1.
Zastavin „tristać” zagrebačkih registracija je zauzeo mesto na parkiralištu. Bio je parkiran pored drugih automobila iz svog vremena. Osim tablicama, od njih ničim drugim nije odudarao. Možda je bilo zanimljivo to što su i automobil i Sanda Žanin poticali iz istog grada: grad u kome je auto napravljen, bio je i grad njenog rođenja? Možda jeste, a možda i nije, jer gradovi su odavno prestali da igraju bilo kakvu ulogu u Sandinom životu. To su bile samo pozornice na kojima je ona izlagala svoje telo.
Automobil se zaustavio, Sanda Žanin je iz njega izašla, i uputila se prema obližnjoj zgradi. Šta je nju tog leta dovelo do sive petospratnice na Novom Beogradu? Verovatno loši trenuci u životu? Loši trenuci su došli u njen život da u njemu i ostanu.
Pored nje je skakutao četvorogodišnji dečačić. Čvrsto je držao majku za ruku.
Njih dvoje su se uputili prema jednom od ulaza pomenute petospratnice.
To je bila samo kupovina vremena, ništa drugo. Sanda Žanin je bez ikakvih iluzija ulazila u tu zgradu. Dva-tri dana koje će provesti kod sestre i njene porodice ništa važnije neće promeniti u njenom životu. Karijera striptiz igračice je bila pri kraju, brak sa bubnjarom takođe, o ovom detetu treba voditi računa, biti brižna majka… Kako je to nespojivo sa profesijom striptiz-igračice!
Njih dvoje izlaze iz lifta, i stoje pred vratima stana na drugom spratu. Sanda Žanin lagano pritiska električno zvonce kao da ga miluje. Za nekoliko trenutaka ona će zakoračiti u živote ljudi koji o njoj skoro ništa ne znaju i o kojima ona malo toga zna.
Za dva-tri dana će se istrošiti pozitivna energija zbog ponovnog susreta između nje i porodice njene sestre. To će se dogoditi za dva-tri dana. Međutim još smo u trenutku kada energija nije ni počela da se troši. Kada ta energija čeka da se potroši. Energija koju će stvoriti njihove emocije, njihov smeh… nežna osećanja… Davne uspomene…
2.
Sanda Žanin je bilo njeno umetničko ime dok joj je pravo ime bilo Gospava. Sa tim arhaičnim imenom samo bi preplašila klijentelu. Ko bi poželeo da vidi, tamo neku, Gospavu golu? Ili, na kraju večeri, sa njom popije bocu skupog šampanjca?
Međutim devojka, žena, francuskog prezimena, to je već nešto drugo! Poželjno!
3.
Trideset godina je od tada prošlo. Na ulicama njenog i svog rodnog grada sreo sam očuha Sande Žanin. U razgovoru, i nje smo se dotakli. Naravno da je bila mrtva.
Njeno telo je danima ležalo u zaključanom stanu… Od svih je bila napuštena…
Sin je otišao u Ameriku kod oca. I on je iščezao iz Sandinog života. Država se raspala, veze se prekinule…
4.
Kažu da na obodu Kragujevca postoji građevina koja se po njoj zove: vila Sanda. Zapuštena, ruinirana.
To je sve što je od Sande Žanin ostalo na ovom trošnom svetu.
Zoran Ilić je prozni pisac iz Beograda. Sa svojim pričama prisutan u srpskoj i eks-ju periodici od 1989. godine. Bio urednik u „Književnoj reči“ i gostujući urednik u „Albumu“ (Sarajevo). Jedno vreme bio zamenik glavnog i odgovornog urednika onlajn časopisa Balkanski književni glasnik. Trenutno uređuje veb-sajt za književnost posvećen autorima sa prostora bivše Jugoslavije Prozaonline. Na zagrebačkom internacionalnom pozorišnom festivalu FAKI 2006. godine izveo ulični performans koristeći motive iz jedne od svojih priča. Saradnik je i aktivni učesnik mnogih veb-sajtova posvećenih književnosti: novosadski „Bundolo“, zagrebački CIP/Pisaća Mašina. Dobitnik je „Priznanja Krleža“[3] za 2009. godinu. Objavio: Jednostavna i druge priče, Pegaz–KOS, Beograd 1997, Virtuelna devojka, KOS/Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd 2003,Nedovršene priče, Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd 2005, Trči zeko trči, „Alma“, Beograd 2008, Repriza reprize,„Liber“, Beograd 2009, Megalomanija, „Alma“, Beograd 2009. (koautorsko delo), Isečci, „Alma“, Beograd 2010.