Sitnice koje život znače
Piše: Lorenco Marone
I bez toga sam bio razdražljiv, ničeg nisam mogao da se setim i samo sam želeo da se vratim kući. Ne podnosim bolnice i pri samoj pomisli da ću morati tu da ostanem obuzela me je potištenost. Onda je, međutim, gospođa Filomena došla da mi promeni bocu sa infuzionim rastvorom i… osmeh mi se vratio na lice. Gospođa Filomena je medicinska sestra od pedesetak godina, jedra je i preplanula, vrane kose, s teškom šminkom i napumpanim usnama… i s kolosalnim sisama! Njujork ima svoj simbol slobode, a mi u Napulju, zahvaljujući gospođi Filomeni, možemo da im pariramo simbolom vulgarnosti. Ipak, ta medicinska sestra me je i te kako razgalila; šta da radim kad mi se sviđaju vulgarne žene.
Sutradan sam je zvao da mi namesti jastuke. Onda sam, dok se ona trudila da mi ugodi, blaženo zurio u njene sise što su mi se njihale na pedalj od nosa. Ona se na kraju osmehnula i primetila: „Gospodine, vi baš ne možete da se uozbiljite!”
Ne mogu, volim da se šegačim, da zbijam šalu sa životom, volim lepe žene i velike sise. Ali volim ja još mnogo toga. Na primer, volim mirise iz kuhinje što se šire kroz otvorene prozore, zavese što se leti lagano odižu ne bi li propustile vetar. Volim pse koji nakrive glavu dok te slušaju, volim i sveže okrečene kuće. Volim kad me na noćnom ormariću čeka neka knjiga. Volim marmeladu iz tegle i žutu svetlost uličnih lampi. Volim da dodirujem sirovo meso i ribu. I šum mehurića u tek otvorenoj boci. Volim poznata mesta i miris opranog rublja. Volim najlon za pecanje namotan na kalem od plute, volim da gledam mesara kako umešno seče meso. Volim da vidim rumene obraze, da čujem drhtaj u glasu.
Već smo u liftu. Jedan bolničar je ugurao moj krevet, drugi je pritisnuo dugme. I tu je svetlo belo i beživotno. Iz utrobe mi se širi zebnja i guši me u grudima. Zažmurio sam i nastavio da nabrajam.
Volim miris novorođenčadi i klavirsku muziku što dopire nekud iz daljine. Volim škripanje šljunka pod nogama i drumove što se kao potoci pružaju između polja. Volim Vezuv jer pobuđuje u meni osećaj prisnosti s mojim gradom. Volim da „zakopam” stopala u pesak. Volim da gledam fudbal nedeljom popodne, volim miris nenačetog sapuna, zamagljena stakla tokom ledenih dana. Volim kad neka žena pogledom ume da kaže „volim te”. Volim pucketanje kestenja na vatri. Volim tišinu letnjih večeri i šum talasa usred noći. Volim cvrkut ptica, volim kad mi voda u plićaku zapljuskuje noge, volim da osetim koru stare masline pod jagodicama. Volim miris dima što se vije iz dimnjaka kuća u nekom planinskom seocetu. Volim domaću testeninu i grafite. Volim miris polja posle kiše. Volim drvene varjače, kaktuse koji umeju da se prilagode i žubor skrivenog potoka. Volim girice u fišeku koje prodaju ispred Danteovog prolaza. Volim miris ženske kose.
Još jedan hodnik je pred nama, čini mi se da nikad neću stići. Ona dvojica pored mene pozdravljaju se s kolegama, ćaskaju, šale se. Za njih sam samo još jedno telo koje voze u klanicu, deo dnevne rutine. Kad svakoga dana gledaš smrt oko sebe, posle izvesnog vremena oguglaš.
Otvaraju se vrata. Stigli smo.
Volim grgoljenje ključale vode u džezvi, kamenje koje je more uglačalo, volim zveckanje tanjira u restoranu. Volim jednog mačka što se oprezno šunja između automobila i škripanje starog nameštaja. Volim kad mi neko mahne izdaleka, volim turiste što radoznalo posmatraju moj grad. Volim ulice s drvoredima. Volim miris starih bakalnica kakvih više nema. Volim ulične svirače. Volim boju paradajza i miris kreme na koži. Volim letnja popodneva ispunjena zovom zrikavaca. Volim da izvučem jednu špagetu iz ključale vode i da je zagrizem. Volim čak i vonj koji se širi iz starog ribarskog čamca s farbom ispucalom od vode i mesečinu na površini mora. Volim da gledam fotografije koje me vode kroz vreme. Volim škripanje parketa. Volim ljudske mane. Volim jednu ruševinu usred žitnog polja. Volim da se popnem poviše obale pa da s visine gledam plažu ispunjenu šarenim suncobranima. Volim stare pesme od kojih ti zastane dah. Volim kad rak šmugne u pukotinu stene. Volim iscrtane stative na nemalterisanom zidu. Volim da osetim žensku ruku na potiljku.
Ona dvojica uhvatiše rubove čaršava pa me prebaciše na hirurški sto. Srce mi pumpa sve jače. Pokušavam da se opustim, da ne mislim na ono što će se uskoro odigrati. Stižu i dva lekara, jedan s kartonom u ruci, drugi mi prilazi i podiže mi ruku. Ponovo sam zažmurio. Ne želim više ništa da vidim, hoću samo da zamišljam.
Volim ptice što se sklanjaju ispod krovnog venca kad udari kiša. Volim usnuli grad i pogled na lopatice i grabulje u pesku. Volim da gledam puževe kako odlučno puze ka skrovištu. Volim zvuk zvona na biciklu. Volim guštere koji ne beže pred čovekom. Volim krstove podignute na planinskim vrhovima. Volim bele kuće kraj mora i stara dvorišta sa žicama na kojima se suši rublje. Volim kad me sustigne neka uspomena. Volim kad vetar nosi sve pred sobom i grane otežale od zrelog voća. Volim mrave koji su zastali da se napoje s jedne kapi rose. Volim sklepane fudbalske terene u predgrađu. Volim puteve koji vode ka moru. Volim da hodam bosonog kad grane leto. Volim izborana lica. Volim nekog neznanca koji radi u poljima. Volim one što s ljubavlju podižu decu koja nisu njihova.
Lekar s maskom na licu pljesnu me po obrazu i upita:
„Gospodine Anuncijata, jeste li dobro?”
Spremate se da me raspolutite kao lubenicu, ne znam da li ću preživeti operaciju, a ti me pitaš da li sam dobro?! Klimnuo sam glavom da ne bih opsovao, osećam kako neko petlja oko igle zarivene u moju venu, a zatim i dodir hladnog me tala na gležnjevima i ručnim zglobovima. Cela sala vonja na alkohol, a miris alkohola ne volim.
Ali volim miris limuna koji se zadrži na prstima i miris mrke zemlje koja se zavlači pod nokte. Volim i miomiris borovine i tek raširenog rublja. Volim dobovanje grada po prozorskim oknima i čvrstinu sedre. Volim ukus kafe koji se polako širi i ukus punjene čokolade, kad se fil topi u ustima. Volim tavanice sa gredama, mrvice hleba i stvari koje više niko ne koristi. Volim da sretnem pogled nepoznate žene. Volim da gledam sigurne pokrete nekog majstora za picu, volim poletne zagrljaje, ruku novorođenčeta koja „hvata” vazduh. Volim pročelja kuća obrasla bršljanom, ribu kad zgrabi mrvicu hleba na površini pa brzo šmugne u dubine. Volim one što čitaju na autobuskim stanicama. Volim one što ne planiraju previše i umeju da budu sami. Volim šporete na tremu. Volim miris znoja posle dugog trčanja. Volim one kojima je čaša uvek dopola puna. Volim sedu kosu i gvozdene vage kakve su nekad koristili piljari. Volim kad me kod kuće dočeka miris ručka. Volim zvuk poljupca na koži. Volim one koji se ne plaše da prvi zavole.
Gase se svetla, ali ne sva. Doktor se naginje prema meni i ohrabrujućim glasom govori: „Gospodine Anuncijata, sad ćemo Vas uspavati. Probudićete se u svojoj sobi, kad završimo. Nemojte da brinete, sve će biti kako treba!”
Nisam ga ni pogledao. Probudiću se u svojoj sobi. Ili se uopšte neću probuditi. Naizgled nema mnogo razlike.
Volim svetlost oblačnog neba. Volim kad asfalt zaraste u travu. Volim vragolasti osmeh nekog deteta s Daunovim sindromom. Volim one u kojima nema gorčine. Volim jednu staru neuglednu knjižaru. Volim onaj trenutak što prethodi poljupcu. Volim da posmatram zdanja u nekom nepoznatom gradu. Volim čoveka koji dostojanstveno prati majčin kovčeg. Volim žene koje uživaju u hrani. Volim da čitam knjigu u hladovini. Volim samotnog guštera koji posmatra obzorje. Volim one što celim svojim bićem veruju u nešto. Volim lastavičja gnezda. Volim one koji i dalje mogu da zaneme od divljenja. Volim miris roštilja i zidiće koji pružaju utočište letnjim ljubavima. Volim mlade koji se ljube na klupama i izgužvane čaršave posle strastvene noći. Volim zujanje ventilatora u pozadini. Volim da zamišljam lice neke žene koja mi je okrenuta leđima. Volim stogove sena na poljima pokraj puta. Volim one koji umeju da traže oproštaj. Volim one koji još nisu naučili da se snađu u životu. I one koji umeju da pitaju. Volim osmeh svoje dece.
Volim one koji umeju da vole sebe.
Ništa mi više ne pada na pamet, možda mi anestetik već kruži venama. Bolje bi mi bilo da spavam, nabrajanje ću na staviti kasnije.
A, ne, setio sam se i poslednjeg volim.
Volim one koji se svakog dana trude da budu srećni.
*Prevod s italijanskog: Gordana Subotić
Lorenco Marone (1974, Napulj) jedan je od najpopularnijih italijanskih pisaca današnjice. Dosad je objavio romane Daria (2012), Novanta (2013), Sitnice koje život znače (Dereta, 2016), koji je doživeo 17 izdanja u Italiji, prevod na 14 jezika i filmsku adaptaciju (La tenerezza, 2017), La tristezza ha il sonno leggero (2016), Sutra ću možda ostati (Dereta, 2018) i Običan momak (Dereta, 2019). Od 2015. radi kao kolumnista lista „Republika Napoli”. Živi u Napulju sa suprugom, sinom i basetom po imenu Greta.
Gordana Subotić, urednik i književni prevodilac, autor je više od sedamdeset prevoda sa italijanskog i engleskog jezika. Za Izdavaćku kuću Dereta prevodila je nagrađivane savremene italijanske autore, Pjer Paola Pazolinija, Paola Đordana, Lorenca Maronea. Pored beletristike, prevodi istoriografiju i publicistiku sa engleskog i italijanskog jezika (Jerusalim, biografija, Sajmon Sibag Montefjore, Evro Book 2012; Gresi Vatikana, Klaudio Rendina, Mascom 2010). Prevodilac je serijala o detektivu Kormoranu Strajku koji Džoana K. Rouling piše pod pseudonimom Robert Galbrajt.
Rođena je u Beogradu 1964. godine, gde i danas živi i radi.