Image default
Reč i misao

Strah od slobode? (Margaret Atvud, “Sluškinjina priča”, Laguna)

Strah od slobode?

(Margaret Atvud, Sluškinjina priča, Laguna)

 

Piše: Milena Ilić Mladenović

“Već smo bile počele da zaboravljamo ukus slobode, da se osećamo bezbedno među ovim zidovima. U gornjim slojevima atmosfere raspale bismo se, isparile, ne bi bilo pritiska da nas drži na okupu.“1Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 146 

Interpretativne mogućnosti romana Margaret Atvud Sluškinjina priča su nepregledne, a ovde ćemo se zadržati na onom segmentu koji se bavi psihologijom žrtve; njenim sitnim vapajima, unutrašnjim borbama, ali i konačnoj predaji sistemu koji guta sve pred sobom i u kome žrtve počinju da veruju da je takav poredak stvari prihvatljiv.

Distopičan svet ovog romana smešten je u ne tako blisku budućnost, u kojoj vidimo uređen, kontrolisan sistem, idejno potkrepljen bukvalnim, fundamentalističkim interpretacijama delova Biblije u kojima su jasno određene društvene uloge stroge hijerarhije.

Ovo se posebno odnosi na one delove Biblije koji se tiču ženskih uloga. Žena je svedena na ulogu majke, supruge i njeno postojanje je podređeno muškim glavama porodice. Ali i muške uloge su jasno postavljene (Zapovednici, Oči, Čuvari, Anđeli). Ukratko:

Žene se u Galadu dele na legitimne (Supruge, Ćerke, Sluškinje, Marte, Tetke, Ekonožene) i nelegitimne (Nežene, Jezaveljke), gde prve imaju ulogu u očuvanju jednog novog poretka čiji je cilj – povećanje stope nataliteta i vraćanje na jedan stari način društvenog uređenja. Iako je u romanu reč o budućnosti, vraćanje i glorifikovanje prošlih vremena, odaje utisak bezvremenosti i tera nas da se zapitamo nad onim često citiranim delom: „Republika Galad, reče Tetka Lidija, ne zna za granice. Galad je u vama.“ Isto tako bi se moglo reći da Galad nije budućnost, a ni prošlost, Galad je uvek ovde i sada.

Galad je svet u kome žene nose najveće breme, ali nisu jedine žrtve. To je sistem koji uništava sve, kroz plasiranje ideje o boljitku i slobodi. U kratkom isečku iz razgovora Fredovice i njenog Zapovednika vidimo da je reč o klasičnoj diktaturi:

„Kad se šuma seče, iverje leti, kaže. Mislili smo da će biti bolje.

Bolje?, kažem tankim glasom. Kako može tvrditi da je ovo bolje?

Bolje nikad ne znači bolje za sve, kaže. Uvek znači gore za neke.“2Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 230

Zvuči poznato?

Galad se dešava sada i oduvek. U nekim manje razvijenim delovima sveta, ali u onim razvijenim gde se ne sme zapostaviti uloga latentnog partijarhata, Galad ugnjetava i koristi bića isključivo kao sredstva za neke svoje ciljeve. Margaret Atvud ne želi svoje pisanje da smesti u „naučnu fantastiku“, već govori o „spekulativnoj fantastici“ u kojoj postavka fabule nije neverovatna, već je moguća i u realnom prostoru i vremenu.

Dakle, svi smo u Galadu. Granica nema.

Pa, ima li izlaza iz Galada ako granica nema? I ko želi izlaz?

Ovde je neophodno napraviti malu paralelu između romana Sluškinjina priča i istoimene HBO serije, jer se upravo u mogućnostima za izlaz uočava razlika, koja je za roman (a i ovaj tekst) bitna.

Pre svega, u seriji ima više pravih, fizičkih izlaza i prelaska granice Galada. Protagonistkinjin muž biva spasen, kao i njena najbolja drugarica Mojra, partnerka za kupovinu Glenovica, pedesetoro dece koje Fredovica uspeva da „izvuče“, a verujemo da će i sama protagoniskinja biti spasena u sezoni koja sledi. Ipak, u romanu to nije tako. Naslućuje se mogućnost bekstva, ali je ona mala, neznatna. Kanada, koja je u seriji obećana zemlja, u romanu ne predstavlja ništa – zapravo, u nju je čak nemoguće pobeći jer Kanađani ne žele zavadu sa susedima pa retke odbegle vraćaju. Nema priče „s druge strane duge“, nema Glenovice koja spasava Džuninu novorođenu bebu i odvodi je Mojri i Luku u Kanadu da brinu o njoj. U romanu Luk je tek odjek iz prošlosti koji vremenom bledi, Mojra ostaje u „Jezavelji“ gde radi kao prostitutka, Glenovica se besi, a Fredovica biva odvedena crnim kombijem u trenutku kada saznaje da je Nik „Oko“, da je njihov. Crni kombi uglavnom znači kraj, a u njenom slučaju bi mogao da bude i onaj dobar kraj, tj. izlaz (ukoliko zamislimo da je Nik organizovao akciju kako bi je spasio), mada se o tome nigde eksplicitno ne govori.

Možda bismo mogli da kažemo da u seriji ima više borbe (i samim tim više stečene slobode), koje u romanu ima u mnogo manjoj meri. U romanu je sve grcanje, sve što se dobija (i želi) dobija se na kašičicu, kroz sitne pukotine sistema. Protagonistkinja i naratorka je Sluškinja, deo ženske vojske regrutovane u reproduktivne svrhe. Ona je „hodajuća materica“, koja je tu kako bi svoju plodnost opravdala poklanjanjem deteta nepolodnim parovima. Stiče se utisak da se ona polako odvaja od svog tela, da joj ono postaje strano, ne može da ga pogleda, kao da nije njeno, već je samo određuje kroz nametnutu društvenu ulogu.3Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 75 (230) Čak u toku „Ceremonije“, odnosno dela kada Zapovednik treba da je oplodi na kolenima svoje žene, ne govori se o silovanju. Kao da je telo predala toj svrsi. Ipak, reč „silovanje“ će upotrebiti da opiše osećaj koji je imala kada joj je Zapovednik tražio da igraju skrebl („Šta sam očekivala iza zatvorenih vrata, tog prvog puta? Nešto nepojmljivo, recimo seks četvoronoške, perverzije, bičeve, sakaćenja? U najmanju ruku, neku manju seksualnu manipulaciju, neki zastareli sitan greh koji mu je sad nedostupan, zakonski zabranjen i kažnjiv amputacijom. Molba da umesto toga igramo „skrebl“, kao da smo stari bračni par ili dvoje dece, delovalo je izuzetno nastrano, kao silovanje svoje vrste.”4Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 169). Kada joj bude dozvolio da čita u njegovoj kancelariji, osećaće se obnaženo („Dok čitam, Zapovednik sedi i gleda me, ne govoreći, ali i ne skidajući očiju s mene. To gledanje je neobično seksualno, a ja se za to vreme osećam obnažena. Volela bih da mi okrene leđa, da se šetka po sobi, da i sam nešto čita. Onda bih možda mogla da se opustim, da čitam natenane. No ovako, moje protivzakonito čitanje deluje kao svojevrsna predstava.“ 5Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 201)

Fredovica oseća da i dalje postoji mesto gde ne mogu da dopru, mesto gde je slobodna i svoja. Zato joj Zapovednikovo zadiranje u te sfere deluje kao silovanje. To su mesta slobodne, makar u naznakama – njena glava, njene misli, to su sećanja (postoji i taj retrospektivni narativni tok koji kroz trzaje dospeva do glavnog toka, nama pomaže da povežemo priču, a junakinji da poveže svoje misli i pobegne u njih kada joj je potrebno), zatim to je zrdrav razum, to je smelost da ode u Nikovu sobu i kaže mu svoje ime, zavoli ga, preda mu se, znajući koji to rizik sa sobom nosi.

Ipak, sve to izlgeda kao hvatanje za slamku u zaleđenom moru čije pukotine nisu dovoljno velike da bi se led razbio. Davljenje je neminovno. Zato govor liči na „telegram“, odvija se kroz šaputanje sa partnerkom za kupovinu, postaje „amputiran govor.“6Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 219 Kape koje Sluškinje nose su dizajnirane tako da im ograničavaju vidokrug (i sprečavaju da budu viđene), ali su naučile da svet gledaju „u grcajima.“7Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 42 Protagonistkinja se ne razmeće čak ni sa „zdravim razumom“ i vidi ga kao „vrednu imovinu“ koju štedi kao što se nekada štedeo novac za crne dane.8Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 121 Svoje ime čuva kao neko blago, zakopano, ili pre sahranjeno, koje joj treperi pred očima kada ih zatvori. Ali ga ne koristi. Kada joj bude bilo dozvoljeno da čita, ona će čitati brzo, proždrljivo, do „sledeće duge gladi“. 9Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 201 Ideja da postoji mreža pobunjenika protiv sistema joj uliva nadu, ali sve što o tome saznaje je kroz mrvice razgovora sa Glenovicom.

Problem nastaje kada se Fredovica, žrtva sistema, utopi u taj sistem. Usled opšteg stokholmskog sindroma, ona pronalazi opravdanja za Zapovednika, počinje da se oseća udobno u rutini koju ima u tom svetu. U pojedinim trenucima mogućnosti slobode i izbora je plaše. Pomisao da je Mojra na slobodi, nakon što je prevarila Tetku i obukla njeno odelo, raduje je, ali i užasava.10Atvud Margaret, Sluškinjina priča, Laguna, Beograd 2006: 146

Roman Sluškinjina priča je važan roman, jer osim toga što tematizuje i problematizuje diktaturu i patrijarhat, prikazuje promenljivo stanje duha žrtve koja je uvek između nečega što bi mogla da bude autonomija i onog što je kopilad ipak uspela da „samelje“ (Nolite te bastardes carborundorum  –  „Ne dozvoli da te kopilad samelje“ se javlja kao bitan motiv romana). To je ono što postoji na mikroplanu oduvek, na nivou države koja govori o slobodi (iako je, zapravo, nema) ali i u porodicama gde je nasilje evidentno, a žrtva pristaje na ostanak jer bi se u gornjim slojevima atmosfere raspala. Zato je moguće da u naslovnom pitanju istovremeno stoje reči „sloboda“ i „strah“, i zato je moguće roman završiti pitanjem: „Ima li pitanja?“

Milena Ilić Mladenović, rođena 1986. Završila osnovne i master studije na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše kratke priče i duge pesme, nespretne eseje, spretne recepte. Beleži priče svojih sinova. Piše roman za decu.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Snovi su guske od papira („Divlje guske“, Julijana Adamović, Laguna 2019)

Uniženi činovnik kod Ljermontova i Gogolja

Demonizam u Ljermontovljevoj poemi ,,Demon”

Ostavite komentar