PUŠKINOVO DOBA
Piše: Tanja Popović
Aleksandar Sergejevič Puškin rođen je 26.5/ 6.6. 1799, u Moskvi, a umro u Petrogradu, od posledica ranjavanja u dvoboju, 29.1/10.2. 1837. Njegovi roditelji, otac Sergej Ljvovič i majka Nadežda Osipovna, rođena Hanibal, potiču iz iste drevne ruske porodice (bili u srodstvu trećeg kolena), koja svoje poreklo vodi još iz vremena Aleksandra Nevskog, dakle, od početka XIII veka. Gavrilo Puškin bio je jedan od vodećih heroja ruske pobede nad Šveđanima. Puškinov pradeda po majci bio je Abram (Ibrahim) Petrovič Hanibal, sin etiopskog vladara, koji je otet i prodat u ropstvo. Njega je u Carigradu otkupio Sava Vladislavić Raguzinski, ruski general srpskog porekla, rođen u okolini Trebinja, jedno vreme podanik Dubrovačke republike, i poklonio ga Petru Velikom. Car je usinio i krstio Hanibala, koji je ubrzo postao njegov vaspitanik i ljubimac. Uspon u karijeri i plemstvu „carev Arapin“ dobija u vreme vladavine carice Jelisavete, kada mu se dodeljuje posed u Pskovskoj guberniji, i kada su se on i njegovi potomci ženidbama orodili sa uglednim ruskim porodicama. Sam Puškin je veoma držao do svog porekla i kako kaže, „uvažavao svoje pokojne pradedove“. U nezavršenim spisima „Početak autobiografije“ i „Utuk na kritike“, kao i u pesmi „Moje rodoslovlje“ on posebno naglašava osećanje časti i dostojanstva koje duguje precima. S druge strane, nikad nije gubio iz vida da u njemu teče i krv čitave Evrope (grčka, italijanska, francuska, nemačka, švedska, finska), zahvaljujući raznim bračnim vezama svojih predaka. Nije bez razloga sebe proglasio „ministrom inostranih dela na ruskom Parnasu“.
Jedan od najvažnijih događaja u njegovom odrastanju i obrazovanju svakako je bilo stupanje u carski Licej 1811. Licej je bio smešten u letnjoj rezidenciji Romanovih, u Carskom Selu, nedaleko od Petrograda, zamišljen kao elitna škola namenjena dečacima iz uglednih porodica, koji bi se učili zajedno sa svojim vršnjacima, velikim knezovima Mihajlom i Nikolajem, braćom Aleksandra I. Ipak, kneževi nisu postali učenici Liceja, ali je generacija prvih đaka, među kojima je bio i Puškin, ostavila velikog traga u ruskoj istoriji i kulturi. Mnogi od njih kasnije su postali ugledni naučnici, pisci, kompozitori, moreplovci, vojskovođe (o čemu Puškin piše u pesmi „19. oktobar“), a neki, poput Ivana Puščina i Vilhelma Kjuheljbekera biće aktivni učesnici Dekabrističkog pokreta koji je pokušao da društveni poredak Rusije promeni u skladu sa liberalnim idejama Francuske buržоaske revolucije zasnovanim na bratstvu, ravnopravnosti i slobodi. Licejski profesori dovedeni su sa raznih strana. Među njima je i David de Budri, rođeni brat jakobinca i revolucionara Žan-Pol Mara. Obrazovanje koje je Puškin tamo dobio nije bilo naročito sistematično, posebno ne kada je reč o prirodnim naukama i matematici. Ali se zato preko školske lektire dobro upoznao sa antičkim piscima, Horacijem, Ovidijem, Vergilijem, Cicerononom, ali i Apulejem, koje površno čita i glavni junak romana Evgenije Onjegin, te sa francuskom i ruskom tradicijom XVIII veka.
Puškin je licej okončao juna 1817. Do tada je već napisao veliki broj pesama, a može se reći i da je prepoznao svoj stvaralački put. Tokom 1815-1818. postaje član pesničkog udruženja Arzamas, u kojem su bili Vasilije Žukovski, Petar Vjazemski, kao i njegov stric Vasilije Puškin, stavivši se na stranu tzv. novatora, karamzinista, boraca protiv konzervativnog, arhaičnog shvatanja poezije i literature, državne struje na čijem je čelu stajao akademik A.S. Šiškov. Na osnovu raznih beležaka i rukopisne građe može se s punim pravom tvrditi da je još kao gimnazijalac, početkom 1817, Puškin uobličio plan o prvoj zbirci pesama.
Po završetku školovanja nastanjuje se u Petrogradu, dobija čin koleškog sekretara 10. klase (bilo je ukupno 14 klasa, a prva je bila najviša), i mesto u Ministrastvu inostranih poslova. Od tada pa sve do progonstva na jug, leta 1820. godine, on u prestonici Petra Velikog provodi vrlo uzbudljiv život (saloni, balovi, pozorišta, literarna posela, pijanke, provod po restoranima) o čemu, mada sa ironijskom distancom, vrlo upečaljivo piše u prvoj glavi Evgenija Onjegina. Tada sklapa i neka od iskrenih, trajnih prijateljstava, poput onog sa kneževima Turgnjev, braćom Aleksandrom i Nikolajem, čije su društvne ideje itekako uticale na Puškinovo duhovno sazrevanje (zalaganje za ustavnu monarhiju, oslobođenje seljaka, ekonomske reforme). U njihovom stanu, na obalama Neve, preko puta Mihajlovskog dvorca u kojem je ubijen car Pavle I, Puškin će ispevati jednu od svojih najpoznatijih pesama, odu „Sloboda“, zbog koje će nešto kasnije biti prognan iz ruske prestonice. Premda je njegovo literarno interesovanje bilo krajnje raznovrsno (u ranom periodu piše niz ljubavnih, šaljivih, ali i misaonih stihova), on se na početku najupečatljivije iskazuje kao tvorac pesama sa političkim i društvenim temama (osim ode „Sloboda“, treba pomenuti još pesme „Čadajevu“, „Kindžal“ i „Selo“). U isto vreme nastaje i poema Ruslan i Ljudmila, objavljena u leto 1820, koja mu donosi ogromnu slavu. Vodeći ruski pesnik onog vremena, Vasilije Žukovski, čiji spev Dvanaest usnulih devojaka Puškin ovde parodira, poslao mu je svoj portret sa posvetom: „Pobedniku učeniku od pobeđenog učitelja“. Ako je u gimnazijskim danima Puškin video sebe kao pesnika, onda se u prvim godinama državne službe kod njega jasno uobličava svest o tome da književnim stvaralaštvom služi svojoj naciji. Istovremeno, u pesničkom pozivu on prepoznaje i ličnu „tajnu, skrivenu slobodu“. Ta potpuna predanost književnom radu u burnim godinama koje slede nejednom će ga sačuvati od životnih iskušenja i duhovnog potonuća. Ili kako sam kaže, poezija, kao anđeo utešitelj, spasla me je, i vaskrsla mi dušu.1„Поэзия как ангел утешитель / Спасла меня, и я воскрес душой“; reč je o završnim stihovima prvobitne verzije pesme „Posetio sam opet“ („Вновь я посетил“)
S proleća 1820. počinje stalni državni progon najvećeg ruskog pesnika. Do vlasti stižu izveštaji o Puškinovim slobodoumnim stihovima. Kada je general gubernator Miloradovič, po nalogu tajne policije, pretresao njegov stan, pesnik je izjavio da je svoja dela spalio, među njima i pesme „Slobodu“, „Kindžal“ i „Selo“, ali da je spreman da ih pred njim ponovo napiše. Ovaj odvažni gest ostavio je utisak i na imperatora, koji je izjavio da mu se „dopada Puškinov otvoreni postupak pred Miloradovičem, ali da to ne menja suštinu učinjenog“ i da ga zbog uznemiravanja javnosti, gde se „glasno izgovaraju njegovi stihovi“, treba poslati u Sibir. Car mu je posebno zamerio aluziju na njegovo učešće u svrgavanju Pavla Prvog. Ipak, zahvaljujući zalaganju Gnediča, Čadajeva i naročito Karamzina, kojem je pesnik obećao da dve godine neće pisati antivladine stihove, Puškin je dobio „samo“ premeštaj u službi, te je upućen na jug Rusije, u Jekaterinoslav (danas Dnjepropetrovsk, mesto u istočnoj Ukrajini).
Kako se ubrzo razboleo, kupajući se u hladnom Dnjepru (plivanje u reci, bez obzira na godišnje doba, upražnjavao je čitavog života), poslat je na lečenje u kavkaske banje. Na Kavkazu se upoznao sa porodicom generala Rajevskog, s njegovim sinom Nikolajem, koji će mu do kraja ostati blizak prijatelj, te sa ćerkom Marijom, prema kojoj je gajio nežnu naklonost, a koja se kasnije udala za S.G. Volkonskog, jednog od dekabrističkih vođa. To je ujedno vreme Puškinovog oduševljenog upoznavanja sa Bajronovim stvaralaštvom, ili šire uzev, sa evropskim demonizmom. Tada nastaju južne poeme, neke završene, neke nezavršene (Kakvkaski sužanj, Braća razbojnici, Bahčisarajska fontana, Cigani), niz elegija i lirskih pesama. To je, prema zapažnju I. Surat i S. Bočarova, doba nadahnuto večnim književnim temama o slobodi, ljubavi, istoriji, koje su, sa svoje strane, bile podstaknute i pesnikovim ličnim iskustvom.2И. Сурат, С. Бочаров, Пушкин. Краткий очерк жизни и творчества, Moskva, 2002, 30-31. Ili, kako već sam o tome peva u „Demonu“:
Kad svaki dojam postojanja
Još je za mene bio nov –
Pogledi deva, šumor granja,
U noćima slavujev zov,
I kad su težnje silne, sjajne,
Sloboda, ljubav, slave čar
Dubokih nadahnuća tajne
U dušu unele mi žar.
Sa Kavkaza tokom jeseni 1820, i proleća naredne 1821, Puškin, zajedno sa Rajevskim, odlazi na Krim, posećuje Teodosiju, Gurzuf, Jaltu, Bahčisaraj, Simferopolj, da bi svoje tadašnje putne doživljaje u godinama koje slede pretočio u niz ostvarenja, uključujući tu i Odlomke iz putovanja Evgenija Onjegina.
Septembra 1820. dobija stalno postavljenje u Kišinjevu, u Besarabiji, gde se upoznao sa grčkim i srpskim ustanicima protiv Turaka. Tu je imao prilike da sretne i porodicu Karađorđa, a njegovoj ćerki Stamenki posvećuje pesmu „Karađorđevoj kćeri“. Vreme koje provodi u ovoj zabiti, od 1821. pa sve do sredine 1823, kada prelazi u Odesu, ispunjeno je vrlo plodnim stvaralaštvom. Taj „južni period“, kako se on već naziva u puškinistici, obeležen je pesnikovom potragom za autentičnim literarnim izrazom. Prema mišljenju Viktora Žirmunskog, on se tada borio sa bajronizmom i istovremeno ga prevladao, priključujući tako svom sjajnom poznavanju i umetničkim stilizacijama francuske poezije i drame, originalno čitanje „britanske romantičarske muze“, kako o tome i sam peva u Evgeniju Onjeginu. Ako nabrojanom dodamo i niz izgnaničkih elegija nadahnutih ovidijevskim lirikom, te pesničko zanimanje za faustovske, nemačke demonističke teme i filozofiju „prevremene starosti duše“, posezanje za islamskom i persijskom poezijom – onda možemo naslutiti u kojoj meri se u Puškinovom stvaralaštvu, već na samom početku, sustiče i prožima sveukupna tradicija.
Početkom jula 1823. Puškin iz Kišinjeva odlazi u Odesu, gde je cvetao pravi evropski društveni život: pozorišta, opere, saloni; tamo redovno stižu najrazličitiji strani časopisi i novine, a tu su trgovci i putnici iz svih krajeva sveta. Među njima je i jedan Tršćanin, Srbin poreklom, Jovan Riznić, čija je mlada i lepa, ali i smrtno bolesna žena, Amalija, postala izvor Puškinovih ljubavi i ljubomore, nadahnuće nekih od antologijskih stihova. Tu je i žena njegovog prijatelja i saradnika Petra Vjazemskog, Vera Fjodorovna, kojoj se pesnik do kraja života poveravao. U Odesi se zaljubio i u Jelisavetu Voroncovu, suprugu guvernera M.S. Voroncova, koji mu je bio neposredno nadređen. Sukob između veštog merkantilnog ruskog zvaničnika, koji podiže vinograde na Krimu i trguje vinima pribavljajući zahvaljujući visokom polažaju sebi monopol i mladog ruskog pesnika nije bio podstaknut samo ljubavnom aferom koju je Puškin imao s njegovom ženom. Voroncov je o Puškinu vlastima slao veoma negativne izveštaje, nazivajući ga glupim, prostim, nevaspitanim i nedarovitim. Ni pesnik njemu ne ostaje dužan, što se može naslutiti i po epigramu koji mu je posvetio, a koji je ubrzo stigao i do samog Voroncova:
Deo lorda, trgovca deo,
Deo mudrog, glupaka deo,
Deo podlaca, al nade ima,
Da će na kraju biti ceo.
Lično zameranje general-gubernatoru Novorusije i Besarabije koštalo je Puškina državne službe, iz koje tada biva definitivno izbačen. Početkom avgusta 1824. u pratnji svog kmeta, Nikite Kozlova, koji uz njega bio od rođenja, napušta Odesu i odlazi u drugo progonstvo na imanje svoje majke u Mihajlovsko, ovog puta bez mogućnosti da napušta mesto zatočenja.
Meseci koje je Puškin proveo u Odesi, kako zapaža Jurij Lotman, neodoljivo podsećaju na uzbudljiv avanturistički roman.3Ю.М. Лотман, Александр Сергеевич Пушкин: Биография писателя, у: Пушкин, Санкт-Петербург, 1998, 95. Oni su ispunjenim najrazličitijim događajima – njegovim druženjem sa političkim zaverenicima, špijunskim aferama, policijskim progonima, ljubavnim avanturama i planovima da preko mora pobegne u Evropu. U isti mah, njemu tamo polazi za rukom da dovrši većinu bajronističkih poema i započne Evgenija Onjegina. Boravak u Mihajlovsku, в глуши забытого селенья, (u gluvoj seoskoj zabiti), u tom pogledu donosi sasvim drugačije iskustvo.
Dve godine seoskog zatočenja predstavljaju, verovatno, najtužnije i često beznadežne trenutke Puškinovog života. Međutim, u stvaralačkom smislu, ovaj se period može smatrati presudnim. Pošto je posle svađe sa ocem, izazvane pristankom Sergeja Ljvoviča da nadgleda ponašanje sina, čita njegova pisma i o tome izveštava mesne vlasti, ubrzo ostao sam na porodičnom posedu (uz njega je bila samo dadilja, Arina Rodionovna), pesnik se potpuno posvećuje duhovnom radu. Intenzivno uči engleski jezik, uživa u čitanju i prevođenju Šekspira, predaje se uzbudljivom svetu istorijskih romana Valtera Skota, te dubokom uranjanju u nacionalnu prošlost. Pronicanje u zakonitosti istorijskog procesa prirodno ga je vodilo ka preispitivanju čovekove prirode, a u tom smislu i suočavanju sa samim sobom. U Mihajlovskom su napisane mnoge antologijske pesme, tematski i žanrovski veoma različite – „Moru“, „Podražavanje Koranu“, „Scena iz Fausta“, „Andre Šenije“, „Taljige života“, „Čuvaj me, moj talismanu“, „Ja pamtim čudesan trenutak“, „Oprosti snove ljubomore moje“ i mnoge druge. Završaju se treća, četvrta, peta i šesta, te započinje i sedma glava Evgenija Onjegina. Napisana je i šekspirovska tragedija o smutnim vremenima ruske istorije, Boris Godunov, za koju je verovao da spada u njegova najbolja ostvarenja. Sročena je i prva šaljiva poema, Grof Nulin, pisana i kao parodija i kao realističan prikaz savremenog života.
U razvoju Puškina kao pisca mnogo toga je bilo povezano sa svakodnevicom, sa stvarima koje su ga okruživale, uključujući tu i pejzaž, okolinu, lične doživljaje. Osnovni podstrekač njegovog stvaralaštva postaje unutrašnje posmatranje spoljašnjeg sveta, koje se potom umetnički preobražavalo u pojedinačna književna dela. Lična iskustva neretko pripisuje svojim junacima, pa tako Onjegin usamljen na selu dane provodi na isti način, kao što je to činio u Mihajlovskom, njegov „otac“ Puškin:
Ko pustinjak je dane nizo;
U sedam leti on se dizo,
I hito skoro bez odela
Na reku ispod svoga sela,
Ko pesnik Bepa i Đulnare
Preplivo ove „Dardanele“,
Ispio šolju kafe vrele,
I listao žurnale stare,
A zatim se odevo…
…………………………………
Čitanje, šetnje, san duboki,
Potoka žubor, šuma hlad,
I devojaka crnookih
Poljubac nežan, svež i mlad,
Poslušan uzdi konjic čio,
Primamljiv obed uvek mio
S bocom dobrog belog vina,
Pa mir, samoća i tišina,
I njegovog života eto!
(gl. 4, st. XXXVI-XXXIX)
Taj životvorni stvaralački impuls, o čemu su pisali mnogi izučavaoci njegovog dela, nikad nije bio jednosmeran. Ako u prethodnom citatu iz Evgenija Onjegina u fikcionalnom svetu prepoznajemo autorsku svakodnevicu, onda u lirskoj pesmi posvećenoj Ani Kern, nastaloj praktično u isto doba, vidimo literarno uobličavanje lične osećajnosti i samospoznaje.4Е.Г. Эткинд, „Композиционное исскуство“, Божественный глагол, Москва, 1999, 290-292. Dijalektika životvornog principa, prožeta bogatim poznavanjem i razumevanjem sveopšte umetnosti, kulture i istorije, premda prisutna i u ranijim delima, sada postaje suštinska odlika njegovog stvaralaštva.
Krajem 1825, druge godine pesnikovog zatočenja na selu, u Rusiji se dešavaju krupne promene. Početkom decembra umire Aleksandar I, glavni progonitelj pesnika, a nepune dve nedelje kasnije, na petrogradskom Senatskom trgu biva podignuta i odmah ugušena Dekabristička pobuna. Njene vođe, svi plemići, Puškinovi bliski prijatelji, bili su pohapšeni i osuđeni, manji broj na smrt, dok su ostali lišeni građanskih prava i prognani u Sibir. Na dan pobune, 14. decembra, Puškin piše Grofa Nulina, o čemu poznije sastavlja sledeću belešku:
Krajem 1825. nalazio sam se na selu. Čitajući Lukreciju, Šeksprovu prilično slabu poemu, pomislio sam: a šta da je Lukreciji palo na pamet da ošamari Tarkvinija? Možda bi to ublažilo njegovu preduzimljivost, pa bi posramljen morao da ustukne? – Lukrecija se ne bi ubila, ne bi obesili Publikola, Brut ne bi prognao careve, i svet i istorija sveta ne bi bili isti.
Dakle, za republiku, konzule, diktatore, Katone, Cezare, mi dugujemo napastvovanju, sličnom onome koje se nedavno dogodilo u mom susedstvu, u Novorževskom srezu.
U meni se javila ideja da parodiram Šekspira, i nisam mogao da se usprotivim dvostrukom iskušenju, te za dva jutra napisah tu priču.
Imam naviku da na svojim papirima beležim datum i godinu. Grof Nulin napisan je 13. i 14. decembra. Ima čudnih podudarnosti.5А.С. Пушкин. Соб. соч. в 15-ти томах. Т. IX, Москва, 1998, 208.
Stav po kojem tok istorije, kao uostalom i sudbinu pojedinca, po pravilu usmeravaju slučajnosti, Puškin je dosledno sprovodio kroz motivaciju radnje i postupaka junaka u svojim književnim ostvarenjima. Otuda njegova parodija Šekspirovog speva, premda data na fonu ruske seoske svakodnevice, dobija jedno više, metafizičko značenje, koje se može povezati kako sa aktuelnim političkim zbivanjima, tako i sa onim što se dalje dešavalo u njegovom životu. Januara 1826. na čelo Ruske imperije dolazi Nikolaj I, koji će na jesen doneti ukaz o pomilovanju. Bezmalo godinu dana kasnije, jula 1827, na godišnjicu pogubljenja petorice dekabrista, Puškin piše pesmu „Arion“ gde, kroz lirsku obradu antičkog mita o pesniku kojeg umetnički dar spasava od smrti, iznova povezuje svoj stvaralački usud i životne slučajnosti sa istorijskom neminovnošću.
Još dok je stasavao kao pesnik, kod Puškina se polako uobličavala ideja o društvenoj ulozi koja mu je izborom poziva sudbinski nametnuta, što je pored stvaralačke samosvesti u njemu podstaklo i duboko osećanje odgovornosti prema drugom. Nipodaštavanje javnog mnjenja koje je neretko zavisilo od samovolje mediokriteta, dovodilo ga je do ogorčenja. To posebno dolazi do izražaja tokom njegovog boravka u Odesi, kada povodom svog odnosa sa Voroncovim piše A.I. Turgenjevu: „Voroncov je – vandal, dvorski pokvarenjak i sitni egoista. U meni je video koleškog sekretara, a ja, priznajem, o sebi mislim nešto drugačije“.6А.С. Пушкин. Соб. соч. в 15-ти томах. Т. XIII, 139.
Ipak, sud javnosti, bez obzira na pritiske s vrha, nije mogućno potpuno kontrolisati. Mada fizički udaljen iz kulturnih centara, Puškin je stvaralački itekako bio prisutan. U martu 1824, zalaganjem P. Vjazemskog, kao zasebno izdanje pojavljuje se poema Bahčisarajska fontana. Poslednjih dana decembra 1825. izlazi mu zbirka stihova, koja je razgrabljena za manje od dva meseca. Marta 1825. publika se upoznaje sa prvom glavom Evgenija Onjegina, a februara i marta naredne 1826, objavljuju se, prvo druga, a zatim i treća glava ovog romana. Osim toga, tokom čitavog njegovog zatočenja, a zahvaljujući najpre trudu pesnikovog mlađeg brata, niz lirskih pesama koje su Lavu Sergejeviču stizale u pismima iz Mihajlovska, štampaju se u petrogradskim i moskovskim časopisima i almanasima. Tako i mimo volje vlasti, „u godinama izgnastva u Mihajlovskom Puškin postaje priznat kao prvi ruski pesnik“.7Ю.М. Лотман, nav. delo, 103. Nije mu bez razloga Žukovski u pismima stalno ponavljao: „Za sve što ti se desilo i što si sam sebi natovario, za mene postoji samo jedan odgovor: POEZIJA. Ti ne poseduješ dar, već genijalnost… Ti si rođen da budeš veliki pesnik, budi toga dostojan“.8И. Сурат, С. Бочаров, Пушкин. Краткий очерк жизни и творчества, 48.
Početkom septembra 1826, konačno stiže pomilovanje. Puškin selo napušta 3. septembra, i posle nekoliko dana, 8. septembra stiže u Moskvu. Na tom putu nastaje jedna od njegovih najupečatljivijih pesama, „Prorok“. Njeni stihovi kao da sažimaju pesnikov unutrašnji put patnje i sazrevanja kroz koji je prošao tokom zatočenja u Mihajlovskom. Lirski siže je zasnovan na paraboli iz Knjige proroka Isaije (VI, st. 6-9), ali su starozavetne apokaliptične slike semantički znatno proširene. Pojava šestokorilog serafima koji ugljenom žeže i kida jezik proroku, i posebno blagoslov Gospodnji, intimnu priču lirskog subjekta dovodi u vezu sa njegovim duhovnim prebražajem. Potraga za saznanjem (Pun duhovne ja lutah žeđi) i otkrovenjem koja nužno ide kroz stranputice i izazove zla (Lutah… pustinjom što je mračna bila) odvodi ga na razmeđe. Životni preokret predočen je u sudbinskom susretu pesnika sa višnjim silama, koji u njemu rađaju proroka. Kroz inicijaciju krvi i stradanja (U obamrla usta mi je / Rinuo rukom punom krvi. / I zario u grudi mač / I ustreptalo srce trgo), iskušenik biva potpuno preobražen. On iza sebe ostavlja ljudsku prirodu i prihvata novo ruho i novi život. To je bila cena njegovog svetog proročkog dara. Moć lirike, snaga reči što žeže srca ljudi pomogli su pesniku da umetnički uobliči unutrašnje, izgnaničko iskustvo.
Povratkom u Moskvu u jesen 1826, a zatim i u Petrograd maja 1827, otvara se nova etapa u Puškinovom životu i stvaralaštvu. Već prvih dana, odmah posle svog krunisanja, u audijenciju ga prima car Nikolaj Prvi. Ako je verovati državnoj arhivskoj građi, njih dvojica su provela oko dva sata u veoma otvorenom i iskrenom razgovoru. Puškin mu priznaje da bi sigurno bio sa svojim prijateljima 14. decembra na Senatskom trgu, samo da je splet životnih okolnosti bio drugačiji. Imperator obećava da će on lično biti njegov cenzor, što je značilo da svoja ostvarenja ne mora više uobičajenim putem prvo da šalje državnim službama na proveru. Iako pesnik u početku veruje caru, a svoje nade u reforme koje je obećao izražava u stihovima „Stance“ i „Prijateljima“, uskoro se ispostavilo da od društvenih promena neće biti ništa. To se najpre pokazalo na primeru tragedije Boris Godunov čiji je rukopis Nikolaj Prvi nije ni čitao, već ga je predao „recenzentu Trećeg odeljenja“, tj. tajnoj službi. Drugi povod za novi sukob Puškina sa vlašću nađen je u popularnosti njegove političke elegije „Andre Šenije“. Ova je pesma, uz cenzorska skraćenja, objavljena u prvoj pesnikovoj zbirci stihova iz 1826, ali se njen zabranjeni, središnji deo, onaj deo koji je pevao o nužnosti društvenih pobuna i praktično pozivao na svrgavanje represivnih vođa – kao nekada i stihovi „Slobode“ i „Sela“, širio u rukopisu, i učio napamet.
Ja slavih grom tvoj sveti samo
Kad rušio je tvrđavu tu sramnu
I ponos, diku vlasti davnu,
Razneo pepelom i sramom;
………………………………..
I tiranima odgovor bez straha.
…………………………….
Okovi dole. Zakon sam
Slobodom poduprt jednakost nam obeća,
I mi smo klicali: O, sreća!
O, jadi! Ludi je to san!
Gde je sloboda, zakon? Samo
Sekira vlada ovde nama.
Zbacismo care. Sad zločinca imamo
S dželatima za cara. Užas! O, da srama!
U proleće 1828. Puškin je tim povodom u više navrata saslušavan, a već jula iste godine stavljen je pod trajni policijski nazor. No, bez obzira na sve neprijatnosti, on predano nastavlja pesnički rad. Tokom naredne tri godine napisane su mnoge antologijske pesme – „Zimsko veče“, „Zimski put“, „19. oktobar“, „Arion“, „Talisman“, „Sećanje“, „Ko dar prazni, dar slučajni“, „Ne poj, lepotice, kraj nas“, „Ančar“, „Pesnik i gomila“, „Znamenja“, „Voleo sam vas“, „Lutam li niz ulice šumne“ i mnoge druge. Dobar deo tih stihova nastaje kao rezultat životvornog principa, ali se, istovremeno, oni produbljuju pesnikovim novim istorijskim i filozofskim saznanjima. Bez obzira na „svetski život“, koji intenzivno vodi kako u Moskvi, tako i u Petrogradu, on je najpre posvećen književnom stvaranju i duhovnim pregnućima.
Decembra 1828, na „dečijem“ balu, u školi plesa kod Jogea u Moskvi, upoznaje svoju buduću nevestu, Nataliju Gončarovu, kojoj je tada jedva šesnaest godina. Celu narednu zimu 1829. provodi na imanju Malininki u Tverskoj guberniji, kod prijatelja iz Trigorskog, P.A. Osipove i njene dece; tada nastaju neke od njegovih najupečatljivijih idila („Zima. Šta da se čini na selu?…“). Po povratku u Moskvu, maja 1829, prosi Nataliju Gončarovu, ali ne dobija nikakav odgovor. Ubrzo, na svoju ruku, odlazi na Kavkaz, i tamo učestvuje u borbama, uprkos civilnom statusu. Iskustva i doživljaji kroz koje je prošao podstaći će nekoliko književnih ostvarenja: Kavkaski cikulus, sklopljen od više istorijskih, deskriptivnih i refleksivnih pesama („Na gruzijske brežuljke noćna tama sleta“ „Kavkaz“, „Usov“, „Manastir na Kazbeku“, „Delibaša“, „Opet mi živimo u slavi“, „Don“), te putopis Putovanje u Arzrum, čime Puškin kreće na svoj „put ka prozi“.
Nemirni duh ga, poput mnogih njegovih junaka, goni na dalju „skitnju“, u putovanja, ali mu odlazak u inostranstvo, uprkos mnogim molbama, nikada nije bio dozvoljen. Još za vreme prinudnog boravka u Mihajlovskom, Puškin je pred sobom imao mape evropskih metropola – Pariza i Londona, znao napamet njihove ulice, pozorišta i muzeje, o njima čitao u časopisima koji su do njega doprli, i stalno zamišljao njihov kulturni život, za kojim je toliko čeznuo. Kad već nije mogao da putuje, on je u svojim romanima, pričama i poemama književne likove smeštao u daleke krajeve, vodio ih u pozorište, u vodvilj, na operu i balet. Duhom stanovnik sveta, najveći ruski pesnik i prinudni zatočenik, odlučuje da se posveti porodičnom životu.
Maja meseca 1830. objavljena je njegova veridba sa Natalijom Gončarovom, no do ženidbe ima još da se čeka. U avgustu mu umire stric, Vasilije Puškin. U septembru odlazi u Boldino, na očevo imanje Nižnjegorodskog okruga koje dobija u nasledstvo. Lične finansijske neprilike, ali i oskudicu svoje tazbine, pokušava da sredi pomoću zaduženja putem menica, a pod hipoteku stavlja deo kmetova („duša“) i poseda. Umesto planiranih dvadesetak dana, zbog epidemije kolere i opšteg karantina, on ovde ostaje tri meseca. U puškinistici poznata kao boldinska jesen – najplodniji je period njegovog stvaralaštva.
Boldino ima izgled ostrva okruženog hridima, piše svojoj verenici. Ni suseda, ni knjiga. Vreme je užasno. Svoje vreme provodim u škrabanju i negodovanju. To škrabanje dalo je neverovatan rezultat. Pesnik tada završava Evgenija Onjegina, piše šaljivu poemu Kućica u Kolomni, celovito uobličava prvu zbirku novela Belkinove priče, sređuje Male tragedije, a uz to ispisuje preko trideset lirskih pesama, među kojima su i „Nečastivi“, „Oproštaj“, „Poziv“, „Stihovi, napisani u vreme nesanice“, „Zbog obala svog zavičaja…“, „Moje rodoslovlje“.
Posle niza neprijatnosti sa kojima se susretao u javnom životu, novih nadzora i pritisaka vlasti i tajne policije, doušničkih spletaka Bulgarina i Benkendorfa, žustrih književnih polemika sa „narodnjacima“ Poljevovom i Nadeždinom koji ga optužuju za „književni aristokratizam“, Puškin u umetničkom delanju ponovo otkriva duhovnu slobodu. „Boldinsko stvaralaštvo zaprepašćuje slobodom posebno iskazanom u uverljivoj raznovrsnosti zamisli, tema i slika.“ Ovde je konačno uspeo da završi Evgenija Onjegina, nad čijim se rukopisom dugo mučio. Tema usuda žene koja je, po mišljenju Surat i Bočarova, Puškina zanimala još od 20-ih godina, sada dobija ozbiljnu psihološku razradu utemeljenu u racionalističkom shvatanju ljudskog dostojanstva, uz neizbežno oslanjanje na ideal večne ženstvenosti oličene u lepoti, dobroti i milosti. Odluka da svoj roman u stihovima okonča scenom u kojoj Tatjana odbija Onjegina, čuvajući tako iskrenu, pravu ljubav, ali i bračni zavet, verovatno je uticala i na pesnikovo odustajanje od Onjeginovih putovanja. Njegovo uništavanje devete ili desete glave, kako pretpostavljamo, nije bilo podstaknuto samo strahom za ličnu egzistenciju, već i umetničkim razlozima. Uostalom, slična rešenja u obradi književne stvarnosti i prikazivanju postupaka njenih junaka zapažamo i u drugim boldinskim ostvarenjima, malim tragedijama Kameni gost, Gozba za vreme kuge, kao i u Belkinovim pričama (posebno u pripoveci „Mećava“, u liku Marije Gavrilovne koja sebi ne dopušta da prekrši bračni zavet, bez obzira na to što je dat u zabuni i neznanju).
Pet „Belkinovih“ novela napisano je gotovo u jednom dahu – prve tri „Ukopnik“, „Upravnik poštanske stanice“ i „Gospođica kao seljanka“ uoblične su za deset dana, a ostale dve, „Hitac“ i „Mećava“, za pet. Uvreženo je mišljenje da je Puškin mnogo ranije zamislio siže i razradu ovih priča, ali se o tome može samo nagađati, budući da nikakvih pravih dokaza za to nemamo. Pripovedna zbirka uokvirena je uvodnom novelom, ali su naratori različiti. Ukrštanjem više pripovedačkih glasova, čija je kazivanja zapisao i „izdao“ jedan redaktor, Puškin utire put Gogoljevim Večerima u seocetu kraj Dikanjke (objavljenim godinu dana posle Belkinovih priča), pripovednim ciklusima Vladimira Odojevskog, ali i razvoju celokupne ruske proze. U stilskom pogledu, on ostvaruje sebi davno zadat ideal po kome prozni izraz mora biti „jednostavan, kratak i jasan“. Zbivanja pripovedaka smeštaju se diljem ruskog prostranstva, mahom u seosku provinciju, ali ima i prizora iz Moskve i Petrograda („Ukopnik“, „Upravnik poštanske stanice“). Fikcionalni prostor je neretko udvojen, i to ne samo u geografskom ili vremenskom smislu, već i u odnosu na realnost i fantastiku. U „Ukopniku“ se, na primer, svet živih prožima sa zagrobnim pojavama. Spoj ovostranog i onostranog obeležiće i kompoziciju nekih njegovih drugih dela, poput tragedije Kameni gost, napisane u isto vreme, ili „Pikove dame“, poznije novele. Raznovrsnost se primećuje i u osnovnom tonu pripovedanja, koji je ponekad pun humora, a pokatkad obojen jarkom sentimentalnošću. Postupcima „Beliknovih“ junaka upravljaju strasti i razum, a njihov životni put, iako često uslovljen slučajnostima, prikazan je na fonu istorijskih događaja koji poseduju unutrašnju zakonitost. Duševni nemiri književnih likova, posebno, Adrijana Prohorova iz „Ukopnika“ i nesrećnog, ostavljenog oca i njegove „bludne“ kćeri Dunje iz „Upravnika poštanske stanice“, dati su ne samo kao psihološke, nego i kao socijalne studije. Puškinovi portreti „uniženih“ karaktera nisu bez razloga toliko ushitili mladog Dostojevskog, dok je pisao Bedne ljude.
Po svemu sudeći i male tragedije bile su zamišljene kao ciklus, ali svoju prvobitnu zamisao da ih objavi kao celinu Puškin nikad nije ostvario.9А. Долинин, „`Пир во время чумы` и проблема единства `маленьких трагедии`“, Пушкин и Англия, Москва, 2007, 103-129. Većina drama je kasnije štampana u periodici, dok je Kameni gost sačuvan u rukopisu. Puškin se u tragediji okušao znatno ranije, tokom iznanstva u Mihajlovskom. Borisa Godunova on piše oslanjajući se, s jedne strane na Šekspirove dramske hronike i njegovo tumačenje zla i vlastoljublja, a sa druge, na sopstveno razumevanje zakonitosti nacionalne, ali i svetske istorije. Otprilike u isto vreme, tokom 1826-1827, nastaju i zamisli o novim tragedijama, o čemu svedoči sačuvana beleška sa njihovim naslovima. Od kraja oktobra pa do kraja novembra 1830. u Boldinu su završeni: Vitez tvrdica, Mocart i Salijeri, Kameni gost i Gozba u vreme kuge. Male tragedije žanrovski su savim neobične: obimom svedene na nekoliko scena, sa sažetom radnjom, pri čemu je dramska napetost sa spoljašnjeg premeštena na unutrašnji plan. Puškin se, doduše, i ovde oslanja na zapadnoevropsku tradiciju, tačnije na englesku i francusku dramaturgiju XVII i XVIII veka (Vilijam Čenston, Džon Vilson, Molijer), ali su njegove pozajmice bile isključivo tematskog karaktera. Sami likovi i njihovi postupci prikazani su sa promišljenom umetničkom namerom. Iako dramski junaci svoju sudbinu grade prema određenim književnim modelima, oni u isti mah traže i nalaze lični put. Ili, kako to već sugeriše Lotman, oslanjajući se na Puškinove rukopise – on karaktere uobličava prema višem moralnom načelu, zahtevajući od njih da budu pre svega ljudi („Герой, будь прежде человек“)10Ю.М. Лотман, nav. delo, 144.. Ako sa takvog stanovišta male tragedije pročitamo i kao jedinstven ciklus, onda u njima prepoznajemo svojevrsni moralitet (ili „misteriju“) novog doba. U svakom od komada data je studija jednog od smrtnih grehova – tvrdičluka, zavisti, preljube, osvete (ubistva) i gordosti. Pisca, međutim, ne zanimaju nosioci zla, već nasuprot tome, on pokušava da pokaže kako se uprkos zlodelanju drugih, iskrivljenom javnom mnjenju, pritiscima vlasti, ali i dvojakosti sopstvene (ljudske) prirode izuzetni pojedinci bore za lično dostojanstvo. Osim toga, kako je ne jednom u interpretacijama malih tragedija istaknuto, njih objedinjuje i zajedinički siže koji se može odrediti kao pretresanje „različitih sukoba unutar evropske kulture“.11Н.В. Беляк, М.Н. Виролайнен, „Маленькие трагедии как культурный эпос новоевропейской истории“, Пушкин: Исследования и материлы, т. 14, Ленинград, 1991, 77-96.
Posle bajronističkog nadahnuća koje je obeležilo njegove rane stihovane narativne forme, Puškin se okušao kako u parodizovanim, realističkim poemama (Grof Nulin, 1825), tako i u nacionalnim spevovima sa istorijskom temom (Poltava, 1829). Međutim, nijedno od ova dva ostvarenja, za razliku od romantičarskih južnih poema, nije imalo većeg uspeha ni kod publike ni kod kritike. Ni naredna priča u stihu, Kućica u Kolomni, koja je pisana u Boldinu 1830, ne pokušava da ugodi vladajućem ukusu. Po svom starom običaju, Puškin kroz anegdotu iz običnog života ruske prestonice (priča o muškarcu koji se prerušio u kuvaricu), pokreće niz društvenih, političkih i književnih pitanja. Dijalog koji se ovde vodi sa raznovrsnom zapadnoevropskom epskom i novelističkom tradicijom (Bokačo, Taso, Bajron) povezan je sa polemičkim (i parodijskim) osvrtom na savremenu rusku književnost, a posebno na njenu časopisnu scenu.
Stilske i žanrovske inovacije, uz veliku raznovrnost tema i raspoloženja, primećujemo i u boldinskoj lirici. Ruska kritika je po pravilu Puškinovo pesničko umeće tumačila sa stanovišta književne evolucije, i u tom smislu njegov opus delila na razne periode, bilo po hronološkom i biografskom merilu, bilo prema stilskim epohama klasicizma, sentimentalizma, romantizma i realizma. Sam pesnik o svom lirskom stvaranju ostavlja intiman zapis – lirika se piše do tridesete godine, a onda nastupa vreme tragedija i romana. Otuda su mnogi proučavaoci njegovog dela o boldinskoj jeseni govorili i kao o „opraštanju sa lirikom“. Slike puta, tako česte u njegovoj ranijoj poeziji („Taljige života“, „Zimski put“, „Putnikova jadikovka“, stihovi iz kavkaskog ciklusa i mnogi drugi) u pesmi „Nečastivi“ („Бесы“), prvoj koju piše po dolasku na svoje imanje, dobijaju mračnu, metafizičku završnicu. U sličnom tonu napisna je i „Elegija“ (Ludo veselje mojih mladih ljeta / Безумных лет угасшее веселье), s tom razlikom što je setno osvrtanje na prošle dane ovde preokrenuto nadom u mogućnost ljubavne sreće (I tko zna, neće l` mi poslednji dani / Ljubavlju zadnjom biti obasjani. // И может быть — на мой закат печальный, Блеснет любовь улыбкою прощальной.)12U prevodu je, na žalost, izgubljena udvojena metafora zalaska sunca kao kraja života i njegovog bleska kao ljubavi. . Pisac se, zatim, oprašta sa svetom svog romana i stvaralačkim trenucima („Delo“), sa svojim nekadašnjim ljubavnim zanosima i pesničkim muzama („Odgovor anonimu“, „Oproštaj“, „Poziv“, „Zbog obala svog zavičaja“). A njegov pređašnji očaj, ali i pomirenje sa neumitnom konačnošću (pesme „Ko dar prazni, dar slučajni“, „Lutam li niz ulice šumne“), sada se preobražavaju u novu potragu sa smislom života: Živote… S tvojim smislom nepoznatim, Upoznaj me, da ga shvatim… („Stihovi napisani noću u vreme nesanice“).
„Novi život“ koji se u puškinistici računa od 1831, odnosno od pesnikove ženidbe, može biti, više nego ranije bio je obeležen nerazumevanjem i hladnim prijemom pesnikovih ostvarenja, policijskom prismotrom i raznim socijalnim poniženjima. Ipak, u najtežim trenucima Puškin stvara sa posebnim elanom i umešnošću. Od 1833-1836. napisao je poeme Anđelo (žanrovsku i stihovanu preradu šekspirove komedije Mera za meru) i Bronzani konjanik (mističku sliku Petrograda i njegovih žitelja datu na fonu istorijskih i prirodnih stihija), kao i izuzetna prozna ostvarenja – dva romana, Dubrovski i Kapetanova kći, i novele „Pikova dama“ i „Egipatske noći“. Tu je i čitav niz antologijskih pesama, koje Dostojevski, Lotman i Etkind smatraju njegovim remek-delima, poput Pesama zapadnih Slovena, elegije „Jesen“, „Vreme je, druže moj“, „Posetio sam opet“, nezavršenih odlomaka „Iz Pindemontija“, kao i pesničkog zaveštanja „Podigoh spomenik što nije rukom tvoren“. U istom periodu, a posebno tokom njegovog povratka u Boldino, u jesen 1833, napisan je i veći deo bajki u kojima se duh narodne usmene poezije spaja sa umetničkim stihom. Započeta je i prva prozna drama, danas poznata pod redaktorskim naslovom Scene iz viteških vremena, u kojoj su objedinjene različite istorijske i filozofske tendencije iz zapadnoevropskog nasleđa (kurtuazna književnost, Šekspir, Šiler, Gete). Tih godina se intenzivno posvetio i arhivskom istraživanju, na osnovu čega piše obimne studije – Istoriju Pugačova i Istoriju Petra Velikog. Godine 1836. pokreće i časopis Sovremennik, čije je stranice ispunjavao ne samo umetničkim ostvarenjima nego i kritičarskim ogledima i člancima. Tada se zbližava sa Gogoljem, u Savremeniku mu objavljuje priče „Kočije“ i „Nos“, piše prikaz njegove zbirke Večeri na seocetu kraj Dikanjke, pozajmljuje mu sižee za komediju Revizor i roman Mrtve duše.
Iako većinu svojih novonastalih dela nije stigao (ili nije mogao) da izloži javnosti, Puškin iznova objavljuje ranije radove: 1833. godine štampa celovitog Evgenija Onjegina (drugo izmenjeno izdanje izašlo je januara 1837, tik pred njegovu pogibiju), a 1835. izlaze mu zbirke sabranih stihova, poema i proze.
U svakodnevnom, kako javnom, tako i privatnom životu Puškina su čekali srećni trenuci i velika razočarenja. Posle venčanja seli se iz Moskve u Petrograd, gde ostaje do kraja života. Puškini leta mahom provode u Carskom Selu, uz carsku porodicu zajedno sa ostalim uglednim plemićkim prodicama. Natalija Puškina postaje ljubimica Nikolja I i „zvezda“ balova. Puškin tokom 1833-1834. putuje na Ural, u Orenburg i Kazanj, radi sakupljanja građe za istoriju Pugačovljeve bune, a u dva navrata, uvek u jesen, boravi u Boldinu, gde se intenzivno i predano posvećuje pisanju.
Decembra 1833. dobija čin kamer junkera, čime mu je pre naneta uvreda, nego što mu je ukazana čast. U svoj dnevnik 1. januara 1834. zapisuje: Trećeg dana proizveden sam u kamer junkera (što je veoma neprimereno mojim godinama). Na dvoru su poželeli da Natalija Nikolajevna igra kod Ančikova. Tako sam ja postao ruski Dangeau.13А.С. Пушкин. Соб. соч. в 15-ти томах. Т. X, 28. Markiz de Danžo je bio beznačajni hroničar poslednjih godina vladavine Luja XIV. Čin koji mu je dodeljen Puškin je, što se može naslutiti i iz njegovog dnevničkog zapisa, doživeo kao još jedno u nizu poniženja od strane carske vlasti. Kamer junker je bilo sasvim beznačajno zvanje i uglavnom su ga dobijali mladi ljudi koji se ničim nisu istakli. Dvorski čin zahtevao je od pesnika da redovno posećuje službene ceremonije u odgovarajućem mundiru. Mundir je dugo odbijao da sašije, a kada bi se konačno pojavio na nekom zvačničnom skupu trebalo je da stoji okružen bezvrednim ljudima i sluša pridike Benkendorfa i Nikolaja I. Osim što je narušavala pesničko samoljublje i plemićko dostojanstvo, situacija u kojoj se našao stvorila je od njega metu podsmeha i podstakla ogovaranja na račun njegove lepe supruge i izmišljenog bračnog neverstva. U visokom društvu nikolajevske Rusije Puškin je postao „predmet zlobne znatiželje, a njegova žena predmet licemernog sažaljenja i otrovnih spletaka. Robovi ne vole nеzаvisnost drugih ljudi. Puškin koji je sebi dozvoljavao da razmišlja o potezima vlade, i koji je štaviše, o tome imao sopstveno mišljenje, Puškin koji je i izgledom i držanjem ukinuo razliku između kamer junkera i dostojanstvenika bilo kog drugog čina i zvanja, Puškin, s kojim su s poštovanjem razgovarali strani diplomati, već upoznati sa njegovom evropskom slavom, koji nisu uvažavali čin nego duboko poznavanje politike i u njemu oduševljeno prepoznali pamet državnika – taj Puškin je kod drugih izazivao zavist i mržnju.“14Ю.М. Лотман, nav.delo, 163.
Društveni položaj Puškina bio je otežan stalnim materijalnim problemama koje nikako nije uspevao da reši. Od njega se udaljavala i čitalačka publika, nekadašnji istomišljenici optuživali su ga da je izdao ideale mladosti, a neki od prijatelja zamerili su mu nedžentlmensko držanje u aferama i spletkama koje su se oko njega plele.15А.Ахматова, Сочинения в двух томах, т. 2, „Гибель Пушкина“, Москва, 1987, 103-106.
Puškinova tragična pogibija, koja nesumnjivo nastaje kao rezultat državnog progona, podmetanja i ogovaranja viskog društva, odavno je postala svojevrsna legenda ili apokrifna priča ruske kulture i istorije. O tome su napisane mnogobrojne studije, pripovetke i romani, postavljane su pozorišne predstave, snimljeni filmovi i televizijski serijali. Proganjani pesnici budućih vremena uz neizbežno osvrtanje na njegovo pesničko nasleđe i neprestani dijalog sa njegovim stvaralaštvom, neretko su svoju sudbinu poredili sa nesrećnim udesom najvećeg ruskog pesnika.
Žorž Dantes, neznatni francuski plemić, ultrarojalista, koji se u Rusiji obreo posle julske revolucije (1830), zahvaljujući svojoj izuzetnoj spoljašnjosti, slobodnom držanju i žovijalnosti, rado je priman u petrogradske salone. Njegovom lakom ulasku u društvo dvorske aristokratije, doprinela je i činjenica da ga je usvojio holandski ambasador Hekern, s kojim se slučajno upoznao na putu ka Rusiji (ima indicija da su njih dvojica bili ljubavnici). Baron Dantes se na javnim skupovima otvoreno udvarao Nataliji Puškin i nikad nije propuštao priliku da provocira i njenog muža. Početkom novembra 1836, Puškin i njegovi bliski prijatelji dobijaju niz anonimnih pisama u kojima se on proglašava za rogonju. Kao autori paskvila nedvosmisleno su osumnjičeni ambasador Hekern i njegov posinak. Puškin izaziva Dantesa na dvoboj, ali on izvodi vešti manevar i prosi Katarinu Gončarovu, Natalijinu stariju, nimalo privlačnu sestru. Iznenadne „porodične veze“ jesu sprečile dvoboj, ali nisu primorale Puškina da prima niti da posećuje verenika svoje svastike. Svadba Dantesa i Katarine, bez prisustva Puškinih, obavljena je 10. januara 1837. Taj događaj nije smanjio, već je, naprotiv, pojačao baronovo udvaranje Nataliji Puškin. Puškinu se i dalje šalju anonimna pisma uz koja se prilaže „diploma prvog rogonje“.
Dvoboj između Puškina i Dantesa odigrao se 27. januara u podne. Puškinu je metak razmrskao rebra, oštetio plućno krilo i probio trbušnu maramicu. Kad su ga smrtno ranjenog doneli kući, uz stepenice ga je na rukama nosio njegov sluga Nikita Kozlov, isti onaj „čikica“ koji ga držao u naručju dok je bio dete, putovao sa njim iz Odese u Mihajlovsko i otpratio njegov kovčeg do večnog počinka. Puškin ga je tada upitao: „Da li ti je žao što me nosiš?“
Položili su ga na divan u njegovoj radnoj sobi koja je cela bila okružena policama s knjigama. Lekari su mu odmah saopštili da je njegovo stanje beznbadežno, a čini se da je i sam toga od početka bio svestan. Pesnika su pozvali sa se oprosti s prijateljima, a on se okrenuo prema svojoj biblioteci i rekao: „Zbogom, prijatelji“. Puškin je umirao dva dana u teškim mukama, ali je zadržavao stenjanje i jauke da ne bi uznemirio svoju ženu. Kada je Natalija Nikolajevna prvi put prišla svom smrtno ranjenom mužu, on ju je samo pomilovao po licu i prošaptao: „Budi mirna, ti ni za šta nisi kriva“. Uz umirućeg Puškina neprestano su bili njegovi prijatelji, K.K. Danzas, gardijski oficir, školski drug koji mu je u dvoboju bio sekundant, V.I. Dalj, čuveni pisac i folklorista, autor rečnika ruskog jezika, knez Petar Vjazemski, jedan od najbližih književnih saradnika koji mu je objavljivao radove dok je bio u južnom i seoskom izgnastvu, knez Aleksandar Turgenjev, u čijem je stanu još 1817. napisao odu „Sloboda“, i koji ga je po carevoj naredbi otpratio do groba, te Vasilije Žukovski, zahvaljujući čijem posredovanju pesnik uspeva da kod Nikolaja I obezbedi podršku svojoj porodici i izmoli oproštaj za svog sekundanta.
Po gradu se brzo pronela vest da je Puškin na samrti. Predvorje i salon njegovog stana bili su ispunjeni zabrinutim poznanicima. Na Mojki, ispred stana, čiji su prozori gledali na Zimski dvorac i novu ružičastu kolonadu sa spomenikom podignutom u čast pesnikovog prvog progonitelja Aleksandra I, spontano su se okupljali ljudi, i gomila je svakim časom bivala sve veća. Vlast se s razlogom plašila nove pobune. Puškin je sahranjen gotovo krišom, na brzinu. Opevan je u maloj Konjušnoj crkvi nedaleko od njegovog stana, i već u toku noći kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima otpremljen je u pravcu Mihajlovska, na groblje Svetogorskog manastira, gde je položen u porodičnu grobnicu, pored majke Nadežde i svog rano preminulog brata, Platona.
Od tada se prve četiri decenije devetnaestog veka u ruskoj istoriji zovu samo jednim imenom – Puškinovo doba.
(odlomak iz predgovora uz Izabrana dela A.S. Puškina, priredila T. Popović, izdanje Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2019. Knjiga bi trebalo da izađe iz štampe do kraja 2019. godine)
Tanja Popović (Beograd, 1963) redovni je profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu. Kao profesor po pozivu držala je predavanja na univerzitetima u Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Rusiji i Republici Srpskoj. Član je uredništva više međunarodnih slavističkih i komparatističkih časopisa: Filološki pregled, Zbornik Matice srpske za slavistiku, Poznańskie Studia Slawistyczne, Libri Magistri, Проблемы исторической поэтики, Палимпсест. Dosad je objavila preko 200 studija i priloga iz oblasti slavistike, komparatistike, tekstologije, istorije i teorije književnosti na srpskom, ruskom i engleskom jeziku. Izdala je i priredila preko 15 autorskih monografija, od kojih izdvajamo sledeće: Istočni kanon (2019), А.С. Пушкин в диалоге с другим (2018), Strategije pripovedanja (2011), Pesnici i poklonici (2010), Poema ili moderni ep (2010), Potraga za skrivenim smislom (2007), Rečnik književnih termina (2007, 2010), Srpska romantičarska poema (1999), Динамика традиции (1996), Poslednje Sarajlijino delo (1992) i dr.