Svet ipak pripada muškarcima
Ja sam žena. Jednostavno rečeno.
Gledati u mene je greh –
moram da budem pokrivena.
Čuti moj glas je iskušenje
kome morate da se oduprete.
Zločin je da mislim
i zato mi je zabranjeno da se školujem.
Treba sve da istrpim
i tiho umrem, bez pogovora.
Tek tada ću biti primljena u carstvo nebesko
gde ću gola ležati na mramornom oblaku
hraniti pravedne muškarce sočnim grožđem
točiti im vino iz zlatnih bokala
i šaputati im ljubavne pesme.
Poražavajuća tišina
U kupatilu grubo trlja kožu.
Bela pamučna haljina sa slatkastim
mirisom bašte stvara joj mučninu dok spira mrlje od krvi
u suzama i hladnoj vodi, snažno pritiska oči
kako bi zaboravila ono što je dodirivalo njene tek izrasle grudi,
grube ruke koje su je priljubile uz zemlju natopljenu kišom,
bezizražajno su se gledali oči u oči,
dok je prodirao, upinjao se kao i svaki put kada je njenom bratu duvao
gumu na biciklu, uz prostačko životinjsko dahtanje,
stenjući poput zveri koja lagano umire.
Nije vrištala jer je znala da
bi njeni spasitelji u isto vreme postali i njeni dželati –
šta si tražila u bašti usred noći?
mesec? svež vazduh? dovraga
sa tim cvećem i prokletim mesecom!
Iz tog razloga
nije zaplakala, nije se opirala,
dok je njen tihi život poput reke tekao
dalje.
Mesara
Ajša je ubijena
u mesari svoga oca.
Imala je dvadeset četiri godine, nevina,
imala je mačku koja se zvala Hana.
Muškarci sa crnim maramama,
krupnih tamnih očiju
u kojima nije bilo ni trunke milosti,
tražili su njenog brata.
A ima li boljeg mesta
za krvoproliće od mesare
gde se krv ionako razmazuje
po pultovima, belim keceljama,
prodaje se u dugačkim crvenim kobasicama.
Ja sam Neda1Neda Aga-Soltan je studentkinja koja je ubijena za vreme protesta nakon predsedničkih izbora u Iranu 2009. godine. Neda je postala simbol borbe Iranaca protiv nepravde, a protivnici iranskog predsednika prozvali su je „glasom Irana”. (Prim. prev.)
Neka ostane metak Basidža2Basidž je iranska paravojna formacija koju je osnovao ajatolah Ruhola Homeini kako bi obezbedio dobrovoljce za jurišne trupe u iransko-iračkom ratu. (Prim. prev.) u mom srcu,
pomoli se u mojoj krvi,
tiho, oče –
nisam umrla.
Svetlost se širi kroz gomilu,
živim kroz tebe,
gledam tvojim očima,
stojim u tvojim cipelama, na krovovima,
ulicama, koračam sa tobom
kroz gradove i sela naše zemlje
urličem iz tebe, sa tobom.
Ja sam Neda – poput grmljavine odjekuje.
* Sa engleskog prevela Jelena Mandić
Šole Volpi – rođena je 1962. u Iranu, odrastala je u Trinidadu i Tobagu, kasnije i u Engleskoj, a zatim se preselila u Ameriku. Objavila je nekoliko zbirki pesama: Cómoescribir una canción de amor (2017), Keeping Time with Blue Hyacinths (2013), Rooftops of Tehran (2008)i The Scar Saloon (2004). Pored pisanja, bavi se i prevođenjem. Na engleski je prevela Govor ptica, epsku pesmu čuvenog iranskog pesnika Atara iz 12. veka, poeziju Forug Farohzad (Sin: Selected Poems of Forugh Farrokhzad (2007)) kao i poeziju mnogih drugih savremenih iranskih pesnika i pesnikinja (The Forbidden: Poems from Iran and Its Exiles (2012)). Dobitnica je nekoliko književnih nagrada. Trenutno živi i radi u Los Anđelesu.
Jelena Mandić (1986) – diplomirala je na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Završila je master studije engleskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trenutno je na trećoj godini doktorskih studija jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i kratku prozu, prevodi sa engleskog i persijskog jezika. Živi i radi u Novom Sadu.