Intervju sa umetnikom Goranom Stojčetovićem, vodila Marija Obradović
Možes li nam u tri reči reći šta za tebe predstavlja borba?
Samospoznaja, oslobađanje i realizacija.
Kako umetnik izlazi na kraj sa stvarima koje su u njemu oko njega ?
Ne znam, kao i svaki čovek. Umetnik se razlikuje samo zato što može da uvidi kroz svoj rad skrivene izvore primarnog nagona živog bića za prilagođavanjem podneblju u kome živi i samim tim uspe da se realizuje kao stvaralačka jedinka, čak i da menja svet kakav jeste, surov i sumanut. Mnogi ne uspevaju i to je prirodno. Umetnost je životna borba, a ne prosvetiteljski eksperiment.
Kako je izgledao tvoj razvojni put kao umetnika? Kako si ušao u autsajdersku umetnost? Možes li mi reći nešto o tvojim počecima?
Ja sam kao dečak maštao da postanem slikar, matematičar ili fudbaler. Tako da sam ostvario jedan dečački san, a taj put je preko 20 godina bio beskompromisni hod po tankoj liniji od uzvišenog zanosa, potpune posvećenosti i rada do nesvesne obuzetosti ka samouništenju. Crtao sam od malena i nisam puno maštao već sam razmaštavao situacije, kadrove onoga što sam viđao preko televizijskog programa. Praktično, od malena me je fascinirao medijski uticaj na pojedinca. Moj otac je jedno vreme crtao i sakupljao mi članke iz Sveta umetnosti TV Novosti. Od toga je ispala ogromna enciklopedija svetske umetnosti i ja sam prosto bio sluđen tom lepotom (opet preko štampanih populističkih medija). Ono što smatram početkom mog umetničkog života je upoznavanje sa očevim prijateljem neuropsihijatrom koji me je svojim rečima, kratkim rečenicama, nekada i ćutnjom upoznao sa dubinskim vezama psihičkih procesa sa vizuelnim izrazom, gledajući moje crteže. Od tada, od 1997. ja ne prestajem da radim na tome i upravo rečenica tog neuropsihijatra : „Ali Gorane, profesori su tu igrom slučaja. Sa sobom, u sebi, to je sada put.” Ova rečenica je bila u stvari Manifest Antiakademizma, jer sam se u sekundi osvestio da su mi mnogi profesori svojim rodbinskim, prijateljskim, švalerskim i partijskim vezama učitelji, a ne onim čime sam maštao o svetosti umetnosti. Zato sam se samoprognao i otkrio živi svet čiste umetnosti.
Koliko je za umetnika potrebna disciplina i kako je tekla tvoja borba kao umetnika? Šta ti je na tvom putu pomoglo? I sta ti pomaže da održiš ritam sa svim obavezama koje imaš?
Bilo je žestoko i samotnički i dalje je ali sam sada stekao neku „mudrost”, to jest osvestio sam čime se zapravo bavim svih ovih godina pa sada i uživam. Nisam disciplinovan već pod jakim zanosom koji me održava da mogu da postižem neke rezultate na potpuno različitim poljima. Disciplina mi je pomogla tek kada sam prestao sa alkoholom jer je jedino tada i moguća. Javila se na mnogo višem nivou tako što sam osnovao Art Brut Serbia i time uneo u narod pojam art bruta u Srbiji. Radio sam 5 godina od jutra do sutra, sakupljao radove, beležio podatke, karakteristike, pisao tekstove, organizovao izložbe, razgovarao, objavljivao, napravio sajt o umetnicima koje niko nije shvatao ozbiljno. Dovodio sam u vezu sve te osobenosti paralelno proučavajući svetsku art brut scenu. Došao sam i do mnogih kontakata bitnih ljudi, grupa i pojedinaca iz evropske i svetske umetnosti koji su mnogo pre, od samog početka uvideli vrednost onoga što radim i u šta se to razvija. Imam veliku podršku svih njih.
Pored umetnosti se još baviš i radnom terapijom, upoznala sam te sada već davne 2014. na tribini na temu Kontra kulture koju je radila Marija Banković, gde si pored teme o kontra kulturi govorio i o svom radu sa Kristijanom Golubovićem. Možeš li nam reći nešto o tvom terapeutskom putu? Kako je krenuo? Kada se javila potreba za art terapijom i zašto?
Da, zanimljivo je to bilo. Delimičan odgovor imaš na samom početku o uticaju pshologije na moj umetnički rad. Vizuju koju sam doživeo januara 2013. u sekundi mog sudbinskog osećanja da sam prestao sa alkoholom a u kojoj je jasno pisalo: „Goran Stojčetović više ne postoji, samo art brut. Nema više bežanja.” je odredila novi tok mog života. Shvatio sam da moj ogroman otpor prema sistemu moram da spasem i negujem, a ne raspršujem pijanim zanosima ili frustrirajućim zamislima da bombama raznosim sistem. Tako sam sve počeo da sagledavam i proveravam preko nauke, prvenstveno dubinske psihologije K.G. Junga i Leopolda Sondija, matematike, grčke mitologije, narodne muzike i pozorišta, uglavnom. Onda sam krenuo u akciju, učestvovao sam ili organizovao crtačke radionice sa zatvorenicima, psihijatrijskim pacijentima, vojnicima KFOR-a i getoiziranom srpskom i romskom populacijom na Kosovu, decom bez roditeljskog staranja, omladinom ometenom u psihofizičkom razvoju, alkoholičarima, narkomanima, plesačicama noćnih klubova, kriminalcima, ubicama na slobodi i ne znam više s kim nisam, širom Srbije. To je bilo plodno iskustvo jer sam sebi pomogao i uvideo tajnu vezu svih njih sa mnom kao i celokupnim društvom. Čak smatram da sam „otkrio” apstraktnu psihičku mrežu bilo kog čoveka na ovoj planeti. Znači, to što dovodiš pojam art terapije i mog rada kroz dubinski crtež je formalnost, jer je to plod mog samolečenja… dvodecenijska borba da shvatim sebe i čoveka u svim oblicima.
U sklopu Art Brut studija klub lečenih psihoza radio si sa ljudima su se susreli sa duševnim problemima, kako je to uticalo na tebe kao umetnika i čoveka?
Klub lečenih psihoza VMA je posebna priča i utiče jako inspirativno, ja sam svima njima prijatelj… srećemo se ponekad po gradu i na izložbama. Taj moj zanos o kome sve vreme govorim mislim da pripada mom psihotičnom delu ličnosti koji utiče kvalitetno na moju imaginaciju i lako razumevanje sa ljudima koji pate od raznih psihoza. Eto, Art brut studio Dnevne bolnice Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije koji sam osnovao i vodim, već ulazi u šestu godinu rada, volonterski. Mnogo sam naučio i mnogo više spoznajem uzroke, posledice i dalje tokove ljudskih sudbina sa problemima koji su uglavnom problemi svih nas. To je neopisivo iskustvo.
Pored bavljenja ljudskom dušom ti si na sebi svojstven način i socijalno angažovan? Radio si kao scenograf na predstavi “Ivkova slava” na Kosovu, i takođe si učetvovao u filmu Ane Otašević „Čovek peva posle rata“. Reci mi o tom aspektu svog stvaralaštva?
Pozorište je možda najzaslužnije za moje oslobađanje ka društvu. Tu se stvara alhemijska slika i prilika o svetu, šalju se večne istine filtrirane duhovima ljudi koji rade na tome. Kolektivan splet. Posmatrao sam same glumce i glumice od privatnog ka željenom liku, reditelje od prvobitne zamisli do mogućih… Dramaturzi, kostimografi, dizajneri svetla, majstori… svako prolazi kroz niz transformacija, često uzburkanih ali svako od njih zna da je cilj neka Istina… to je meni fenomen. Baš tu predstavu koju spominješ je adaptirao i režirao moj brat Bojan Stojčetović i ja sam imao zadatak da prenesem suštinu Prizrena u današnje vreme. To je bilo preteško za mene, ali sam se zato oslonio na svoj zanos ponovo i sam izvajao u stiroporu ogromni kameni crni odlomak nekadašnje tvrđave. Nisam išao na simboličnu formalnost nego na moje iskustvo izbeglice s Kosova koje se, dok sam sekao i grebao komade stiropora, manifestovalo slikovitim sećanjima uništavanja i paljenja svega srpskog tokom pogroma na Kosovu 2004. Time sam ostvario originalnu i funkcionalnu scenografiju.
Film Ane Otašević „Čovek peva posle rata” se i dalje snima uveliko već godinu dana. Ana je potpuno studiozna i uporna i ja samo mogu da očekujem da će se na kraju videti sve ovo što sam spomenuo i beskonačnost onoga što ne mogu da iskažem rečima… živim 1000 života u sebi. Ana želi da napravi film o troje umetnika koji su doživeli rat kao civili i da na poseban način prikaže koliko je to uticalo na njih i sam njihov život. Pored mene, tu je umetnica iz Sirije i umetnik iz Iraka.
Poslednji rad, koji se desio u doba korone, je Dnevnik Crnog Pigmaliona gde si istraživao svoju povređenu žensku stranu? Reci mi nešto o tom iskustvu , kako su ljudi reagovali na na tvoj rad? I kako je izgledao taj proces?
Zanimljivo si to rekla „svoju povređenu žensku stranu”. Dnevnik Crnog Pigmaliona je bljesak trenutka nastao nakon provale mojih novih, a prastarih izvora zanimanja za tamne strane ličnosti čoveka. Prvi korak je učinjen performansom u Matrijaršiji „Kocka je bačena”, 8. marta. Nakon mesec dana mi je sevnula čista rečenica kroz glavu: „Suština je uvek bila samo u nesporazumu dvoje ljudi. Ostalo su fraktali.” Odmah sam shvatio da se moram baviti vrlo konkretno tim pitanjem jer su inače usamljenost, strah, zavisnost od različitih opijata i nasilje, opšta karakteristika današnjeg čoveka. Počeo sam da se obraćam svojoj ženskoj i destruktivnoj strani psihe kroz pojmove koje je definisao K.G.Jung: ANIMA I SENKA. To je mnogo kompleksan rad da bih ga jasno opisao, jer se razvija svakim danom, ali mogu da kažem da se bavim najdelikatnijim, samim tim i opasnim sferama psihe jer svojom aktivnom imaginacijom izazivam psihičke dekompenzacije i potisnutosti koje mogu da zatamne dnevni život koji vodim. Međutim, siguran sam da sam sazreo za ovakav rad i znam da je ovo početak mog životnog dela. Žena u muškarcu i Muškarac u ženi je potpuno nejasan sklad današnjem čoveku iako intelektualno razume to jer svako zna da je nastao od roditelja oba pola. Tajna je u beskonačnim oblicima i odnosima tih naših unutrašnjih suprotnih polova koji određuju naš srećniji tok života i izbora ili nas direktno vode u propast, brže ili „na rate”. Odnos, penis – vagina – alkohol – rat, su stubovi ovog rada koji se šire i ukazuju na čvrstu vezu duboko u svima nama. Ja sam čak i počeo da pišem u aoristu, duge stihove koji sami naviru, a ja ih vrlo malo usmeravam svešću, imajući osećaj da sam još jedan lik u Geteovom Faustu. Ljudi reaguju ambivalentno… neki nestrpljivo čekaju svaki naredni rad, a neki se jednostavno plaše. Nemam lajkova ko ranije, ni šerovanja, neka fina tišina se uvukla. Imam divne uplive od par ljudi koji kao da učestvuju u tom procesu paralelno sa mnom. Sve u svemu, ja sam prezadovoljan i tek će se videti o čemu crtam i pevam.
Koji su ti tvoji planovi u budućnosti?
Da budem mlad i zdrav kao ruža.
Goran Stojčetović. Rođen 1975. godine. u Skoplju/SFRJ. Diplomirao slikarstvo 1999. godine na Fakultetu Umetnosti u Prištini/SRJ. Bavi se dubinskom asocijativnom umetnošću koju pronalazi u nesvesnim i spontanim izrazima kroz crtež, sliku, fotografiju i performans. Poslednjih nekoliko godina je posvećen društveno angažovanim akcijama u vidu Radionica dubinskog crteža kroz koje animira i estetizuje nesvesne sadržaje pojedinaca i grupa ljudi sa kojima se susreće prilikom gostovanja u različitim sredinama i okolnostima.
Od februara 2015. vodi “Art brut studio VMA” u Dnevnoj bolnici Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, gde pored likovnih radionica, radi i na teorijskom istraživanju odnosa umetnosti i psihologije.
U svom hiperaktivnom stvaralaštvu i društvenoj aktivnosti, izdvaja deo u kome je jedan je od organizatora i izlagača na velikoj grupnoj izložbi „Turbulencije na Balkanu” u Muzeju Halle Saint Pierre u Parizu, 2017. Na poziv direktorke ovog muzeja, 2018. godine je održao i dvodnevnu Radonicu dubinskog crteža sa posetiocima muzeja.
Osnivač je i predsednik Udruženja Art Brut Serbia. Zaposlen kao scenograf u Narodnom pozorištu Priština u Gračanici. Živi u Beogradu / SRB.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Intervju.