Zeleno, volim te divlje!
Divljino, volim te zeleno!
Piše: Petar Šumski
1.
U sutonu, senke drveća postaju nepredvidljive. Sve gušće, sve čvršće, nagoveštavaju skori dolazak noći. Poput plimnog talasa narasta tama pod krošnjama. Raste nespokoj u srcu šume: na čistini, okružen neprobojnim zidom lisnatih krošnji, stabala, lijana – lovac se oseća kao lovina. Miris zveri, znoja, krvi, mesa, urina – urla: Oprez! Ne idi dalje! Ni korak! Vrati se! Okrećem se oko sebe ne bih li nazro bilo kakav trag pokreta, promenu u tonu tame, bljesak očiju ili očnjaka. Ne vidim ništa. Osluškujem… Ne čujem ništa. Ništa osim teških udara sopstvenog srca i šuma uplašene krvi… Ali osećam. Osećam celim bićem da je smrt blizu. I da joj još ne pripadam. Vraćam se, polako, korak po korak, na šumsku stazu kojom sam došao dovde, pazeći da budem nečujan. Polako, bez naglih pokreta. Nešto me gleda. Prati svaki pokret. Vreba priliku. Nešto me želi. Za večeru. Bio sam lovac u svetu ljudi. Ovde sam lovina. Ne pripadam ovde. Ovo je – Divljina.
2.
Volim Divljinu. Život koji buja iz trena u tren. Smrt koja vreba, šapuće, dahće za vrat. Iz trena u tren. Adrenalinski vrisak! Intenzitet, bujanje života u bliskom zagrljaju smrti. Pitomina parališe, usporava: misao postaje troma, telo postaje tromo. Spokoj i udobnost ubijaju intenzitet ovog trenutka, ubijaju Večnost. Trenutak se, pripitomljen, u ravnici razliva u beskrajne, plitke mrtvaje vremena. Mrtvaje pune nekog drugačijeg života, života unutrašnjeg raspadanja. Života koji lenjo traje, truli i dotrajava. Bez uzleta i oštrine Duha. Bez lepote nasilne smrti… Naravno, prepuštam stepe lavovima i leopardima – bez žaljenja. Za sebe priželjkujem neku prostranu visoravan prožetu oštrim vazduhom i natopljenu mirisima planinskih trava, bez konkurencije većih predatora od sebe. Svako želi da bude Kralj zveri na svojoj teritoriji.
Zapišavam prvi kamen prekriven lišajem: odavde počinje moja vladavina! Moja osvojena Divljina!
3.
Divljina. Nekada je bila Rajska bašta. Gde je nestala bašta? Kako je nastala Divljina? Prvo je podivljao čovek. A za njim i zveri, zagledane u delo Božjeg sina. Tako je nestala Bašta. Tako je nastala Divljina.
4.
Podivljati, ali u Istini. Vratiti se na početak, tragom pripitomljavanja. Uistinu nismo manje divlji od zveri: samo smo spontanu, prirodnu, instinktivnu Divljinu-iz-trena-u-tren, potisnuli dublje u sebe, odložili dejstvo za kasnije: za neki rat, verski ili nacionalistički pokolj, porodičnu tragediju… Ubijamo pripadnike sopstvene vrste ne zbog hrane, ne da bi utolili glad, već iz straha, pohlepe, obesti, mržnje, volje za moć… Postali smo bolesni, neurotični, jer smo se podelili, isparcelisali Stvaranost: Bog, vladar Nebeski – Čovek, vladar zemaljski! Divljina/Priroda na jednoj strani – Civilizacija/Čovečanstvo na drugoj. Sabili smo se u zabran Civilizacije, i tako stešnjeni, prenamnoženi, počeli da se grizemo i borimo za Prostor! Lakirali smo svoju uglađenu spoljašnjost običajima i zakonima, a spontanost i radost – Divljinu loše prikrivenu – gurnuli duboko pod tepih nesvesnog. Neodrživo!
Put povratka, put svesnog podivljavanja, mora da ide tragom pripitomljavanja – unazad! To je put integracije i osvajanja izgubljene slobode, izgubljene spontanosti: prihvatanja divljine u sebi i prihvatanja divljine van sebe kao Jedne Divljine. Pripitomljavanje Sebe-Divljine kroz prihvatanje. Ne kroz odvajanje. Kada podela nestane – Divljina više nije neprijateljska divljina, već naša Bašta kao što je bila i na Početku.
Ne stidim se više sebe. Ne stidim se svojih slabosti. Ne bojim se više svoga ludila. Ionako sam suviše civilizovan da bi moje ludilo bilo koga uplašilo ili ugrozilo. Ono čega se ljudi plaše je Istina. Nema ničeg strašnijeg za laž od Istine. Istina ubija laž. Ona je njena negacija. Ko može da se odrekne sebe pred Istinom, ko ima hrabrosti da se preda, da žrtvuje svoju laž – biva oslobođen. Da, moj život je laž! Da, ništa sam! To je početak svesnog podivljavanja. I tada dolazi ono drugo: Da ali ja Jesam. Sve sam Ja.
Divljina me nežno podseća ko sam bio, ko Jesam i ko mogu da Budem. Opet.
Divljina je vapaj čovekovog prirodnog bića sputanog lancima tehnološke civilizacije, vapaj za povratkom sebi samom, svom Izvoru, domu…
To je miris slobode koji se širi vazduhom i ispunjava grudi radošću i snagom…
To je nesputanost zaigranog deteta koje zna da uživa u cvetu trenutka – jer, ne znajući za prošlost i budućnost, ne hajući za njih, ono zna da prošlosti i budućnosti – nema…
Divljina je srce oslobođeno svih ograda moranja, obaveza, dužnosti – srce oslobođeno za ljubav…
Ona je Da!- životu, Da! – lepoti i ljubavi, Da! – radosti i bujnosti postojanja…
Divljina je poziv na povratak čovekovoj izgubljenoj prirodnosti…
Poziv u slobodu.
Petar T. Šumski, stanovnik sveta od 1963, privremeno nastanjen u Beogradu. Tišinar, neizlečivo zaljubljen u Prirodu. Istraživač unutrašnjih prostranstava i riznica iz kojih iznosi poetske i prozne darove. Objavljivao u književnim i neknjiževnim publikacijama… Devedesetih član Beogradskog aforističkog kruga. Zastupljen u Antologiji srpskog aforizma: “Vrag i šala” Vita Teofilovića. Od 2004. do 2010. pisao kolumnu Ekologija svesti u mesečniku «Zdrav život». Do sada objavio knjige: Misli neba i zemlje (izbor srpskih narodnih ekoloških poslovica) (Knjižarsko prozorče, 2002), Tomazen: Darovi vetra/300 lula (zbirka haikua i zen priča) (Knjižarsko prozorče, 2004), Plamen tišine – pesme putnika (Metaphysica, 2006), Ljubav je Život – eseji o ekologiji svesti (Goya, 2007), Antikvarnica srca (Knjižarsko prozorče, 2009), CD “Ruža Srca – pesme Središta” (Knjižarsko prozorče, 2012), REČNIK DOBRIH REČI – priručnik ekologije govora (Knjižarsko prozorče, 2015)
Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Pisma iz šume.