Razgovor sa Dejanom Ognjanovićem, autorom Poetike horora, vodio je Miloš Cvetković.
Poetika horora je prvobitno bio doktorat koji je odbranjen na Filološkom fakultetu u Beogradu, a onda je u formi knjige u izdanju Orfelina došao i do šire publike. Kakav je tvoj stav spram akademskih radova i njihovog mesta među širom čitalačkom publikom, odnosno da li si u toku rada na svom doktoratu razmišljao o tome kako će to jednog dana čitati i neko osim profesora u komisiji, ili prosto imaš jedan stil pisanja kojeg se držiš bez obzira na to ko će to kasnije čitati?
Moj stav je da akademski radovi ne treba da budu po svaku cenu opterećeni nakaradno nerazumljivim diskursom sa rogobatnim frazama i tuđicama onde gde se željene teze mogu izneti jasno, domaćim izrazima. Podrazumeva se da jedan naučni rad mora da se koristi ustaljenom terminologijom iz svoje oblasti, što neminovno povlači i korišćenje stručnih izraza (u mom slučaju, teorije književnosti i srodnih disciplina), ali ne u toj meri da se izgubi svaki smisao za lepotu i preciznost izraza. Naravno, protivnik sam i suprotnosti toga, onoga što nazivam “ćaskalačkim”, neobaveznim diskursom koji srozava naučnu vrednost rada lakonskim jezikom i proizvoljnom strukturom ili definicijama. Na kraju krajeva, rogobatno pisane knjige me ne odbijaju samom nerazumljivošću, jer uz određeni napor, ako procenim da su ga vredne, ja mogu da ih razumem; ali takav jezik mi je odbojan pre svega kao pokazatelj da autor (jer stil jeste čovek!) nije neko ko je sa dovoljno ljubavi i posvećenosti prišao delima o kojima govori pre svega kao estetskim kreacijama već ih je, radije, bezdušno sveo na zalihe ilustracija za svoje sociološke, lingvističke, psihološke/psihoanalitičke, feminističke ili kakve god već teze. Ako neko piše o umetničkim delima (književnim, filmskim, itd.) a to čini suvoparnim jezikom nekakvog sudskog zapisničara ili obducenta koji vrši autopsiju, ili pak notara, statističara, matematičara… onda je to, barem za mene, znak da ta osoba nije duboko prodrla u umetničko delo o kojem pokušava da na takav način govori.
Ideal kome stremim u svim svojim pisanjima jeste ozbiljnost bez razmetljivosti, sadržina i argumentacija bez rasplinutosti i digresija, jasnoća bez zamagljenosti. Moje ranije teoretske knjige – Faustovski ekran (2006) i U brdima, horori (2007) – bile su vođene istim tim idealima, ali je Poetika horora možda najpribližnija njihovom ostvarenju, delom zbog moje veće zrelosti (u vreme kad sam pisao pomenute knjige nisam još bio ni magistrirao), a delom zbog činjenice da Poetika jeste, ipak, pisana kao jedan od najvažnijih radova koji se u životu uopšte pišu: naime, doktorski rad. Istina, mnogi i doktorat vide samo kao još jedan “domaći zadatak” u akademskoj karijeri, kao sredstvo ka određenom cilju (napredovanju, poziciji, karijeri…), ali ja sam ovom konkretnom rukopisu prišao bez takvih kalkulacija, sa sasvim neskromnim naumom da to bude moj Magnum Opus. Ovo, međutim, ne znači da sam ovim delom stavio tačku na istraživanje poetike horora, odnosno da sam njime kazao sve što sam imao na tu temu, ili da u budućim radovima neću te teze dalje razvijati a neke možda i napuštati, ako budem došao do boljih.
Oba tvoja romana, i Naživo i Zavodnik, napisana su iz prvog lica. Zbog čega? Da li je prosto takav pripovedački ugao najviše odgovarao ovim pričama, ili je tu još ponešto posredi, i šta inače misliš o pisanju iz prvog/trećeg lica kada je u pitanju horor, i kao čitalac i kao autor?
Priča, odnosno efekat i značenje kojima težim, diktiraju ugao pripovedanja. To je bio slučaj sa oba moja dosadašnja romana. Što se tiče mojih priča i novela, ima tu i onih iz trećeg lica (sveznajuća perspektiva). U principu, prvo lice preferiram zato što ono podrazumeva svedenu perspektivu i ograničenu spoznajnost koja, dodatno, može da bude problematizovana vizurom nepouzdanog naratora kakvu je utemeljio E. A. Po i koja je, po meni, esencijalna za proizvođenje istinski uznemirujućeg horora. Drugim rečima, sveznajuće (treće) lice najčešće povezujem sa vizurom iz “božje perspektive”, koja pruža jednu, neupitnu, nedvosmislenu storiju; to je, zahvaljujući Stivenu Kingu i uopšte besteselerizaciji horor žanra, postao dominantan pristup u njemu. Ja sam, međutim, poklonik klasičnijeg pristupa (ali u modernom ruhu), gde je strava trajna i efektna pored ostalog i zato što je obojena svim onim upitnim, klaustrofobičnim, egzistencijalnim, psihološkim uplivima koje vizura prvog lica nosi. Sama srž efekta i značenja oba moja romana, a naročito Zavodnika, utemeljena je upravo na pripovedanju iz prvog lica; eventualna promena u treće radikalno bi izmenila – ili umnogome onemogućila – suštinski efekat i značenje tih dela.
I da se nadovežem na ovo pitanje, da li si razmišljao o pisanju romana (iz prvog lica) čiji bi protagonista bio neko ko je radikalno drugačiji od tebe u smislu da je u pitanju osoba drugog pola, rase, porekla; da li misliš da je to sve stvar iskustva/talenta i spisateljskog zanata ili tu postoji još nešto (ne)uhvatljivo što pisac mora da ima u vidu?
U koncepciji dosadašnjih romana uglavnom nisam polazio od karaktera: odnosno, u Naživom donekle jesam, dok je u Zavodniku prvo bio ambijent i ugođaj, pa je tek onda stvoren lik kakav mi je za to okruženje bio potreban. Ja ne pišem da bilo kome bilo šta dokazujem, već da izrazim ono što iz mene zahteva da bude izraženo. Zbog toga, nemam nameru da naredni roman na silu pišem iz ugla žene, Roma, Albanca, basnoslovnog bogataša, plejboja, priprostog seljaka ili ne znam koga/čega; glavni lik će biti onaj, ona ili ono što procenim da mi je za konkretnu priču najprikladnije.
Što se tiče od mene drastično različitih junaka, rekao bih da je Goran, najbolji prijatelj protagoniste u Naživom, takav; takođe, mnogi čitaoci su isticali baba-Grozdu, dakle em ženu, em staricu, em seljanku, kao najupečtljiviji lik u Zavodniku. Kad muškarac sedne da piše horor u ovim krajevima, ako uopšte reši da “uđe” u neki ženski lik, to je po pravilu neka “snažna” super-seksi mačka, nekakva fantazija heroine. Meni, eto, za roman nije trebala ni femme fatale ni horor superjunakinja, a još manje klasična patrijarhalna žena-sestra-majka-žrtva-za-spasavanje nego baš starica. Ona, inače, oličava mnoge stvari s kojima se slažem, ali i mnoge radikalno drugačije od mojih mnenja. Štaviše, nakon romana Zavodnik napisao sam horor-feminističku priču „Crni čovek“, o toj babi, iz njenog ugla, ali zapravo iz trećeg lica (samo zato da bih izbegao da priča bude u dijalektu i da tako okrnji željeni ugođaj, koji neće biti komičan). Ta priča je izašla kao appendix II izdanja Zavodnika, kod Orfelina.
Uzgred, većina mojih priča iz zombi-ciklusa pisana je u prvom licu, iz ugla potpunih kretena i morončina koje se zateknu usred apokalipse živih mrtvaca. Ali, jedna je stvar držati tu vizuru na 15-20 strana, a druga govoriti iz nje na 250; ne kažem da je to teško ili nemoguće, već samo da za sada nisam imao priču vrednu pričanja koja bi bila tog obima.
Često u svojem pisanju referišeš, manje ili više otvoreno, na različite književne uzore, u Zavodniku je to Henri Džejms, u nekim drugim delima Lavkraft. Međutim, da li postoje autori čija dela iznimno voliš i ceniš isključivo kao čitalac, ali se ne pronalaziš u njima kao autor koji bi mogao/želeo da napiše nešto slično?
U oba slučaja koja navodiš, uzori i reference nisu bili obični omaži, nego su aluzije na dela tih autora bile uklopljene u srž onoga što sam hteo da proizvedem. Još konkretnije, u oba romana se postavljam ne epigonski nego kritički prema tim piscima. I kao što je Naživo moj pokušaj modernizacije i srbizacije pojedinih Lavkraftovih motiva, tako je Zavodnik zamišljen kao modernizacija i srbizacija Džejmsovog “Okretaja zavrtnja”; u oba slučaja to nisu bile puke intelektualno-estetske igrarije, a još manje nekakve vežbe iz obožavanja i oponašanja, već sjedinjavanje sa donekle srodnim poetikama, i borba/kritika sa onim što mi je u njima strano ili što vidim kao problematično, ili neadekvatno onome što želim da saopštim.
U tom smislu, naravno da postoje brojni pisci, kako u žanru tako i izvan njega, kojima se izuzetno divim, ali ne znam baš da li ću uopšte pokušati a kamoli uspeti da se primaknem njihovom načinu pisanja, delom i zato što je njihov stil tako radikalno drugačiji od moga (npr. Ejkman ili Ligoti). Ipak, ko zna, možda ću jednom napisati bernhardovski ili selinovski horor… Zapravo, mislim da tragovi Selina već postoje u Naživom.
Postoji li neki iracionalni strah iz detinjstva koji je i dalje sa tobom, makar u smislu toga da te intrigira zašto te je nešto nekada plašilo, i koliko zapravo pišeš o sopstvenim strahovima, bilo detinjim bilo i dalje prisutnim?
Svi moji strahovi su racionalni, he he he. Nemam, niti sam ikada imao, klasične horor strahove kao što su babaroge, vampiri, duhovi, čudovišta ispod kreveta, iz ormara, u podrumu itsl. Što je još gore, i što me pomalo i sekira, nemam niti sam ikada imao snažne, upečatljive košmare od kakvih je, recimo, Lavkraft patio i iz kakvih su brojna ključna dela horora rođena: Otrantski zamak, Frankenštajn, Dr Džekil i g. Hajd, Drakula… svi oni su začeti u snovima svojih autora.
Ja se, pak, najviše u životu bojim banalnosti, prizemnosti i gluposti, pa su i moji ružni snovi, onda kad se dese, uglavnom banalni, prizemni i glupi, vezani za iste takve ljude i situacije. Moj problem, kao pisca horora, jeste taj što sam izrazito skeptičan prema svemu a naročito prema rzv. “onostranom”. Možda zbog toga nikad u životu nisam sanjao čudovišta, vukodlake, zombije, “Ktulue” i slično. Zato je i horor koji pišem – horor nekoga ko ne može za ozbiljno da shvati ni bogove ni demone ni natprirodna stvorenja ni sujeverja na kojima je najveći deo tradicije horora izgrađen.
Da li bi mogao da navedeš neke od romana ili priča koje nikako žanrovski ne bi okarakterisao kao horor, ali koji kod tebe proizvode snažnu emociju užasa, i šta ta dela zapravo imaju zajedničko?
Ne mogu reći da postoje književna dela koja kod mene proizvode snažnu emociju užasa, ali svakako postoje dela koja su na mene snažno delovala u smislu mrakova i potresa, a da nisu horor žanra. Tu pre svega mislim na Kafkine priče i romane, na Barouzov Goli ručak, na sumorne i nihilističke priče Leonida Andrejeva, na “no nonsense” cinizam L. F. Selina, na bespoštedno sadomazohističko razaranje samonametnutih zabluda i ograničenja u romanima Tomasa Bernharda… Ako bi trebalo naći nešto zajedničko svim ovim delima, to je, recimo, napuštanje zaslađenog, mitopoetičkog i antropocentričnog gledanja na svet i čoveka, i brutalno suočavanje sa činjenicom da zapravo tumaramo bez pravog cilja u svetu bez boga ili ikakvih viših sila i vrednosti, kao marionete u vlasti banalnih psiho-bioloških nagona i poriva.
Kad je reč o horor književnosti, dela kojeg stranog autora bi voleo da najzad vidiš prevedena na srpski?
Budući da sam 2014. godine započeo saradnju sa izdavačem Orfelinom iz Novog Sada, koji je već objavio moju Poetiku horora, i da sam urednik novopokrenute edicije “Poetika strave”, najzad sam u prilici da o omiljenim a neprevedenim delima i autorima ne razmišljam samo u formi jalovih maštanja i fantaziranja nego i konkretnih poslovnih planova. Videćemo šta će biti moguće od toga i realizovati, ali radije ne bih otkrivao dalje planove za ovu ediciju, sem onoga što je do sada objavljeno: premijerno predstavljanje najboljih novela vrhunskog a do sada na srpskom nepoznatog autora, Aldžernona Blekvuda u zbirci Vrbe, a posle odličnog odaziva publike i II izdanja te zbirke, nastavili smo s Blekvudom i u zbirci Drevna svetla (i biće ih najmanje još dve!), zatim izdanje do sada neprevođenih, a kvalitetnih Lavkraftovih priča u zbirci Šaptač u tami (takođe doživela II izdanje), kao i novi, moj prevod njegovog romana U planinama ludila, zatim izbori drugih horor klasika koji do sada kod nas ili nisu izlazili uopšte, ili jesu samo nešto malo, „na parče“, ovde-onde, bez sistema i bez pravih merila u izboru: M. R. Džejms – Zazviždi i ja ću ti doći, Šeridan Le Fanu – Karmila i druge priče strave, Artur Maken – Veliki bog Pan, V. H. Hodžson –Glas u noći…
Mi smo u ogromnom zaostatku sa prvoklasnim hororom na srpskom i ponekad se zapitam koliko će još godina biti potrebno da ovim tempom (koji smo od ove godine uvećali na 4 knjige godišnje) uopšte postignemo da popunimo barem najveće „rupe“. Ipak, ova edicija nije ograničena samo na davno mrtve klasike, i u njoj sam dao oduška svojoj davnašnjoj želji da na srpskom najzad vidim dva po meni najveća pisca horora iz II polovine XX veka – Roberta Ejkmana, čije smo dve zbirke izdali, i to Hladna ruka u mojoj i sveže izašla More, poput vina tamno (a planiramo barem još dve), i Tomasa Ligotija, kojem smo izdali Pisara tame, a u pripremi je za 2019. godinu Dnevnik noći (Noctuary). Naravno, planiramo da izdamo celokupnu njegovu prozu. Baš ovih dana sam u kontaktu (preko mejla) sa jednim od svojih horor heroja, vrhunskim piscem s kojim smo upravo potpisali ugovor i njegovu genijalnu zbirku novela izdajemo već u 2019.
Kako vidiš budućnost horora u Srbiji (u akademskom, pop-kulturnom i svakom drugom smislu)?
Horor trenutne, blamantno nekulturne vlasti i njenog sramotno pogibeljnog dejstva na kulturu (a i šire) neminovno u tamne boje farba bilo kakve pokušaje da se na ovim prostorima radi nešto kvalitetno i iole isplativo u oblastima izdavaštva i kinematografije, koje mene lično najviše zanimaju. Horor komercijalizacije, trivijalizacije i zaglupljivanja u svakom mogućem ruhu, pa tako i žanrovskom, kroz negativnu izdavačku selekciju, vidim kao dominantu u ovoj sredini. Oni najtvrdoglaviji guraće svoje još neko vreme, gonjeni golim entuzijazmom, ali videćemo dokle će izdržati i šta će im lažni doktori, plagijatori, lopovi i neznalice na vlasti dopustiti da stvore i ovde ostave pre nego što spakuju kofere i odsele se u predele koji nisu ovoliko toksični po duhovni život i stvaralaštvo.
Oni koji prate tvoj blog na njemu mogu da se iscrpno informišu o tvojim planovima. Međutim, postoji li nešto što želiš da napišeš odnosno realizuješ, ali to iz određenih razloga još uvek nije ostvarivo. Dakle, neka varijanta „projekta iz snova“, da li bi nam makar nagovestio šta je to?
Nekoliko mojih projekata iz snova vezanih za književnost trenutno je u različitim fazama realizacije u okviru Orfelina, i oni bi trebalo da budu ostvarivi i vidljivi. Pod time ne mislim samo na ono što radim u ediciji „Poetika strave“, nego i na još ambicioznije radove u novopokrenutoj ediciji „Crna mačka“, u kojoj smo već izdali prvu knjigu, ultimativno izdanje Nekronomikona. U njoj ćemo narednih godina izdavati antologije najboljih horor priča izvan engleskog govornog područja, što je takođe jedan neotkriven teren, slabo poznat i čitaocima i poznavaocima u Americi i Engleskoj, a kamoli kod nas.
Što se tiče onih koji će verovatno ostati samo u snovima, nažalost, oni su vezani za film. U nekom lepšem svetu, voleo bih da vidim svoje romane ekranizovane: uz sve njihove očigledne književne uzore, i Naživo i Zavodnik su ipak oslonjeni na moj osećaj za filmsku naraciju i ugođaj i mislim da bi se mogli “prevesti” u filmski medijum bez većih problema – naravno, u rukama adekvatno talentovanih reditelja. Mnoge njihove scene “gledao sam”, u mislima, nebrojeno puta, i pre i posle pisanja, režirao ih u glavi, razmatrao čak i logističke momente vezane za specijalne efekte ili montažu, ali sve će to, kako izgleda, ostati u mojim mislima i snovima. Ali, za utehu, i u mislima i snovima čitalaca na koje su moji radovi snažno delovali i čiji me pozitivni fidbek osnažuje u naporima da nastavim.
Dejan Ognjanović (1973), pisac, filmski i književni kritičar, urednik, prevodilac. Doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu sa temom “Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti” (2012). Objavio romane Naživo (2003; 2010) i Zavodnik (2014; 2015); studije Faustovski ekran: đavo na filmu (2006), U brdima, horori: srpski film strave (2007), Poetika horora (2014), Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (2016), i zbirku eseja Studija strave (2008). Priredio zbirku priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (2008; 2012; 2018), kao i nekoliko temata u časopisima Gradina i Gradac. Stalni saradnik vodećeg svetskog časopisa za horor, Rue Morgue.
Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Horor u teoriji na srpskom jeziku (Strašni Libartes, decembar 2018)
Pročitajte ostale tekstove autora intervjua, Miloša Cvetkovića:
Fraktalne apokalipse Džejmsa G. Balarda (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Pogled kroz ključaonicu sobe 237 – Isijavanje Stenlija Kjubrika (Zubati Libartes, februar 2014)
Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.
Pročitajte ostale razgovore objavljene u rubrici Intervju.
Možda će vas interesovati i:
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari