Image default
Proza

Ivana Prentović Krivokapić – Gospođa Lazarus

Ona će naučiti da ponovo bude Silvija Plat.
Ne Silvija Hjuz.
Ne gospođa Teda Hjuza.
Žena onog čuvenog engleskog pesnika.

Biće lejdi Lazarus. Vaskrsla. Žena život.

Kraljica pčela.

Ko se usuđuje da sumnja u njenu snagu?

Ovoga jutra, dok leži upetljana u jorgan, pritisnuta svojim bebama čije su glavice zavučene pod njene pazuhe, a kolena ušuškana u mekoću njenog stomaka, ona oseća život. Krkljajući zvuk penje joj se uz grlo. To je sreća koju je jutros progutala i koja sada traži da bude oslobođena. I ona bi vikala, vikala nad krovovima Londona, da svi čuju. Silvija je srećna! Silvija je preživela!

Zato u svojoj beležnici koju je držala na grudima piše LEJDI LAZARUS. Biće to njena nova pesma. Napisaće je ovog jutra. Ovog trenutka. Njena desna ruka bez muke porađa crna slova. Mora da bude oprezna, svaki nagli pokret probudiće njene bebice.

Nikolas stavlja svoju punačku ručicu, lepljivu od znoja, na njenu desnu u kojoj drži olovku. Lagano, milimetar po milimetar, ona se oslobađa njegovog stiska. Nikolas se za trenutak meškolji i odbačenu ruku privlači svom licu. Mali palac nestaje u njegovim ustima.

Mogla je nastaviti priču o ženi sa devet života. O sebi. O svojoj maestralnoj veštini umiranja. I rađanja. Pre svega rađanja.

A Ted to nije znao. Trebalo je da razmisli dva put kada ju je napustio. I otišao ženi urokljivih očiju i prazne materice.

Hej, Ted vidi me! Mislio si da sam gotova. Da od mene nema ništa. Vidi me srećnu sa mojim bebama. Natopljenu njihovim mirisima. Sa njihovom ljubavlju samo za sebe. I stvaram. Ovog decembra, ovog najhladnijeg decembra u poslednjih sto godina, iz mene cure pesme, nezadrživo kao plodova voda. Ja STVARAM, dragi moj. Nema tvog potcenjivačkog pogleda. Tvojih jetkih kritika. Možeš ti to mnogo bolje, Silvija. Ali mi ne daješ da uradim bolje. Zatrpavaš me svojim rukopisima koje treba prekucati. Složiti. Ispraviti. Pa ponovo prekucati. I, naravno, treba im se pre svega diviti. Ja mala Silvija, bedna tipkačica, Silvija sekretarica se divim tvom pesničkom geniju, Tede. Tvoje pesme su tako divne, dragi Tede, da se ja ne usuđujem da napišem svoje.

Ne plašim te se više Tede. Imam svoj glas. I skoro gotovu knjigu u rukopisu. Zvaće se Arijel.

Ona ne može zaustaviti svoj smeh. Frida uplašeno otvara svoje oči. Ona je miluje po licu, ledenim prstima zatvara njene oči.

Frida tone u san uz lake trzaje svojih krhkih ramena. Silvija je gleda. Prvo nju. Pa Nikolasa. Ta savršena stvorenja klijala su meni. Oni su izašli iz mene.
Odvojeni od moje kosti. Hranjeni mojom krvlju. Ona su dokaz moje plodnosti. Moje samodovoljnosti. Moje savršenosti?!

Danas mogu da mislim na tebe, tata, dragi Herr Doktor. Na svojih osam godina. Na lakirani sanduk u kome su te, na putu do rake, ljuškali. Na moje crne sokne. Na mamino sramotno glasno ridanje. Mislim. I nije mi ništa. Ne želim da umrem.

Mogu da mislim i na onaj patetični pokušaj da, nakljukana tabletama, sahranim samu sebe ispod naše kuće. Tri dana blaženog zaborava. Tri dana divne učaurenosti. Ali sam i tad preživela.

Utiskuje svoju unutrašnjost olovkom po papiru. Neka vide svi. Njen stari život biće na prodaju. Nek se slade. Nek je žale.

Ona sada ima novi život.

Zato žuri u novi dan. Poljupcima budi svoje bebe. Hajdemo. Čeka nas divan dan. Čeka nas sve vreme sveta. Mama će napraviti palačinke sa javorovim sirupom. I ići ćemo u zoološki vrt. Pa na sankanje u parku. Kakve veze ima hladnoća koja je okovala ovaj glupi grad? London. Grad u kome će večito biti strankinja. Ona Amerikanka.

Zatim će okrečiti svoju novu kuhinju. Belom. Svežom. Čistom. Napraviće sebi kutak za pisanje, pa makar i u kupatilu. I otpakovaće sve one kutije koje je donela iz Tedove kuće. Neće više oklevati.

Ovaj stan treba da počne da liči na mesto za život.

Oduševljeni njenom srećom, Frida i Nik počinju da skaču po krevetu. Želi da im se pridruži. Smeje se glasno.

Telefon zvoni. Podiže slušalicu. Radost vibrira u njenim grudima.

Tedov glas.

Ona se spušta na pod i počinje da plače.


Ivana Prentović Krivokapić (1974) profesorka engleskog jezika i književnosti. Objavila je roman Strah od kofera. Magistrirala je na američkoj drami na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje književno- teorijske studije, prikaze i prevode sa engleskog. Živi i radi u Beogradu.

 

 

 

 

 


Autor naslovne fotografije: Roberto Tumini

Ovaj članak je objavljen u martu 2012, u okviru temata Ecce Femme.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza

Povezani članci

Ana Seferović – Posledice usamljenosti

Vesna Kapor, Osećaš li, tu je ono što tražimo

Bojan Savić Ostojić – Dan koji traje danima

Ostavite komentar