Sedeo je na kamenu i pušio lulicu. Bilo je toplo jesenje veče. Rasveta parka obasjavala mu je plavu kapicu. Žmirkao je krupnim zelenim okicama. Odavale su ga, on nije biće ovog sveta. Samo trenutak pre susreta obrisao sam i poslednju suzu. Želeo sam da budem sam. Njegova neobičnost privukla me je i umirila. Izvadio je pipak lule iz usta i otvorio ih. Činilo mi se da je iznenađen, kao da želi nešto da mi kaže. Zato sam prišao i pogledao ga upitno. Imao je skamenjen izraz lica.
„Šta?“, pitao sam ga, prilično neučtivo.
„Šta?“, odgovorio je zaprepašćen.
Pokušao sam da pronađem konce ili žicu, ličio mi je na lutka. Spustio je ruku, samo jednu. Usta su mu se iskrivila i ponovo je zagrizao lulicu. Stao je na kamen i uspravio se. Tak sam tada video da je kepec. Klimnuo je glavom, polako, kao da je pun razumevanja.
„Ja?“, pitao sam ga, pomalo zbunjen.
„Ja?“, reče on kao da mi se ruga.
Pomislio sam da je ovo samo jedan u nizu pijanih snova. Osvrnuo sam se da potražim nepravilnost, nešto što postoji samo u onostranom, ali oblici su bili pravilni, a boje postojane. Samo je delovao kao nacrtan.
„Ko ste vi?“, pitao sam ljubazno.
„Ko ste vi?“, podražavao je moj glas, kao da uči strani jezik.
Ne znam zašto sam prihvatio njegovo postojanje. Možda zato što sam bio previše pijan, previše uduvan, previše očajan? Seo sam na travu pored kamena i ispružio se. Izvadio je lulu i podigao drugu ruku, preteći prstom ka krošnji bukve. U stvari, izgledao je vrlo smešno. Čak i da jeste bio patuljak ili gnom, špilhozne i filcani šeši stvarno su bili neprikladni.
„Lep ti taj šeširić“, rekoh podrugljivo.
„Jebi se“, odgovorio je kao iz topa.
Nasmejao sam se. Otrovan i skrhan odlučio sam da prihvatim igru. Trava je bila tako mekana. Ali stvarno! U pesmama, trava je uvek kao nežno ćebence. Ko god piše te gluposti kao da nije bio na izletu. Trava bocka, a iz nje stalno dolaze bubice. Osim toga probija kroz ćebe. Ko god je pokušao da vodi ljubav na travi, dobro zna da ona nikad, nikad nije tako udobna. To je kao kad napišu da leže na mekoj postelji od zemlje. Zna se da je ona uvek lepljiva, prljava ili prašnjava. Zaista bih molio da mi se više ne podmeću te gluposti, dogovoreno?
„Mislim da ti treba stručna pomoć“, rekao je patuljak i strpao lulicu u usta.
Ranko Trifković, rođen je 14.12.1974. godine u Beogradu. Završio Filološku gimnaziju u Beogradu. Sarađivao u brojnim časopisima, novinama, magazinima i sajtovima kao saradnik, novinar, PR menadžer ili urednik (Danas, Vreme, Joy, Lepota i Zdravlje, PC Magazin, Digital!, The Gamer, GamePlay, Hobby Master, Actiontrip.com). Godine 2007. izdao zbirku eseja o internetu i antropologiji računarskih tehnologija „Net Bizzare” u izdanju Digital World d.o.o. Nagrađen prvom nagradom na konkursu „Osvoji ikebanu” za kratku SF priču na temu „Odnos čoveka prema prirodi u budućnosti.” U saradnji sa sajtom Art Anima, objavljivane su priče na sajtu i u kruševačkom nedeljniku „Grad”, kao i u antologiji „Grad-ske priče 3”. Objavljivao priče u fanzinu Helly Cherry. Deo zbirke kratkih priča objavljen je u pančevačkim Sveskama, a priča Crni panter u Prosvetinoj „Književnosti” i novosadskim „Poljima”. Na američkom sajtu “Words Without Borders” objavljena je priča Ork-proja.
Pročitajte sve tekstove ovog autora: