Image default
Proza

Ranko Trifković – Ursa i učkur

U iglou je bilo mnogo prijatnije nego na otvorenom. Olujni vetar je šibao i nosio komade leda. Uragan bi u trenu oglodao do kosti nezaštićenog čoveka, ali nije mogao da prodre kroz ledene blokove zatisnute snegom. Na podu je bilo zastrto ućebalo krzno polarnog medveda i smrdelo je baš kao da su ga maločas odrali. Uz plamičke iz lojanice počelo je čak da biva toplo.

Ursa je čučao na ulazu u iglo. Uživao je u tome što vetar grize njegovo lice, dok mu toplina zaklona greje leđa. Pokušavao je da pogledom prodre kroz belu zavesu krupnih pahulja i staklastih krhotina koje su se trkale preko ledene pustinje. Znao je da ničega nema stotinama lija unaokolo, ali ipak je piljio, kao da će svaki čas da se pojavi brzi skif ili rundavi mut.

„Zatvaraj!”, promuklo naredi Šaka. Gađao je rukavicom svog učenika, a ovaj zabrunda i poslušno zatvori ulaz u iglo.

„Kad imaš zaklon, moraš to da poštuješ. Ne troši toplinu, ne izazivaj pustinju.”, reče starac jednako grubo, ali su se njegove oči već smešile.

Mladi Ursa je napućio je usne, još uvek pune i meke, neispucale od ljutih zima na Ledu. Prejako je povukao učkur svoje parke i konop mu ostade u ruci.

Starac je već bio go do pojasa i motao je svoje odelo za uzglavlje. Čvorovnata mreža dubokih bora ličila je pre na štavljenu, nego na ljudsku kožu. Prsti Šake K’Tula bili su tamnoplavi od zime. Pokoji članak je nedostajao, danak koji je platio surovoj polarnoj pustari.

„Misliš da ovde nije toplo? Voleo bi da si ponovo u Bredi?” Učiteljeva reč pogodila je jogunastog Ursu. Bio je ljut na zimu, kivan na Led, ogorčen K’Tulovom odlukom da uđu u Grad.

Tamo je Ursa osetio pravu toplinu. Znao je da to nije prolazni osećaj koji se povremeno javi ili dželatska milost hipotermije. Ursa Džeb’a je znao da se u Gradu nalazi toplota koja ne prestaje. Vazduh je bio vreo kao dah karibua. Kad bi cela Ekumena bila tako topla, lakše bi se putovalo preko Leda, naivno je razmišljao Ursa.

„Kad bi bilo toliko toplo, svet ne bi ni postojao, tupane”, nasmeja se učitelj. Znao je za Ursine snove, za jarko sunce i čudne reči koje su mu dolazile u san. „Voće”, „Narandžasto”, „Trava”. To su bile reči od Pre Smaka, Šaka ih je čuo ranije, od jednog druida. Trudio se da ne sažaljeva svog učenika, ali Ursa je bio opsednut vizijama, i verovatno potpuno izgubljen za Led. „Pa šta ako imaš vizije? To je prirodno. Anđeli ti se obraćaju, vrlo važno. Oni šapuću i svakom Majstoru, pa šta? Okani se snova, Ursa. Tamo napolju je hladno, biće još studenije, sve dok se i Đavoli ne posmrzavaju.”

Eto, opet se dogodilo. Ursa je prejako povukao uzicu i sad je morao da vezuje još jedan čvor na učkuru…

 

Beograd na moru

Spustili smo se niz stepenice do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo.

„Hajde! Brže!”, vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta.

Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg.

Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina.

„Tamo! Splav!”, Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu.

Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, „Frere Jacques, Frere Jacques, Dormez-vous? Dormez-vous?”. Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim.

Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice.

Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom.

Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani.

„Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!”, dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju.

„Igore!”, viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu.

Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava.

Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču.

Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala.

Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušću, a odatle lagano ka Panonskom moru.

 

Kako nastaje Dunav

1.

Dúisigh, budi se!”, naredio je keltski ratnik.
Tina je otvorila oči. Nije se pomerila. Ležala je u postelji. Jedini Kelti u prostoriji bili su liveni vojnici koji su se šepurili na radnom stolu prekrivenom bojama, četkicama, turpijicama, krpicama, kleštima, komadićima žice, sitnom piljevinom. Odjek glasa iz sna još je titrao u Tini. Kao da ju je reka izbacila na obalu, pa je zapljuskuje talasićima.

Na sredini sobe, sa širokog, masivnog stola uzdizalo se brdašce. Iz žive zemlje rasli su plastično žbunje, živica od stiropora i šumarak od kartona. Tina se iskrala iz kreveta i prišla vratima. Razabirala je žustar razgovor koji je dopirao iz hodnika. Zvučalo je kao majčino vajkanje. Odškrinula je vrata.

Otac je već bio u uniformi. Tina je volela gotovo savršeno ispeglane plave pantalone i belu košulju ukrašenu srebrnkastim epoletama. Još nije odenuo jaknu, već je pokušavao da se uvuče u sjajne crne cipele. Majka je bila u spavaćici. Kršila je ruke, pretila prstom, pa vraćala stisnute šake na bokove.

„Ne može više tako! Šminka se u crno, farba se u ljubičasto, nosi karirane dronjke kao da je drvoseča. Jesi li joj, molim te, video cokuletine? A ono ćurlikanje i zavijanje što sluša danima?”

„To su gajdaši, škotska muzika. Osim toga, mladi se danas tako oblače, tako je i u Berlinu. Sve je to faza.” Otac je uspeo da uđe u levu cipelu i počeo da vezuje pertle.

„Kakva faza? Ne izlazi po ceo dan, popustila je u školi, jesi li joj video ono po zidovima, sve neke kuke i hijeroglifi!” „Ogam, to su keltska slova. Pusti dete, možda hoće da upiše etnologiju. Ne brini se.”

„Ma, lako je tebi da kažeš, ti odeš, a ja ostanem s njom. Brinem se, Radomire! Kako da se ne brinem, šta ako se drogira ili završi u satanističkoj sekti.”

„Neće, Nevenka, ne brini se. Tina je dobro dete, možda je samo zaljubljena?”

Otac je osvojio i desnu cipelu.

„U koga kad se ni sa kim ne druži? Samo gleda u one vojničiće, kud’ si joj i donosio kog đavola! Pilji u njih i macka ih. A ono čudo nasred sobe? Jesi li video koliko brdo zemlje je donela, mačak mi sve kroz kuću raznosi?”

„To je diorama. Nadarena je, možda ode na primenjenu.”

„Ti mene uopšte ne slušaš, Radomire!”

„Slušam, Nevenka, slušam već dvadeset dve i po godine. Idem, zakasniću.”

Otac je ustao i potražio torbu. Odložio ju je na klupicu za obuvanje. Otvorio je ormar u zidu hodnika da potraži jaknu. „Radomire, obećao si da ćeš razgovarati s njom…”

„Hoću, dušo, hoću, ali sad moram da krenem. Javiću joj se kad sletim.”

„Je l’ imaju oni tamo uopšte internet? Nemoj opet da plaćam astronomski račun za telefon!”

„Imaju, srce, Džakarta je veliki grad, osim toga vraćam se do kraja nedelje…”

„Radovane, kunem ti se, ako se nešto uskoro ne promeni, sve ću da joj pobacam!”

„Smiri se, Nevenka, biće sve u redu. Odoh sad.”

Otac je odenuo pilotsku jaknu i posegnuo u ormar. Pre nego što je šapku stavio na glavu, nagnuo se i poljubio ženu. Tina nije videla da li je Nevenka nešto zaustila. Vrata su se zatvorila, pre nego što je majka išta stigla da dovikne.

2.

„Maith thú, vrlo dobro”, promrmljala je Tina.

Krpicom je obrisala četkicu i odložila je na stalak. Protrljala je ukočene prste. Doskora samo srebrnkasti odlivci, keltski ratnici dobili su odeću, obuću, oružje i opremu. Još samo da im oboji lica i kosu, pa će svakom nadenuti ime. Preko preliva boje kože dodala je malo razvodnjene crne. Odsečnim pokretima iscrtala im je oči, zatim čačkalicom zamočenom u beli akril podarila beonjače. Posebnom četkicom bojila je pramenove jednom po jednom livenom vojniku, pa markerom na plastičnom postolju ispisivala imena; Kaisid, Maedok, Donduvan, Bradan, Vingalok, Gvenol, Lug, Bran, Ajdan, Fion, Kvilan, Šon, Bihan, Olid, Urijen i Vin.

Ostalo je još samo da ih naseli u tvrđavu, ali dún još nije bio sazidan. Na sredini sobe, sa širokog masivnog stola uzdizalo se brdašce od zemlje koju je Tina donosila u starom vojničkom rancu. Majka Nevenka gunđala je, naravno, da će mačak razvlačiti zemlju po stanu. Tina se nije obazirala, jer majka je prigovarala za svaku sitnicu. Osim toga, mačak nije zalazio u Tininu sobu. Možda je slutio da se unutra okupljaju Kelti, protivnici mačkoglavih, a možda je upamtio prskalicu kojom ga je Tina zalivala kad god bi se pojavio na vratima.

Vreme je da se spusti do Dunava i donese šljunak za utvrđenje. Presvukla se iz pidžame u plisiranu suknju preko debelih čarapa. Odenula je kariranu košulju i jaknicu gotovo sasvim išaranu keltskim pismenima. Uzela je ranac i iskrala se u hodnik. Sa televizora iz majčine sobe dopirali su kikotanje i žamor. Tina je odškrinula ormar i pažljivo izvadila čizme. Nije volela da se prepire sa majkom na ovom mestu. U svojoj sobi imala bi značajnu prednost, Nevenka se tamo nikad nije dugo zadržavala. Hodnik je bio majčino bojište.

Odahnula je tek kada je istrčala iz zgrade. Žurno se uputila ka reci. Obišla je pijacu. Osim gužve, želela je da izbegne žagor. Podsećao ju je na televizor koji je majci pravio društvo. Tini se činilo da je žamorenje uvek zlokobno, kao da mnoštvo govori jezikom koji ona ne razume. Prečicom je izbila na kaldrmisanu uličicu i stigla pred nasip. Lako je preskočila betonski zidić koji je razdvajao šetalište od strme obale. Spustila se na šljunak i prebirala ga prstima tražeći ne sasvim oble kamičke. Stavljala ih je u ranac i pomerala se uzvodno.

Nije ni primetila kada se korak, po korak približila birtiji Kod Radeckog smeštenoj u straćari tik uz reku. Prenuo ju je glas pijanca koji je izišao iz kafane i žmirkao na devojčicu koja skuplja kamenje. Tini se njegovo mumlanje činilo nerazgovetno poput stranog jezika. Ustala je i otresla suknju. Vratila je ranac na leđa i žurno se udaljila. Čegrtanje kamičaka zvučalo je kao podsmevanje ili je to pijanac nešto pokušavao da joj kaže, nije zastala da oslušne.

Bojažljivo se osvrnula tek kada se odmakla, da bi je prenula škripa kočnica i sirena vozača kome se iznenada pojavila pred automobilom.

„Faire amach!”, viknuo je vozač.

Ili se Tini tako učinilo. Na trenutak se ukopala u mestu, kao ošamarena rečima, a zatim je odskočila na pločnik.

„Pazi, aman!”, dobacio joj je vozač kroz otvoren prozor kola.

Stegla je ranac i pohitala kući.

3.

„Ciúin anois, samo tiho”, šapnula je Tina.

Ušunjala se u hodnik i zastala da oslušne. Sa televizora iz kuhinje dopirali su setni tonovi i jecaji. Majka je, verovatno, bila prikovana za popodnevnu sapunicu, pa je Tina hitro iz predsoblja prešla u svoju sobu.

Spustila je ranac na stolicu pored stola nasred sobe sa koga se uzdizalo brdašce zemlje. Hitro je vadila kamenje iz torbe i spuštala ga na sto. Prebirala je prstima po gomilici da razdvoji krupniji od sitnijeg šljunka.

Udahnula je i izdahnula naglašeno nekoliko puta da primiri prste, pa prionula na građenje tvrđave. Pošto je postavila najkrupnije kamenje za temenje utvrđenja i oivičila buduće zidine, Tina je sa radnog stola do prozora uzela lepak. Majka je stupila u polutamu sobe.

„Vratila si se? Gde si se smucala? Uopšte ne izlaziš, a onda se šunjaš? Zašto se nisi javila?”

Izbegavajući da je pogleda, Tina je počela da istiskuje iz tube prozirnu smesu i lepi kamenčiće slažući ih jedan na drugi. Strogi izraz majke Nevenke zamenilo je izazivačko likovanje. Nije se često dešavalo da Tina ne odbrusi nešto. Žustra svađa otpočela bi gotovo čim Nevenka stupi u sobu.

„Maca pojela jezik? Misliš da sam ja niko i ništa? Otac ti otperja na drugu stranu sveta, a onda ćeš ti lako sa mnom, je l’ to misliš?”

A keltska tvrđava, dún, rasla je tako brzo da je Tini uskoro ponestalo kamičaka. Istisnula je lepak duž vrha zida, a zatim prstom razmazala po krupnijim kamenčićima. Osvrnula se i odložila isceđenu tubicu na radni sto. Uzela je kesicu plastične trave. Između dva prsta zahvatila je zelene mrvice slične čaju. Nastala je gusta puzavica koja je zagrlila zidine tvrđave i podarila im zrelost. „Tina, što ćutiš? Šta se desilo? Tina, nemoj da me plašiš? Ma, na glavu mi se penješ, krv mi piješ, nemoj sad da me i mučiš!” Devojčica je oćutala. Samo je ubrzala kretnje. Kesicu je vratila na radni sto. Uzela je kanticu rastvorenog pigmenta i razbarušenom četkicom poprskala plastično žbunje, živicu od stiropora i šumarak od kartona. Zatim je jednog po jednog Kelta spuštala u tvrđavu. Kaisid je stražario na severnom zidu, Vin na istočnom, Maedok na zapadnom, a Urijen na južnom. Kod kapije su stajali Bradan i Gvenol, dok je Vingalok čučao iza žbuna pred šumarkom. U lov je pošao Lug, a Bran, Ajdan i Kvilan većali su šta da urade sa izvrnutim čamcem u dvorištu utvrde. Donduvan, Fion, Šon, Bihan i Olid takmičili su se u bacanju koplja na poljani.

„Tina, progovori! Labhairt! Leanbh labhairt!”

Devojčica je pogledala majku. Nevenka je prekrila usta rukama.

„Sve je gotovo, nedostaje samo još voda”, šapnula je Tina.

Nevenka je briznula u plač kroz suze besa i jauk.

„Šta si nam to uradila? Ná bíodh eagla ort? Mian leat uisce? Beidh mé a thabhairt duit uisce!

Majka je izjurila iz sobe, ostavivši vrata širom otvorena. Sa televizije više nije dopirao žamor, već ćarlijanje frulice. Tina je skrenula pogled ka tvrđavi. Činilo joj se da je Kelti posmatraju.

Nevenka se vratila sa kofom iz koje se prelivalo, besna i prebledela.

„Evo ti vode! Uisce diabhal!”

Tina je nešto viknula. Majka je izmahnula kofom i slap se spustio na dún. Umesto da zbriše nabijenu zemlju i spere slepljene kamenčiće, voda se poput bujice spustila u korito što je vijugalo oko tvrđave.

Brza i divlja, potekla je reka.

Kelti su se sjurili na obalu i pogledali u nebesa hvaleći molitvom milosrđe Danu i Brigit.


Ranko Trifković: rođen je 14.12.1974. godine u Beogradu. Završio Filološku gimnaziju u iatjt1c6Beogradu. Sarađivao u brojnim časopisima, novinama, magazinima i sajtovima kao saradnik, novinar, PR menadžer ili urednik (Danas, Vreme, Joy, Lepota i Zdravlje, PC Magazin, Digital!, The Gamer, GamePlay, Hobby Master, Actiontrip.com). Godine 2007. izdao zbirku eseja o internetu i antropologiji računarskih tehnologija „Net Bizzare” u izdanju Digital World d.o.o. Nagrađen prvom nagradom na konkursu „Osvoji ikebanu” za kratku SF priču na temu „Odnos čoveka prema prirodi u budućnosti. U saradnji sa sajtom Art Anima, objavljivane su priče na sajtu i u kruševačkom nedeljniku „Grad”, kao i u antologiji „Grad-ske priče 3”. Objavljivao priče u fanzinu „Helly Cherry”. Deo zbirke kratkih priča objavljen je u pančevačkim „Sveskama”, a priča „Crni panter” u Prosvetinoj „Književnosti” i novosadskim „Poljima”. Na američkom sajtu „Words Without Borders” objavljena je priča „Ork-proja”.


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
 Ranko Trifković – Patuljak s lulicom (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj tekst je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Fenris Silvern – Đavo i ja kod doktora na slavi

Povezani članci

Dušan Arsenović – Smeh

Siniša Tucić, Game Over

Zoran Skiljević, Legenda o svilenom i četrdeset vrdalama

Ostavite komentar