U dva koraka do savršenog stajlinga
Piše: Željana Vukanac
Veoma je udobno u jednokrevetnim sobama evropskih studentskih domova. Bliskost koju stvara deoba kupatila sa četrnaestoro drugih ili kuhinje sa dvadeset i četvoro postane često jedina. U početku bi želeo da popričaš sa svima, saznaš koje jezike govore i koliko maternjih jezika imaju. Onda si gladan u svojoj jednokrevetnoj sobi evropskog studentskog doma jer te je strah. Čega? Nisi siguran da bi uspeo da definišeš, da staviš na papir i objasniš sebi. Pogleda, drugog, nepoznatog, svega te strah što nisi ti. Kada bi ipak, znao šta si ti, straha ne bi bilo. Osećaš, postepeno, kako ti se muti vid, slabiji si, ne razumeš do kraja rečenicu, koju čitaš već treći put, i negde posle polovine reda ona postane betonski gargojl sakriven u socijalističkoj liniji neba grada u kojem si proveo ozbiljan deo svog detinjstva i mladosti. Urlikne na tebe narečjem tvoje majke i shvatiš da ako ne jedeš kašikom, trebalo bi bilo šta da pojedeš. Tako shvatiš i da tvoja slabost nije bolest nego glad, uzrokovana jednom još neopipljivijom bolešću u tvojoj glavi.
Vremenom shvatiš da se nalaziš u nekom gradu među nekim ljudima i da ne bi bilo zgorega dati im neki oblik kad ih već vidiš u prostoru. Shvatiš da te ne uznemiravaju previše bose noge po trotoaru, ni japanke, ni čarape u sandalama, ni gola tela koja grle sunce. Posle uvidiš da je sunca tako malo, da čim se ukaže, moraš da ga zagrliš do sagorevanja. Ne uznemiravaju te ni njihova pakovanja u stilu devedesetih, ali ne uspevaš do kraja da im objasniš šta ona tebi znače jer je velika šansa da su rođeni deceniju kasnije ili su bili sasvim mali kada su devedesete isticale. Istina da si ti bio samo malo stariji, ali dovoljno da su prva sećanja već divljala i dok se period formacije u prvih trinaest godina nakupio, i ti si se nakupio kojekakvih mrakova pa su svetlosti postale retke, sada već zahtevaju ozbiljna prizivanja i postoje zahvaljujući tvom detinjem blaženstvu koje sija najjasnije od svih kasnijih.
Patike sa debelim đonom, često i svetlećim iz kojeg izviru visoko podignute bele čarape, zavrnuti džins, uvučena majica i navodno usputna kapa podvrnuta iznad ušiju obeležja su mladog sveta koji te okružuje. Ako bi se našla dijadorina ili adidas trenerka, možda fila patike, osećaj vremeplova bi bio izrazit, ali ne i preterano prijatan. Čega bi se tada setio? Možda bi ti se javile slike odeće za izbeglice iz paketa za pomoć, ili slike gangstera koje su ispunjavale stranice novina i minute u dnevniku dok si pokušavao da se igraš na podu dnevne sobe pred vreme za spavanje. Kasnije, već kao tinejdžer i ozbiljan školarac bi potpisivao kontrolnu vežbu i dodavao uz svoje ime i ime porodice neki od nadimaka tadašnjih idola, živih ili od skora mrtvih, u zatvorima ili na slobodi. Što ozloglašeniji, to bi bio veći idol. Još kasnije bi pokušavao da budeš svoj idol, negde usput shvativši da su se stvari zakomplikovale više nego što imaš moć da ispraviš, i tvoj jedini izlaz postane telo pruženo u bari sopstvene krvi. Možda su ti i jasni likovi onih koji plaču nad tobom, ali ne dopiru zvuci njihovih usta zabalavljenih bolom do tvog sluha. Ne shvatiš da tvoja smrt nije tvoja već svih sem tebe. Tvoj je život da mu daš oblik kakav želiš, prevrneš ga naopačke i ispočetka dok traje pa i noseći čarape u sandalama.
Svako kome se dopadnu tvoje crvene tufne na plavetnilu dokolenica može da ti kaže izduženo: „Hello!“, u svakoj germanskoj, anglo-saksonskoj, romanskoj ili bilo kojoj drugoj varijanti. Zahvališ glavi i savijenoj kičmi na satima provedenim pokušavajući da razumeš versifikaciju, akcentuaciju, staroslovenske i latinske deklinacije, šta je ko hteo da kaže dok je pisao ovo o onome, dok te nasumične osobe pitaju šta će ti to u životu. Dodaju ponekad i: „Kako se od toga pravi novac?“, uz pratnju dens hitova u slavu brze smrti i turbo-folka doskorašnjih kraljica podzemlja. Zahvališ svim opiljcima civilizacije koji pod maskom prosvećenosti podležu niskostima ljudskog duha, što si još uvek živ, budan i spreman na obrte birokratije. Zahvališ i tim ljudima pored kojih kuvaš u tišini što deliš minimalan napor duha u svakodnevici usmeravajući svoju misao svaki put malo dalje.
Željana Vukanac – rođena je 1990. u Zadru. Živela je u Žegaru, Obrovcu, Obiliću i Beogradu, gde je završila V beogradsku gimnaziju, osnovne i master studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prva zbirka poezije „Prostori“ (2019) nagrađena je prvom nagradom književnog konkursa „Mak Dizdar“ u Stocu, 2018. Radila je kao nastavnica srpskog jezika i književnosti. U martu 2019. nastavlja studije u Kelnu. Većinom živi kao književni junak.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao.