Regionalni zbornik socijalne i angažovane poezije REZ,
Presing, Mladenovac, 2016.
Piše: Nadežda Purić Jovanović
Kad god nameravam da pišem o poeziji, pitam se kako da uzmem ustuk od nezainteresovanosti koja se oseća u recepciji ovog najstarijeg i najvažnijeg književnog roda. Čula sam mnogo puta kako ljudi ne vole pesme, i mnogo radije uzimaju priče. Poezija nije lukrativna, poezija nije popularna, poezija je otišla u mikrotiraže, poezija se ne otkupljuje, poezija se ne čita. Kako li je tek onima koji pišu o njoj?
Jedan od mogućih razloga zašto poetske knjige zauzimaju drugi plan (najbolji pesnici nisu čitani ni upola kao prosečni romanopisci, neki tek sa proznim delom posle pesničkih zasluže veću pažnju publike, ali o ovome drugom prilikom), možda je i taj što je poezija koja se ističe u našoj književnoj javnosti u neopravdanoj disonantnosti sa životom – pesničko mi, makar i samo napisano mi, suviše se uvuklo u ja koje severovatno ne doziva sa čitaocem na način na koji se to, moguće je, dešavau prozi. Zatim, moguće je i to da se poetske potrebe iscrpljuju kroz pesme koje se pevaju i slušaju, pa (zahtevnijoj) pesmi koja se čita ne ostaje dovoljan broj zainteresovanih. Ima svakako još razloga, ne možemo ih sada sve nabrajati, ali možemo pokušati da skrenenemo pažnju na knjigu koja je ostala u drugom planu (rekosmo – rezervisanom za poeziju) a predstavlja jedinstven slučaj na našem (jezičkom) prostoru.
Posle uspešno kreiranog zbornika poezije socijalne tematike Do zuba u vremenu objavljenog 2014, koji okuplja pesnike iz Srbije, 2016. godine Izdavačka kuća Presing proširila je konkurs na regionalni nivo, a pesmama je pored socijalnog pridodat i karakter angažovanosti. Javilo se trista autora sa hiljadu dvesta radova. Krajnji rezultat je zbornik sastavljen od sto tri pesme četrdeset devet pesnika koji pišu na zajedničkom ili na jednom od potonja četiri jezika. Selekcija je bila prilična, jer je u knjigu ušlo dvanaest puta manje pesama nego što je ponuđeno, kao i šest puta manje autora.
Rez – regionalni zbornik tako je postao presek poezije koja govori o životu na našem jeziku ili na našim prostorima, izbor iz stvaralaštva savremenih pesnika sa temom poetskog epiloga događaja koji su naše živote izmenili iz korena. Knjiga je nastala iz potrebe da se već jednom kaže na pesnički način sve ono što se godinama zapostavljalo, krilo, prećutkivalo, zaobilazilo, umanjivalo, prenebregavalo i zbog čega su čitaoci poezije ostajali uskraćeni za sliku života kakav zaista jeste. Teme koje su zapostavljane u javnom poetskom govoru dobile su mesto koje im pripada jer su obrađene u pesmama koje predstavljaju svojevrstan omaž prethodnim vremenima od kojih smo se ne znamo zašto i ne znamo gde sklonili ponašajući se kao da ništa nije bilo ni u takozvanoj stvarnosti niti u njenoj literarnoj obradi, a kamoli još i u ukupnoj duhovnoj i duševnoj klimi našeg lingvističkog zajedništva. Kao da ništa nije bilo. No, iako možda mi, ljudi, zatrpavamo događaje, jezik je taj koji pamti i otkriva ih, i činjenica da smo se koliko do juče razmenjivali i sporazumevali u literarnom medijumu, ako ni u kom drugom, ne može se nikako zaobići. Ovde ne mislim na zlatozlatnog doba Jugoslavije (za koje se množe dokazi da je u pitanju samo malo skuplja pozlata) i takozvanu nostalgiju, ovde mislim na generacije i generacije ljudi koji su obrazovani i vaspitavani na književnosti pisanoj na srpskohrvatskom jeziku. I koliko god se trudili da se utvrdimo u našim odvojenim nacionalnim književnostima, jezik, odnosno književnost na tom jeziku omogućuje nam da i dalje komuniciramo, kao što smo to oduvek i činili i da stvaramo dela koja nas spajaju, hteli mi to ili ne, makar samo u jeziku.1Među našim književnim precima svakako ima i pripadajućih državi književnosti koja se danas smatra tuđom; namerno ne navodim konkretne primere, a ima ih mnogo.
Građanski rat je, baš kao i svi ratovi na našem podneblju ostavio traga svuda i po nama i po našoj teritoriji i po našem jeziku (ili po naša četiri ili dodajte koliko vam volja jezika) i zato bi prva asocijacija na knjigu koja se zove regionalni zbornik angažovane poezije mogla biti ratna tematika. (Koliko je čitalaca ovde odustalo?) Ali ove pesme nisu samo ratne. Ima tu i mirnodopske poezije, iako to tako na prvi pogled ne izgleda. Naslov i tematika usmeravaju čitaoca u određenom pravcu, a na čitaocu je da uvidi da je svaka prava pesma istovremeno i angažovana i radi umetnosti, i dokumenti kreacija; bilo da govori ili da prećutkuje, ona nosi obeležja svoga vremena i svedoči o njemu.
Pesme ovog zbornika su veoma različite – od kratkih zapisa od po nekoliko redova, preko srednjih formi, sve do dužih, nalik revolucionarnim poemama (od pre sto godina). Rat nije jedina tema, ali jeste polazište naših kriza, intimnih i društvenih i univerzalnih. Knjiga ukazuje na savremeno doba kome niko nije dorastao, i prikazuje kolektivnu ozledu u fraktalima na različitim varijetetima s-h/h-s jezika.
U knjizi nema bio-biblio podataka o autorima, tako da o njima i njihovoj lokaciji možemo naslutiti preko motiva koje obrađuju. Ono što dodatno fascinira jeste da bi većina tih autora mogla i da se zameni međusobno, da pesma sa naglašenom socijalnom temom može pripadati i drugim lokalitetima regiona; da se vidi da nas u stvari spaja ono što mislimo da nas je razdvajalo. Glas o ranama roda koje bole na različitim mestima je i elegičan i melanholičan, sutonsko-impresionistički, i ljutito prkosan na kocu i konopcu. Tu je i žensko i muško pesničko pismo, tu su i glasovi muškaraca žena i žena muškaraca, svih jezičkih varijeteta i svih nacionalnosti.
Ton pesama je različit – od saosećajnosti i samilosti sve do cinizma, sarkazma i antropološke zgroženosti. Tu su uspomene na 20. vek, na devedesete, osamdesete, vraćanje u četrdesete i posle, tu su paralele sa ratovima što su bili i stidljiva nada da ih više neće biti. Piše se o očevima i dedovima, o ratnim vremenima u sećanju i u doživljaju, o ratu u imperfektu, i o ratu u prezentu.
Univerzalizuje se i lokalizuje položaj socijalno ugroženih, beskućnika, obeleženih, ali i ljudi koji su nekada bili prosečni i obični, ljudi po sredini, a sada su izmenjeni zbog društvenih ili političkih prilika. Kao podloga pevanju koriste se vlastiti utisci nastali iz susreta ili doživljaja, ali i dnevna štampa koja emituje zastrašujuće dimenzije stvarnosti. Tu su i migranti i emigranti, belo roblje i kreditno roblje, pomerene teritorije oko nas, pomerene teritorije u nama. O patnji sirotinje koja je svuda slična piše se u i prvom i u trećem licu.
Neke od pesama su ogoljeno dokumentarističke, neke barataju složenom metaforikom. Neke govore o intimnom prostoru podstanarskih soba, neke o javnom prostoru ulice. Neke govore o izmeštanju u druge zemlje, neke o susretima i dolascima stranaca kod nas. Govori se o razumevanju sa tuđima i o nerazumevanju sa svojima. Opevaju se pojedinačne sudbine, svedoči se o usudu miliona. Ima pesama o individualnoj krivici a i onih o globalnoj krivici vremena u kome živimo. Određene pesme vrlo su lične, a dosta njih je vrlo kolektivno. Sudbina nam je zajednička, neodvojiva od sudbine sveta, sa lokalnim začinima.
Iako se autori suočavaju sa nemoći poezije, u zborniku čitamo i da se veruje u njenu lekovitost, u njene odjeke i u njenu ulogu. Knjiga je okupila stvaraoce kojima je bilo lako da progovore u jednom umnogostručenom ja koje se tako pretvara u mi, i da u zboru pokažu da poezija postoji, makar ne bila u prvomplanu.
Ovo su pesnici Reza: Darko Cvijetić, Žarko Jovanovski, Selma Kešetović, Deana Sailović, Bogdan Cvetković, Branko Ječmenica, Nenad Glišić, Adisa Bašić, Jana Petrović, Čedomir Janičić, Sunčica Vučaj, Zoran Ilić, Vladimir Tabašević, Bojan Marković, Tomislav Marković, Boba Đuderija, Nikola Đurđević, Darko Stanković, Damir Nedić, Jelica Kiso, Dorta Jagić, Srđan Gagić, Tomica Ćirić, Bojan Samson, Saša Skalušević, Aleksandra Đuričić, Dejan Radulović, Sergej Stanković, Slobodan Todorović, Nada Crnogorac, Ferida Duraković, Dragoslava Barzut, Marko Antić, Slavko Mali, Mijo Lučić, Saša Ugrinić, Nika Dušanov, Vladimir Milojković, Sandra Cvitković, Želimir Periš, Mirko Božić, Slaven Posavac, Goran Čolakhodžić, Milan Vurdelja, Bojan Ilić, Vojislav Vukomanović, Adi Jašarević, Darija Žilić, Dejan Čančarević.
Nadežda Purić Jovanović rođena je 1974. u Beogradu gde živi i radi. Diplomirala i magistrirala Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu. Piše poeziju, prozu i književnu kritiku. Objavljivala u književnim časopisima u Srbiji i regionu. Uredila više zbirki poezije. Knjige pesama Vode (2006), Haljine iz muzeja (2017), Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva (2018). Članica SKD.