olovka
važan je rukopis
meni je baš važan
bez olovke u ruci
pisanje
nekako nije stvarno
ruka se steže
napinje se
kad je nešto važno
i ona se trudi
da pronađe pravu reč
probija se kroz belinu
tetura niz redove
besciljno luta
ili srećna juri
sigurna i laka
po papiru
bez olovke
reči nemaju težinu
postaju kutije
naslagane u radnji
besprekorne
šarene
ovakve onakve
velike male
ali provereno iste
i tako u nedogled
to je beskrajna
sterilna
klimatizovana
samoposluga
u kojoj se gube deca
bez olovke
reči nisu žive
mogu da ih pozovem
na dugme
i one se pojavljuju
vakumirane
konzervirane
dehidrirane
pasterizovane
prirodno identične
bez mirisa zemlje i dima
bez ukusa tek pečenog hleba
bez teksture izlizanih farmerki
i suvog lišća
koje osećam samo
kad putujem
senovitim krivinama
lukovima
i vlažnim koritima
pisanih slova
dakle
prvo olovka
smesti se u ruci
zavali se na naslon kažiprsta
opusti se zadovoljna
i kao svilena buba
krene da ispreda
i ispreda
beskrajne nizove
tananih plavih niti
eh
ako jezike čovečje
i anđelske govorim
a olovke nemam
ništa sam
muzej ukradenih slika
to mi se javilo u snu
da postoji takav muzej
za nas
u njemu su
sve one male stvari
neopipljive
koje čuvam i pamtim
od tebe
tvoja tamna kosa
na jastuku
(sleepy golden storm
beše jednom nečija)
tvoje žive ruke
nežne
koliko god se trudio
da ih ogrubiš
tvoje lice
tvoje lice
toliko toga
na tvom licu
posebno oči
kad se nasmeješ
a onda
tu je i tvoja košulja
dok te posmatram
posle dugog
neviđanja
svetlosmeđa
karirana
s tankim linijama
koje prate tvoje misli
tanane i tačne
ali zašto ovo pišem
zato što postoji jedna
druga pesma
jutros
o ljubavi drugačijoj
nečijoj
zato što koliko god
posebna
jedinstvena
omamljujuća
bila ta druga ljubav
u naš muzej
minijatura i
velikih formata
staju tvoji slučajni
osmesi
promrmljane reči
nehotični pokreti
i dramatična
arhitektura
naših mučnih svađa
a i ono između
sve je tu
neumorno kradem
muzej je beskrajan
mon ami
ah
pa nisam ti to rekla
nisam stigla
iznenađena
mi se znamo
samo zato što su ti usne
upile boju crnog vina
prišao si nam
znam to
uzeo si moju desnu ruku
stavio je sebi na srce
da li želite da provedete noć
sa mnom
pitao si
dragi moj
nisam ti to rekla tada
provodimo svaku noć
zajedno
oduvek
samo smo se sada
sreli
smeh je oko nas
kažu ti da sam udata
ne veruješ pa me pitaš
a pošto ne volim da lažem
ni u šali
kažem da jesam
ali ćutim o tome da sam
udata za ovaj grad
udata za ovaj svet
mon cher ami
udata sam i za tebe
zato se rastajemo
na ulici
zato se nećemo rastati
nikad
Hanna Gadomski je rođena 1967, u Beogradu. Studirala je filozofiju, najviše radila sa decom i za decu, u pozorištu, na radiju i televiziji i kao saradnik više časopisa za decu. Bavila se i prevođenjem, novinarstvom i kopirajtingom.
Objavljene knjige: zbirka poezije Olovka (2017, BKG) i novela Maternji jezik (2020, BKG)
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.