Piše: Svetolikov papagaj
Šćepan:
Papagale… papagale…
Papagao: (klanjajući se)
Car… car… car… car…
Lažni car Šćepan mali, Njegoš
Godine ne čine svoje, da znate samo! Vazda se izvlačimo na godine, te premalo nam ih je, te mnogo nam je. Te tu i tamo imamo po koju deceniju višak ili smo neku propustili, ali godine ko godine, dolaze i prolaze… Elem, ne sećam se tačno kada sam zanemario apsolutno sve, opustio se, prodisao i uključio se na papagaja1Sasvim je legalno uključiti se na papagaja, to vam je danas kao kad uključite automatskog pilota.. Vidite, papagaji su specifična vrsta, ona dobro pamte, a desi se i da zaborave, ali to je sve s namerom. Uvek zaborave baš u onom trenutku kada je to potrebno. Primera radi, to se može desiti i na nekom ispitu na fakultetu. Što da ne. Na kraju krajeva zašto bi iko poslao papagaja umesto sebe samog na fakultet. Ili, kud ćete grđe – papagaja na pijacu?! I još tamo da se zaboravi, a to mu je donekle nekako poluprirodno okruženje, jer znate, papagaji nemaju svoje pravo prirodno stanište. Mislim na ove domaće papagaje. Ne uklapaju se nigde kada ih dobro osmotriš, mada u ovom šarenilu fasada daje se privid da se nekako i uklapaju, valjda su i G-modifikovani kakvim genom kameleona? Tja, danas me ništa više ne bi čudilo.
Ja sam zapravo hteo da pišem o smešnoj strani Smrti u Terija Pračeta, ali vidite, već odavno mi nije smešno ono što je mom papagaju smešno i obrnuto. Eto, počeo i on da mantra po čuvenoj srpskoj, ono o svetim kravama i još svetijim komšijama „da Bog da komšijama puno kiselog mleka, da mu dobro rodi pavlaka, da mu pljune krava pod prozorom, da na vrbi rodi krava i poteče vino niz vime i sl.“
I lepo ja kažem, htedoh da budem opušten, da pustim papagaja kao nekada, ali ništa meni nije smešno! Da, da. Ništa! Ne mogu da se uključim na papagaja, sam sebi uskačem u usta i ponavljam: Tišina tamo! Tišina tamo! Tišina tamo!
I posebnim introspektivnim metodom, gledam se tako, lepršam, zagledam se duboko sebi u oči i pitam se jesam li ja ja ili sam postao sopstveni, a rođeni papagaj? Ili je on postao ja? Ili je on proizašao iz mene? Ili iz komšija? Ili sam ja sopstveni komšija?
I nemojte molim vas opet sa tom krizom identiteta, kakav crni identitet! Da bi imao ikakav identitet valja i neki prosperitet, ne? A kako inače i taj prosperitet kad se ponavlja krizni identitet posrnulog papagaja u meni, u tebi, u komšijama?
U svakome od nas čuči po jedan papagaj koji kljuca, kljuca i kljuca. Ne znaš kada će da zaboravi i šta će da zaboravi, a šta da zapamti. Valja promisliti i o tom kljucanju, cogito ergo sum, dakle, mislite i vi ako želite da postojite, Dekart rek’o i bio u pravu.
Papagaj Kićolik Jozić, rođeni papagaj Svetolika Jozića, čoveka koji čita, živi i trudi se iz petnih žila da postoji iako sumnja u svoje rođenje. Zajednička osobina Svetolika i papagaja mu jesu zrna, ali i ponavljanja. No, vratimo se na Kićolika – ne zna se kada se tačno izlegao. Do sad nije objavljivao ukoliko ne računamo grafite od prirodnih recikliranih materijala na sveže okrečenim zidovima.
Ovaj članak je objavljen u oktobru 2014, u okviru temata Smešni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Fragmenti.