Image default
Proza

Rastko Petrović, Plan za drugu i treću knjigu o Ircu

PLAN ZA DRUGU I TREĆU KNJIGU O IRCU

J. koji je optužen da je proneverio izvesne hartije u vrednosti oko 200.000 dinara, krije se po Beogradu, tvrdeći da će dokazati da je novac upotrebio kako mu je naređeno. Neke od uglednih ličnosti pod kojima je J. radio ne žele da ova stvar izbije na javnost, pošto bi se za ovom povukle i druge u kojima oni ne bi morali izgledati baš najčistiji. Boje se da J. već nije izvršio samoubistvo ostavljajući za sobom pismo zbog čega je to učinio. Njihova jedina želja je da se pronađe J. i da ovaj svojom uzrujanošću ne smeta da se cela stvar zataška. Prema tome, čim devojka s kojom J. živi, bojeći se da i nju ne počne goniti policija za saučesništvo u krađi, prijavi ovoj gospodi da se J. krije po Rakovici i Kijevu, i da je kao lud goni iz jednog mesta u drugo, ovi mu šalju njegove ranije drugove na pregovaranje i predlažu mu čak da napusti zemlju o njihovome trošku. Drugovi se prave kao da veruju J-u i da ga žele samo spasti od gonjenja njihovih šefova. U stvari, svi sumnjaju da će J. da bi mogao vratiti novac zbog koga je optužen, poći da po tu sumu izda njihove poverljive stvari ljudima koji će rado za njih platiti. Uvereni su čak da je on to i ranije činio. Vrlo uzrujan J. tvrdi da je novac stvarno utrošio, ali na stvari koje će služiti na čast svima njima, jer će koristiti narodu, i koje će ga proslaviti. Veli da se krije jedino zato što ga goni neka tajna strana organizacija ali da će doći da se opravda čim dobavi tu stvar i preda je zapečaćenu kome treba. Pored svega toga što je sve ovo strašno detinjasto, zainteresovani se prave da mu veruju; međutim, kako stvar lagano izbija na javnost, u strahu da ne izgledaju i sami sumnjivi što puštaju da se J. mirno šeta, obaveštavaju vlast da na J-a treba motriti. O J. se priča kako žene plaču posle grljenja s njim, kao žale što dotle nisu znale šta je grljenje. J. se više i ne navraća u svoj stan; bez razloga zove ljude na telefon i savetuje im da se čuvaju toga i toga; luta po okolini; dolazi najnezainteresovanijim licima da im priča zašto je novac prikrio. Među ostalima traži i svoju rođaku Maricu, i pod izgovorom da će ga ona najbolje razumeti pošto je i sama isuviše ispaštala, a i zato što je (…) izgleda, da nema kraja. Listovi donose senzacionalne članke. Izgleda da je nepregledan broj lica koja su u ovu stvar umešana. Jedna jedina je još stvar tu jasna, a to je da je J. pokliznuvši za svima ostalim, kao mlad čovek bio ipak jedini koji nije taj pad mogao i preživeti, i koji se zbog njega ubio. Novinarski članci da li nova generacija možda ipak nema čvršće osećanje časti od starije kod koje je ovo sasvim pokolebano. Kako je ovo poslednje samoubistvo dalo i nekim drugim događajima značaj opšte pojave, to se sa njim stalo dovoditi vrlo mnogo u vezu i samoubistvo moga oca, za koga se u Beogradu smatra da se takođe bio ubio što nije mogao preživeti svoj moralni pad. Uzrujana celom ovom grozničavom atmosferom, još pojačanom pisanjem štampe, Irčeva udovica, čiji sinčić već ima godinu dana, zove najboljeg Irčevog druga, Stevana, da bi govorila sa njim. Ona od pokojnog Irca zna da mu je Stevan onoga fatalnog dana pričao neku svoju novelu o anđelima, kako bi ga sprečio od ideje o smrti. Zatim da je Irac isto veče sanjao u vezi sa tom pričom kako mu jedan anđeo preči da se ubije. Drži da Stevan može najbolje da joj objasni šta je pravi uzrok Irčeve smrti koja je za nju još uvek misterija. Marica mu sa svoje tačke gledišta priča opet svu njinu ljubav, kao i da je Irac poslednjih dana života imao izvesne vizije, a da je njena mati odmah potom uništila izvesna pisma koja joj je Irac bio ostavio. Ona ga toga poslednjeg dana u dva maha nije bila zatekla kod kuće, što znači da je rano bio napustio svoj stan. Uglavnom ne sme ni sama sebi da prizna da se boji da se Irac ubio u jednom trenutku rastrojstva. Stevan se samo čudi da Irac nije žrtvovao svoj život za nešto uzvišeno, kad mu taj život već nije bio potreban. Ili da je pokušao da otkupi taj uništeni život kakvim veličanstvenim gestom. On to gleda spoljne. Irac ga nije mogao žrtvovati za drugo što sem za ono što sačinjava njegov život, u tom trenutku je to bilo samo pitanje da li vredi živeti ili ne. Marica bi takođe želela da Stevan ipak napiše tu novelu koju je pričao Ircu, i koja bi za nju značila jedan deo Irčeve tajne. U stvari, Stevan se čak ne seća ni onog najglavnijeg u noveli, pošto je sve bilo samo idejno, i većim delom improvizacija. Uzalud se muči da rekonstruiše šta je to popodne govorio. Maričin odnos prema mrtvome Ircu. Poslednja faza njenoga ushićenja za život. Irac, mitološka ličnost. Irac, tip savršenstva i mera za sve stvari. Njeno novo posmatranje muškarca. Irac i Irčev sin, jedno isto. Ljubavnica i mati istoga bića. Marica se takođe oseća mitološkom ličnošću. Stari Irac je optužen od celoga sveta za nečovečnost što je odagnao sina u smrt onda kada mu je bila dužnost da popravi u njemu ono što nije umeo vaspitati. Anonimna pisma u kojima mu se piše da je čudovište od oca. Mlada poezija na strani Irca, protivu Irčevog oca. Pesma u kojoj Irac iznaša poslednji put pred oca svoju patnju i proklinje ga. Maričina mati daje starome Ircu da čita pesmu. Jedina Marica na strani staroga Irca. Sećanje staroga Irca na sina. Osećanje da sinovlja osveta preliva granice života. Očajanje. Lagana misao da život još nešto može značiti ako onim što je oteo od Irca obaspe samo njegovog brata. Stvarna potreba da ima svoje dete kraj sebe. Kako je prvih godina braka, za vreme svojih putovanja u Beč, tamo dobio vanbračnog sina za koga je posle slao izdržavanje (video ga poslednji put kao odojče) sve do rata, a posle izgubio trag i dečaka i dečakove matere – što ga je u to vreme samo radovalo – to sad najnervoznije traga za njim. Stevan odustaje od pokušaja da obnovi novelu o anđelima i rešen da Marici za ljubav načini drugu, u kojoj će Irac gledati, sad iza smrti, na ceo život do smrti i na ono što se zbiva posle smrti, sa očima bez strasti. Njegova nagla, Stevanova, uzbudljiva razmišljanja o razlici J-ovog realno savremenog samoubistva, koje je završeno čim se dogodilo, i idejno savremenog samoubistva Irčevog, koje je perpetuelno pošto se obnavlja u svakoj ideji njegovog oca, žene, docnije sina. Ideja smrti, opoze ideji života. Uzrok smrti meri smisao i vrednost života.

Iznenadno su pronađene hartije od vrednosti zbog kojih je bio J. optužen. Uopšte nisu bile proneverene no zaturene krivicom šefova. Zapanjenost nova kod sveta i javnosti: da li je J. samo zato priznavao stvar što se bojao da će mu manje verovati ako bude odricao, i zato ga odmah uhapsiti i pre no što on bude mogao pribaviti dokaza da je nevin, ili mu je do mišljenja sveta bilo malo stalo a glavno mu bilo da bude ostavljen na miru dok odlučuje da li da se ubije ili ne? Da se J. nije ubio što je život za njega odjednom promenio svoju vrednost samim tim što se zbiva nezavisno od bogatstva kojima on lično raspolaže; ili možda i cela afera sa nestankom hartija u vrednosti i nema nikakve veze sa J-ovim samoubistvom no je samo jednovremena sa njim. U svakom slučaju svima kao da je potpuno jasno da ovo samoubistvo nije jedino poslednji proističući neumitno iz toka drugih događaja – događaj J-ovoga života, poslednji akt koji je on u tom životu izvršio (jer događaji ga na to nisu silili već je čak bilo logično da čeka dok se stvar ne razjasni), no da je to samoubistvo nešto sasvim drugo, što ima svoj nezavistan značaj na koji bi se morala primeniti neka sasvim druga merila nego što su merila života. Logično je bilo, i to bi mere života pokazale, da J. kao plašljiv i nervozan čovek nikada takvom čemu, kao što je samoubistvo, ne pribegne. Smrt kao prisutna stalno u sudbini čoveka. Opštenje preko svih postojećih granica onog što živi sa onim što je sa one druge strane, posle smrti. Marica se odaje spiritizmu. Njeni razgovori sa Ircem. Njeni tajni razgovori sa njenim pokojnim ocem o Ircu. Stevan ne veruje u postojanje posle smrti, ali samo moguće udvajanje čoveka da izdvoji iz sebe postojanje onoga što ljubi pa da opšti sa tim, čini mu se veličanstvenim. Njegovi razgovori u tom smislu sa Maricom. Marica besprimerno lepa. Marica uvodi staroga Irca u svoju misteriju i time mu donosi ogromnu utehu u život. Stari Irac ne uspeva da opšti sa sinom ali za vreme seansa ima osećanje da ga ovaj gleda kao za vreme negdašnjih pasijansa. Mati Maričina optužuje staroga Irca da joj ruinira kćer seansama i preti da će ga tužiti sudu. Definitivan prekid između Marice i njene matere. U društvu se još uvek vrlo mnogo i uzbuđeno govori o smrti J-a i Irca. Jasnost da bi bilo glupo tražiti u onome što je život razloge za ono što je smrt J-a i Irca, i što je smrt uopšte. (Spomenuti i onu modernu medicinsku teoriju da se može umreti ni od čega.)

(Učiniti u ovoj drugoj knjizi o Ircu da se o realno-savremenom razvoju ka samoubistvu J-a govori samo međ trećim licima, da se J. ne pojavi na sceni, već da je neprestano o njemu reč. Naprotiv, idejno-savremeno samoubistvo Irčevo mora da je stalno u prvom aktivnom planu: Irac vidno deluje na maštu Marice, oca, Stevana, stvarno svoju ličnost meće ispred njine. Kod njih se vrši jedan proces koji postoji kod crnaca urođenika, u kojima ne postoji stalan i jedinstven duh ličnosti, no siperpoziran i zamenjivan duhom predaka, tabua, fetiša, plemena itd, stalno je duh onaj u kome je najjače zastupljena sila života. Radi većeg delovanja udvojiti značaj Irčevog života i smrti sa životom i smrću J-a. Pronaći sasvim drugi stil no kojim je pisana prva knjiga o Ircu, adekvatan, po mogućstvu savršeno nov i zanimljiv – ako je moguće.)

Treća knjiga bi imala da bude pokušaj Stevanov da preko svih granica (doutre tombe) pusti Irca da gleda na svoj, i njen posle njega život, i da govori o njemu. To bi bila jedna vrsta Irčeve ispovesti i uspomena, potpuno prečišćene od strasti, jednim jezikom kojim ne govore živi ljudi, a koji bi za njih bio pun novosti i smisla. On bi na pr. svoj život, svoju ljubav sa Maricom, gledao kako se ponova razvija pod njegovim pogledom ne evocirajući više slična osećanja, ili čak ne evocirajući potrebu za sličnim osećanjima koja su onda bila. To je kao razlika koju bi osetila biljka kada bi mogla da ima saznanje kako mi bez potrebe da obnavljamo istu stvar svojim življenjem posmatramo i s obožavanjem njeno razvijanje a kako bi ga ona stvarno pristrasno i strasno posmatrala da je to u mogućnosti. Treba da i ovaj treći deo bude kao ogledanje čitave jedne građevine u reci, efemerno i bez onoga što je u stvari sačinjava, ponovljena stvarnost. Dok je druga knjiga između njih, život i smrt zajedno. To bi onda bio definitivan krug bivanja i nebivanja, u čiji bi centar trebalo postaviti jednu umetničku istinu, tj. osećanje vrednosti i lepote i bivati i ne bivati uopšte.


Sabrana dela Rastka Petrovića, knjiga 2, Presing, 2019.


Rastko Petrović, rođen je 3/16. maja 1898. u Beogradu kao trinaesto dete u porodici Mite Petrovića. Učestvuje kao bolničar u balkanskim ratovima. Sa sestrom Nadeždom putuje u Italiju. Neredovno završava osnovnu školu 1913. Sa sestrama Zorom, Milicom i Ljubicom povlači se preko Albanije od 1. novembra 1915. do januara 1916. kada se ukrcava na brod za Nicu. Tamo pohađa maturski kurs u Srpskoj gimnaziji do 1. jula 1917. i objavljuje pesme u Zabavniku, krfskom dodatku Srpskih novina. Upisuje se na studije prava i psihoanalize na Sorboni. U Parizu druguje sa Dušanom Matićem, Ivankom Ivanić, Agom Mokranjcem; Pablom Pikasom, Tristanom Caraom, Anrijem Bergsonom, Filipom Supoom, Gijomom Apolinerom. Po povratku u Beograd 1920. objavljuje pesme i pripovetke u Progresu i Srpskom književnom glasniku, i otpočinje saradnju sa svim značajnijim časopisima toga doba. Posle „Burleske“ i „Otkrovenja“ književna kritika ga odbacuje, a sa oduševljenjem pozdravljaju Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Ivo Andrić . Idejni je začetnik nadrealizma u nas, ali nikad nije hteo da pripada ovom pokretu. Godine 1922. završava pravni fakultet u Parizu a u Beogradu je član grupe „Alfa“ koja objavljuje Biblioteku Albatros. Putuje po našim krajevima i slika sa Aleksandrom Derokom i Milanom Dedincem. Radi kao pripravnik u Ministarstvu inostranih dela i radi na poslovima prijema stranih gostiju i književno-umetničke propagande. Prati likovni život Beograda i potpisuje članke sa N. J. – nisam ja. Polaže stručni ispit 1925. godine a od 1926. postavljen je za pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. U Rimu piše roman „Sa silama nemerljivim“. Krajem 1927. posećuje Pariz. Prelazi u poslanstvo u Rim kod poslanika Milana Rakića. Proza „Sicilija“ nastaje na putovanju po južnoj Italiji 1928. U Africi boravi 1929. U Beogradu je opet 1930. gde objavljuje „Afriku“ a 1931. postaje sekretar u Ministarstvu inostranih poslova. Tada objavljuje „Ljudi govore. Piše roman „Osam nedelja“ (potonji „Dan šesti“) ali ga zbog mogućih diplomatskih poteškoća – mračni pasusi o prelasku preko Albanije – Slobodan Jovanović odgovara od objavljivanja. (Roman je prvi put objavljen 1961.) Godine 1935. otpremljen je na dužnost vicekonzula u Čikagu. Odatle odlazi u Vašington 1937. gde je sekretar ambasade. Putuje po srednjoj Americi, Meksiku, zapadnoj Indiji i interesuje se za indijanske rezervate. Snima film o tome. Ne želi da se vrati u Evropu. U bombardovanju 1941. izgorela mu je kuća sa delom rukopisa, slika, umetničke kolekcije u kojoj su, pored njegovih, bila dela Nadežde Petrović, Tome Rosandića, Ivana Meštrovića… Druži se sa starim prijateljima koji žive u Sjedinjenim Državama: Reneom Etijamblom, Maksom Ernstom, Andreom Bretonom. Na lični poziv Eleonore Ruzvelt čita poem „Veliki drug“ u Njujorku 1943, na međunarodnoj komemoraciji povodom desetogodišnjice nacističkog spaljivanja knjiga. Traga za Bodlerovim i Bajronovim rukopisima. U želji da kontaktira sa domovinom upućuje pismo 1945. Marku Ristiću koje ostaje bez odgovora. Od 1946. objavljuje studije u američkom časopisu. Piše „Sabinjanke“ koje nisu našle izdavača. Slavista Albert Lord prevodi roman „Dan šesti“ koji ostaje u rukopisu. Izdavačke kuće odbacuju njegove putopise. Dopisuje se sa sestrama i Derokom, Dedincem, Timotijevićem. U Kongresnoj biblioteci skuplja građu za novi rukopis „Renesansa“. Uspešno pregovara sa Univerzitetom u Džordžtaunu za mesto predavača francuske književnosti u Institutu za strane jezike i lingvistiku od jeseni 1949. Umire te godine iznenada, 15. avgusta. Sahranjuju ga prijatelji na groblju Rok Krik. Kosti su mu prenesene u Beograd 18. juna 1986.


Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

 Dušan Mijajlović Adski – Kad deda Tine Tozovac Carevac zeza krizu

Sanja Pavošević Alisa – F-139

Vladimir Tabašević dobio NIN-ovu nagradu

Ostavite komentar