Vreme je majstorsko rešeto
Piše: Aleksandra Jovičić
U svojoj neobično dugoj baletskoj karijeri ruska i sovjetska balerina, Maja Plisecka, ostvarila je brojne značajne uloge od kojih je publika najviše pamti po baletima „Labudovo jezero“, „Don Kihot“, „Karmen“, „Ana Karenjina“…
Rođena i odrasla u Staljinovoj Rusiji, Plisecka je još kao devojčica osetila surovost tadašnjeg režima koji je bio sušta suprotnost proklamovanom komunističkom cilju o sveopštem dobru. Njen otac streljan je 1938. godine, a majka joj je u zatvorima i progonstvu, sa tek rođenim najmlađim bratom, provela osam godina. Istorija porodice kao mračni oblak nadvijala se nad karijerom poznate balerine. Godinama joj je bilo zabranjivano da nastupa u inostranstvu, agenti svemoćne tajne policije – KGB-a u umetnički najplodnijem periodu života pratili su je u stopu, a bila je i žrtva malograđanskih intriga i zavisti kolega.
U uvodu svoje knjige Maja Plisecka navodi da joj je cilj bio da kaže svoju istinu koja će razvejati sve laži i besmislice koje su za vreme njenog scenskog života ispleli brojni zlonamernici i slepe sluge surovog režima.
Knjiga Maje Plisecke je knjiga o borbi za goli život, opstanak, pravo na rad. Borbi za umetnost u mračnim vremenima lišenim slobode u kojima se oko vrata svakog pojedinca stezala čvrsta ruka režima ostavljajući tek toliko vazduha da ostanete u životu.
Preispitujući svoje godine „zatvoreništva“ i nepodobnosti, Plisecka navodi da je u trenucima kada je bila iznurena od molbi da joj se dopusti da nastupa u inostranstvu često razmišljala o tome šta čoveku treba. Bila je mlada, već slavna, nisu joj branili da igra, nisu je hapsili, neko bi pomislio da je bila preosetljiva razmažena… Na pitanje šta čoveku treba, Maja odgovara:
„Za druge ne znam. A za sebe ću reći. Neću da budem robinja. Neću da meni nepoznati ljudi kroje moju sudbinu. Neću da imam povodac oko vrata. Kavez, makar on bio i zlatni, neću.“ (str. 207)
Govoreći o svom životu, Plisecka otkriva mračne tajne i zablude Staljinove Rusije, zemlje tamnice u kojoj je ljudski život manje vredan od života običnog mrava. Ljudi su zatvarani, nestajali, ubijani. Mnogi su od stvarnih i izmišljenih neprijatelja spas potražili izvan granica države, najčešće na zapadu. Karijere su uništavane pre nego su i počinjale. Slavni Boljšoj teatar leglo je protekcije, spletki i intriga. Politički apartčiki, uglavnom lišeni estetskog čula, apsolutni su gospodari, kako ljudskih života, tako i umetnosti, oni se pitaju šta će se igrati, ko će igrati, ko će putovati. U svojoj biografiji Plisecka se osvrće na tragične sudbine sovjetskih umetnika, balerine Ale Šelеst, dirigenta Golovanova, koreografa Jakobsona i mnogih drugih koji se u novom sovjetskom poretku nisu snašli.
Otvoreno govori o otimanju umetničkih dnevnica, neutaživoj pohlepi ljudi iz vrhuške vlasti, spiskovima podobnih i nepodobnih, pozamašnim dosijeima koji su u mračnim odajama KGB-a svakodnevno bili dopunjavani novim i novim besmislicama, čineći ljudima život nemogućim.
Maja Plisecka u u svojoj knjizi preispituje sopstvene zablude, navodeći da su njene zabrane putovanja u inostranstvo bile posledica ubeđenja da će pobeći iz Sovjetskog Saveta, što njoj, kako svedoči u autobiografiji, nije bilo ni na kraj pameti. Nakon dugog perioda prokaženosti, kada joj je konačno odobreno da putuje u SAD na tromesečnu turneju, u Moskvi ostaje njen suprug Ščedrin kao zalog da će se ona vratiti, da neće pobeći. Tadašnji šef KGB-a, Šurik Šaljepin, odobravajući dozvolu za putovanje, šaljući pozdrave Ščedrinu, kao u šali kaže:
„Neka mirno na klaviru sviru svoje koncerte. Nećemo mu odsjeći ruke kao zalog. Ali, ako se ne vratite…“ (str. 232)
Crni humor koji krije zloslutnu pretnju i ucenu.
Kada piše o svim poniženjima koja je tokom svoje karijere morala da istrpi, Plisecka se osvrće i na to da su situacije koje današnjem čitaocu mogu zvučati nadrealno, za njih, sovjetske umetnike, premda su ih se gnušali, na neki način bile normalne. „Da bi robovi svoje ropstvo osećali kao normu, Staljin je i ubio šezdeset miliona ljudi.“ (str.255)
Nije blaža ni prema stranim menadžerima koji su bili deo te ponižavajuće igre. Oni su bili fini, ulickani, stalno se nečemu čudili, ali su dobro znali u kakvoj predstavi učestvuju i od toga izvlačili za sebe debelu korist. „Slobodni ljudi slobodnog svijeta? Šta su oni preduzimali? Jesu li zbog nečega protestovali?“ (str. 255)
Posebno tragičnu epizodu u biografiji predstavlja opis Staljinove sahrane. Prema Dvorani u kojoj je bio izložen slivala se neizmerna reka ljudi. Kao učesnica koncerta za njegov sedamdeseti rođendan i ona je dobila propusnicu da se pokloni senima tiranina. Približavajući se odru Maja Plisecka piše:
„Zaluđena bjesomučnom propagandom, brišem suzu. Kako ćemo sad živjeti? Propašćemo, nestaćemo.“ (str. 153)
Ispranih mozgova ljudi tuguju za čovekom koji je na svojoj savesti nosio smrt desetine miliona ljudi i bar još isto toliko upropašćenih sudbina. Ona pušta suzu za čovekom koji je odgovoran za smrt njenog oca, mučne godine i progonstvo njene majke. Odrasla u ropstvu, boji se da će nakon njegove smrti nastupiti nešto još gore. A da li može biti gore?
Knjiga Maje Plisecke knjiga je o borbi i konačnoj pobedi, ali Pirovoj. Autorka kaže:
„Život je prema talentu ponekad nepravedan. Međutim, pjesnik ili slikar će se probijati kroz vijekove. Naravno, pod uslovom da posjeduju termonuklearno punjenje.“ (str. 150)
Pominje Šubertovu „Nedovršenu simfoniju“ koja je na tavanu provela pedeset dve godine, Van Gogov neuspeh za života, osvrće se na još jednu tragičnu figuru ruske umetnosti, Marinu Cvetajevu, govoreći: „Marina Cvetajeva se objesila u Jelabugi. Sama samcita, potpuno nepriznata. Ali, došao je i na nju red. Po cijelom svijetu se sa izloga knjižara mršti tužno Marinino lice. Gdje ste vi, ljudi, bili kad sam ja kačila uže o kuku?“
Balerinama je, kaže, ipak teže. Balet je igra mladosti, vreme balerina prođe i iza njih ništa ne ostane, za njih je vreme od ključnog značaja, a njeno vreme su neštedimice krali surovi gospodari života.
Tokom svog života Maja Plisecka doživela je najveći sjaj i najmračniju bedu, bila je slavljena i proganjana, obožavana i klevetana. Nakon svih životnih iskustava pita se šta je naučila, kakvu je filozofiju usvojila. Istina koju je nameravala da iskaže svojom knjigom je jednostavna:
„Ljudi se ne dijele na klase, rase, državne sisteme. Ljudi se dijele na dobre I loše. Na veoma dobre I veoma loše. Jedino tako. Krvožedni revolucionari koji su se pomamno zaklinjali da će loše ljude napokon zamijeniti samo dobri – lagali su I torokali. Uvijek je lošijih bilo više, mnogo više. Dobri ljudi su uvijek izuzetak, dobri su dar Neba.”
Aleksandra Jovičić, rođena 1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu.
Dobitnica nagrade „Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017).
Zbirka pesama Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala ”Slovo Gorčina”.
Zbirka pesama Naše male smrti objavljena je ove godine u izdanju Književne radionice Rašić.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.