Image default
Poezija

Hanna Gadomski, Muzej ukradenih slika

olovka

važan je rukopis
meni je baš važan

bez olovke u ruci
pisanje
nekako nije stvarno

ruka se steže
napinje se
kad je nešto važno
i ona se trudi
da pronađe pravu reč

probija se kroz belinu
tetura niz redove
besciljno luta
ili srećna juri
sigurna i laka
po papiru

bez olovke
reči nemaju težinu

postaju kutije
naslagane u radnji
besprekorne
šarene
ovakve onakve
velike male
ali provereno iste
i tako u nedogled

to je beskrajna
sterilna
klimatizovana
samoposluga
u kojoj se gube deca

bez olovke
reči nisu žive

mogu da ih pozovem
na dugme
i one se pojavljuju
vakumirane
konzervirane
dehidrirane
pasterizovane
prirodno identične

bez mirisa zemlje i dima
bez ukusa tek pečenog hleba
bez teksture izlizanih farmerki
i suvog lišća
koje osećam samo
kad putujem
senovitim krivinama
lukovima
i vlažnim koritima
pisanih slova

dakle
prvo olovka

smesti se u ruci
zavali se na naslon kažiprsta
opusti se zadovoljna

i kao svilena buba
krene da ispreda
i ispreda
beskrajne nizove
tananih plavih niti

eh
ako jezike čovečje
i anđelske govorim
a olovke nemam
ništa sam


muzej ukradenih slika

to mi se javilo u snu
da postoji takav muzej
za nas

u njemu su
sve one male stvari
neopipljive
koje čuvam i pamtim
od tebe

tvoja tamna kosa
na jastuku
(sleepy golden storm
beše jednom nečija)
tvoje žive ruke
nežne
koliko god se trudio
da ih ogrubiš
tvoje lice
tvoje lice
toliko toga
na tvom licu
posebno oči
kad se nasmeješ

a onda
tu je i tvoja košulja
dok te posmatram
posle dugog
neviđanja

svetlosmeđa
karirana
s tankim linijama
koje prate tvoje misli
tanane i tačne

ali zašto ovo pišem

zato što postoji jedna
druga pesma
jutros
o ljubavi drugačijoj
nečijoj

zato što koliko god
posebna
jedinstvena
omamljujuća
bila ta druga ljubav

u naš muzej
minijatura i
velikih formata
staju tvoji slučajni
osmesi
promrmljane reči
nehotični pokreti
i dramatična
arhitektura
naših mučnih svađa
a i ono između
sve je tu

neumorno kradem
muzej je beskrajan


mon ami

ah
pa nisam ti to rekla
nisam stigla
iznenađena
mi se znamo
samo zato što su ti usne
upile boju crnog vina
prišao si nam
znam to
uzeo si moju desnu ruku
stavio je sebi na srce
da li želite da provedete noć
sa mnom
pitao si
dragi moj
nisam ti to rekla tada
provodimo svaku noć
zajedno
oduvek
samo smo se sada
sreli
smeh je oko nas
kažu ti da sam udata
ne veruješ pa me pitaš
a pošto ne volim da lažem
ni u šali
kažem da jesam
ali ćutim o tome da sam
udata za ovaj grad
udata za ovaj svet
mon cher ami
udata sam i za tebe
zato se rastajemo
na ulici
zato se nećemo rastati
nikad


Hanna Gadomski je rođena 1967, u Beogradu. Studirala je filozofiju, najviše radila sa decom i za decu, u pozorištu, na radiju i televiziji i kao saradnik više časopisa za decu. Bavila se i prevođenjem, novinarstvom i kopirajtingom.
Objavljene knjige: zbirka poezije Olovka (2017, BKG) i novela Maternji jezik (2020, BKG)


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Ana Marija Grbić, poezija

Maja Korolija, poezija

Ivana Maksić – Plivanja i jahanja

Ostavite komentar