Ponekad zaboravim da sam tužna i sama, i da me niko ne voli. Ponekad zaboravim da su me svi napustili, okrenuli mi leđa, izbrisali me; da sam osuđena da dane provodim sama na ovoj zemlji, u sobičku dva sa dva, u koji jedva ja mogu da stanem, a kamoli krevet sa policama. Ne treba mi ništa više: krevet na kojem mogu da odmorim glavu otežalu od razmišljanja, i nekoliko knjiga koje mi čine društvo u danima neizdržive samoće, poput ovog.
Ponekad me sunce pritiska, i mesec sa zvezdama, ponekad mi smetaju oblaci i reski noćni vazduh, i tad pomislim kako nema rupe dovoljno duboke u koju bih mogla da se sakrijem, svenem. Otvrdnula sam, kao što su me i upozoravali da će da mi se desi. Svet je surov, govorili su, bez obzira što izgleda pitomo i opojno, ali nisam slušala. Imala sam vere u ljudski rod i želela sam da mu pomažem, da ga okusim, iskusim, dodirnem.
I iskusila sam ga, i te kako!
Niko nema razumevanja za nas, govorili su mi. Iako veruju u nas, iako nas prizivaju i mole nam se, ponekad, ipak nas ne prihvataju. Da li iz straha ili ljubomore, nisu znali da mi objasne. A ja sam bila dovoljno blesava da istražujem sama. Mislila sam, kada zađem među ljude, sve će biti drugačije. Oduševiće se, kliktaće od radosti, prigrliće me svom svojom ljubavlju i biću srećna, biću blažena, kao što sam na nebu bila.
Ali, kako sam se samo grdno prevarila!
Prvo što su uradili kada su otkrili moju pravu prirodu, saznali za moje pravo poreklo, bilo je da me sputaju, da me vežu i onesposobe da letim. Vezali su mi krila, vezali su me oko vrata i vodili na lancu prašnjavim ulicama grada. Pokazivali su me kao vašarsku mečku narodu, gađali su me blatom, trulim voćem i povrćem, čime god su stigli, pljuvali me; deca su čupala moje blještavo belo perje i krila ga u nedrima, misleći kako će i ona jednoga dana da polete, dok su ih majke prekorno grdile što hule na boga – jer bića kao što sam ja nisu trebala, nisu smela da postoje!
Anđeo na zemlji, ko je to još video?! Gde se to još javlja?! Zar je Bog dozvolio jednom takvom biću da se spusti međ ljude, izmeša se s njima i uprlja svoja krila? Zar je, ako je dozvolio silazak, poslao samo mene? Zašto nisu došli drugi za mnom? Zašto živimo na nebu, daleko od ljudskih očiju, pogleda, zašto ih nikad nismo posećivali tokom istorije, borili se za njih – kad ih već toliko volimo? Ta i slična pitanja pljuštala su po meni, zajedno sa bubotkama i batinama, kojima su me neštedimice obasipali.
Kada su završili sa javnim porugama i kamenovanjem, očerupali su me poput kokoške, polomili mi i spalili krila, i ostavili me da krvarim u blatu i kalu, na sred prljavog i oronulog gradskog trga. Kiša je lila ne štedeći me.
Ležala sam skvrčena na hladnom pločniku, gledajući kako besna rulja odlazi, zadovoljna što me je svela na jednog od njih, što mi je uništila jedino dobro koje sam imala da im dam, jer u krilima je ležala sva moja moć. Kao što je Samsonu snaga boravila u kosi, tako je moja moć izvirala iz mojih krila. Bez njih, nisam mogla da se vratim kući. Ali, kom bih se to domu vratila? Nebu? Da li bi me primilo, ovako uprljanu, okaljanu, izubijanu?
Dva sam dana ležala na trgu. Dva sam dana krvarila. Kada sam najzad smogla snage da ustanem i odvučem se do sobička, istog ovog u kojem provodim svoje jadne dane na zemlji, nikoga nije bilo da me isprati pogledom, nikoga da mi pruži ruku, oslonac.
Nedeljama sam lečila rane, a kada sam primetila da sam zacelila i da su krila ponovo počela da mi rastu, sama sam ih oprljila vatrom. Nisu smela da mi izrastu ponovo, sve dok ne okajem svoje grehe – oholost, jer sam pomislila da mogu ljudima da donesem sreću, uobraženost, jer sam verovala da će mi se diviti i prihvatiti me, samo zato što sam imala krila.
Kada budem okajala grehe, tada će me možda, i samo možda, nebo primiti nazad. Do tad sam imala da trpim i nanosim bol sama sebi, da prljim svoja krila, zasecam sama sebi rane, dok ne zacelim, najpre duhovno, a potom i fizički. Koliko je to imalo da traje, nisam mogla da znam, jer… ja… zaboravljam stvari…
Ponekad, tako, zaboravim, odakle sam došla i zašto sam tu. Ponekad zaboravim da sam tužna i sama, i da me niko ne voli. Ponekad zaboravim da su me svi napustili, okrenuli mi leđa, izbrisali me. Ponekad, samo, ponekad, zaboravim…
Tamara Lujak (1976, Beograd), piše kratke priče, aforizme, epigrame, haiku, književne prikaze i dr. Bavi se prevođenjem. Književnica, novinarka, saradnica i urednica mnogih časopisa. Objavljivana u časopisima i zbornicima. Prevođena na engleski, poljski, mađarski, nemački, francuski i burmanski. Sa Milicom Cincar Popović, vodi radionicu kreativnog pisanja „Reč i glas” i organizuje književne događaje BG Storytelling kluba „Reč i glas“, sa Gordanom Petković vodi književnu tribinu „Iz iskre – reči“ u UKS-u. Jedan od pokretača umetničko-ekološkog projekta „Čisto i bistro“, pri PSK „Kopaonik“.
Osnivačica sajta Beleg. Objavila zbirke priča Vilina planina (2006), Priče sa oblaka (internet izdanje, Projekat Rastko, 2012; štampano izdanje, Mladenovac, 2016), zbirku aforizama Čitanje, uslov življenja (internet izdanje, Projekat Rastko, 2012), Rečnik straha (Mladenovac, 2014) i Kako se plaše deca (bajke o čudovištima, Mladenovac, 2015).
Dobitnica povelje „Kraljevskog književnog kluba Karađorđević” za aforizam 2006. godine, nagrade za najizazovniji aforizam na temu „S čim u Evropu“ Kluba umjetničkih duša Mrkonjić Grad (2011). Dobitnica treće nagrade Umetničkog udruženja „Multi Art“ iz Zrenjanina (2006), treće nagrade za najoriginalniju basnu Kluba umjetničkih duša Mrkonjić Grad (2011), prve nagrade Druženja žena „Sva lepota sveta“ (2006), prve nagrade udruženja građana „SCI&FI“ za kratke priče (2006) i Zlatnog gula za najbolju srpsku horor knjigu u 2015. Akademije za horor (2016).
Ovaj članak je objavlje u okviru temata Buđenje, u martu 2019.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.