Susret
Tek što sam pošao
Srela me je
Senka
Vremena
Okrugla svetlost
Na leđima.
Tvoje ja
Moje ti.
O smrti
U četvrtak
Brat je umro.
Tačno u dvanaest sahraniše ga.
U petak stiže njegovo pismo.
Nikome o meni ne veruj.
Mučnina
Nek zavijaju kerovi
Prošlosti.
Nek otkopaju majke i očeve
Davno izbledele slike.
Nek trske budućare
Uzavrele sadašnjosti
U pesmi koje nema
Traže svoj lek.
Nek smrt miriše
U nedogled
Dok preturaju po mojoj poeziji
Od psećeg sekreta.
***
Misle da je noć crna.
Da mesec silazi niz brdo
I da zvezde obžaruju nebo.
Šta koga briga
Za moje požutele knjige
I mrlju na nedeljnim novinama.
U nekom drugom gradu
Na kraju bezimene ulice
Neki novi san.
Jedno i sve
Hoću da budem celo.
Tri puta za jednu misao.
Hoću da budem celo.
Ne deo nečega.
Tri umiranja za jedan život.
Hoću da budem celo.
Ne polovina.
Čekajući Beketa
U napuklom ogledalu
Vreme i oblik
Opet su zamenili mesto.
Boju pepela.
Osećam.
U bolnici čekaju Beketa,
Onazis deli šakom i kapom.
Multimedijalni momci skaču s prozora.
Uhapsite ih,
Uhapsite!
Bože, oni hoće da dišu!
Majko, sanjam.
Gotovo.
Upalite svetla.
Dejan Đorđević: (Velika Sejanica kod Leskovca, Srbija, 1970) pesnik i književni kritičar. Objavio dve zbirke pesama: Jesam i nisam i Ne/pristajanje. Urednik je u izdavačkoj kući „Fileks“ i u časopisu „Uspenja“. Živi i radi u Leskovcu kao prfesor književnosti.