Umoran od dana. Čovek
Me je zaskočio, neposredno
Skoro nag,
Odeven u korake. Crn
Kao noć, hladan
Viši od stene, umoran
Od života. Ali bilo je na njemu
Nešto mesa – samo to, nešto malo
Koje se još nije isušilo.
Ponoć i dvadeset i tri minuta
Samo čujem jedan udaljen zvuk
Neki vrisak. Ko zna možda iz
Moje kuće, ako se potrudim
Da pronađem ugao
Između sećanja i ništavila,
Izvesni kontinuitet ili ono što preostaje
Od skloništa koje se ruši.
Gde teče reka, mrtva
i krivudava – pronalazim je,
kao i polomljeno sećanje, prikupljenu
jasnost u kojoj ne krivuda ulica.
Ruševine
Da ostavimo nastranu činjenicu da se ovde
otkriva uz veće iznenađenje da unutra svi
trajemo duže. Fragmenti ovde stoje kao
kuke, ankori na zidu
obojene kuće, morska događanja,
a tamo dublje, prostor za zemlju
koji se širi i narasta. Brojimo
naše i one njihove, razlikuju se
kao otrovne vode koje
dopru do utočišta. Svime je
zavladao jedan jedini napredak,
onaj od šifre i brojke, baš svim. Ali ti ne popuštaj,
silazi i dalje u mrak. Vidiš
kako se zamračilo svuda oko nas
pao je poslednji suton
na Zapad.
Johanesburg, CBD
Kuhinja, u kojoj sam seo pored
nekog etiopljanskog jela toga jutra
u Mabonengu. Rado bi da pričamo
ali njegov engleski – šepaviji još od moga.
On ipak uspe (na nekom potpuno nepoznatom jeziku)
da mi objasni suštinu svog posla, a i ja uspeh da
objasnim moj. I am christian,
please, I truly am: really man, you can
trust me. Vidim da je sam
i u usamljenoj potrazi za prijateljem.
Uzaludno mu ponavljam da mu verujem,
Uzaludno mu govorim da se primiri, ali on nastavlja
da preklinje da mu poverujem – moje ubeđivanje da
sam mu prijatelj ne čuje ili ne shvata
kao da sam ja predmet njegove čolbe.
Mnogo kasnije, kad sam napokon već krenuo i otišao
(obećavši mu da ćemo se opet videti sledeće
nedelje za ručak), stiže mi njegov bolni odgovor, da u ovom
svetu od nepoverenja – on je crne a ja bele kože – poverenje
se ne stiče tako lako.
Neokapitalizam
Živeti dalje ovako uopšte ne vredi,
Kidati lance, voleti i dalje ovaj svet,
A jasno vidiš gde pada to telo oboreno
Na ulici, pod kojim uglom ti se ukazalo
Ili već ono što te je okrzlo, a nije te ni iznenadilo
Savremenik
Svaki put pogrešim godinu
kada pišem datum,
uglavnom uvek ostavim onaj
prethodni vek,
koji se stuštio,
na mene se srušio.
Prevela sa italijanskog: Nina Živančević
Anđelo Vanini (Angelo Vannini) je rođen u Ankoni (1982) ali već duži niz godina živi i radi u Parizu. U Italiji je objavio „Labudova pauza. Pedesetdevet dana na granici književnosti“, sa posebnim osvrtom pesnika Frančeska Skarabićija (Arhipelago Itaka, 2017). Ovaj tekst predstavlja poetsku meditaciju na temu granica, koja je fizičko mesto po sebi ali i neobično mesto u književnosti. Ostali poetski ogledi objavljivani su mu u časopisima, u blogovima i kolektivnim antologijama u Italiji, Španiji i u Sjedinjenim Državama. Njegove dramaturgije su izvođene u Milanu na Trijenalu, u Parizu u centru Žorž Pompidu i u čuvenom Panteonu, u pariskom petom arondismanu, a u Njujorku u još poznatijem i slavnijem teatru La MaMa.
Autor naslovne fotografije: Milomir Kovačević Strašni