V. Lalića“, Letopis Matice srpske, knj. 496, sveska 1–2 (2015), str. 79–104.

2. Delić, Jovan. „Rimska elegija i Rimske elegije (Gete u podtekstu Lalićeve pjesme)“, Naučni skup Srpski jezik, književnost, umetnost, knjiga 2: Interkulturni horizonti: južnoslovenske/evropske paradigme i srpska književnost, FILUM, Kragujevac, 2009, str. 139–148.

3. Farago, Kornelija. „Prostori naročitog intenziteta. Umetničke prostorne forme: povlačenje i brisanje granica“, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, sveska 32, Novi Sad, 2007, str. 491–518.

4. Fuko, Mišel. „Druga mesta“, preveo Pavle Milenković, , prir. P. Milenković i D. Marinković, Vojvođanska sociološka asocijacija, Novi Sad, 2005, str. 29–36.

5. Mikić, Radivoje. „Slika ubrzanje i ogledalo“, Ivan V. Lalić, pesnik, ur. Dragan Hamović, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 1996, str. 69–95.

6. Morgan, Edvin. „Poezija grada“, prevela Nataša Kampmark, Polja, 2014, br. 488 (2014), str. 106–118.

7. Palavestra, Predrag. „Prostor i zvuk u Rimskom kvartetu Ivana V. Lalića“, Spomenica Ivana V. Lalića, ur. P. Palavestra, SANU, Beograd, 2003, str. 129–136.

8. Pajk, Barton. „Grad u stalnim promenama“, prevela Arijana Luburić-Cvijanović, Polja, br. 453 (2008), str. 71–88.

9. Pavlović, Miodrag. „Dis ili pesnička imaginacija“, Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958, str. 258.

10. Rančić, Dunja. „Videti grad kao zalog smisla. Pogled koji gleda u gradove u Smetnjama na vezama Ivana V. Lalića“, Letopis Matice srpske, knj. 496, sveska 1–2 (2015), 43–55.

11. Šorske, Karl E.  „Ideja o gradu u evropskoj misli – od Voltera do Špenglera“, preveo Predrag Šaponja, Polja, br. 453 (2008), str. 57–70.

12. Vladušić, Slobodan. „Urbano kao izazov“, Polja, br. 453 (2008), str. 52–56.

13. Vladušić, Slobodan. Crnjanski, Megalopolis, Službeni glasnik, Beograd, 2011.


Žarko Milenković (1988, Priština), doktorand je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost. Piše poeziju (objavljene zbirke: Kenotaf, 2011. i Krhotine leta 2019), kratke priče, književnu i umetničku kritiku i naučne radove iz oblasti književnosti. Oblasti interesovanja su mu srpska poezija XX veka, sakralno u književnosti, savremena ženska književnost i studije roda. Učestvuje na naučnim skupovima. Priredio je izabrane pesme Dragomira Kostića – Put u Mikenu i uredio zbornike radova Dušan Kovačević: ideologija, čovek, drama (2017); Sarić: svetlost, stvaranje, strah (2018) i Zlata Kocić: slavuji, ljiljani, lestve (2019). Stalni je kritičar časopisa Koraci. Poeziju je objavljivao u Letopisu Matice srpske, Povelji i Sarajevskim sveskama. Kritiku objavljuje u gotovo svim reprezentativnim časopisima u Srbiji. Urednik je književnog programa i književnih izdanja Doma kulture „Gračanica“ u Gračanici.

 

 

 

Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!

Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Povezani članci

Pokušaj razgraničenja pojma „smeh“ od srodnih pojmova

U narcisovoj zamci – jedno moguće čitanje Kafkinog „Preobražaja“

Igra elemenata realnosti i fantastike u pričama Jorgea Luisa Borgesa

Ostavite komentar