Image default
Proza

Dragana Paunović – Vatromet

Padao je sneg. To nije bilo ništa novo, kao ni sve ostalo u njegovom životu. Isti dani, isti posao, ista žena. Žena… Emilija je provejavala poslednjih nekoliko godina kao pozadina svih događaja i nikada se nije zapitao kuda sve to vodi, jer da jeste, možda bi se oženio njome, ili je ostavio, ili prevario, barem.

Vozio se do posla. Radio je treću smenu za Novu godinu. Nad Novim Beogradom zableštao je vatromet. Žuta, crvena, zelena. Fijuke nije čuo od muzike u kolima. Pratio ga je nemi pejzaž razbuktalih kometa. Pomislio je da je tiho uprkos glasnoj muzici, ona ga je odvajala od prostora. Gledao je svetla na semaforu kao da nije prisutan: crveno, žuto, zeleno. Gas. To je umor, mislio je. Dosada. Pogotovo što raditi kao obezbeđenje i nije neki posao. U promajnoj kućici držala ga je ista ta tišina. Mrak i tišina. Svaka radna noć je takva. Samo, sad je postojala samo tišina. Stresao se. Emilija ga čeka kod kuće; nikud nije išla po sopstvenoj želji. Njemu je bilo svejedno. Samo je rasla tišina koju bi prekinuo, mada ni ona nije bila strašna. To je verovatno bio samo umor. Ili dosada.

Parkirao je auto ispred kuće. Svanulo je, negde gde nije vladalo sivilo koje se vuklo nad gradom danima. Mora da Emilija spava. Ništa nije čuo, čak ni zvuk svog uzdaha pred vratima. A onda je zakoračio u nesnosnu buku. „Lezi dole! Lezi na pod! Na pod! Lezi! Lezi!“ Dve glave sa zelenim skijaškim maskama su urlale i mahale pištoljima. Emilija je ležala na podu u žutoj spavaćici. Ispustila je neki neljudski zvuk, oštar kao pseći lavež. Jedan od maskiranih je udari pištoljem po glavi. Nisu ga očekivali. Neiskusni klinci, pomisli. Tako se ne drži pištolj. Tako se ne planira pljačka. Pokušao je da nešto kaže i tada je opalio pištolj. Lak bol, kao presečen dah. Zasvetlelo mu je pred očima. Vatromet, pomisli. Vatromet je dobio zvuk. Svet je konačno imao smisla. Zelena, žuta, crvena.


Dragana Paunović, rođena 1986. Završila je master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za komparativnu književnost. Živi i radi u Šangaju gde je uključena u književne krugove. Prevodi poeziju, piše i objavljuje kratke priče i vizuelnu umetnost.

 

 

 

 

 

 


Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Sve je dozvoljeno (februar 2011)
Privlačnost neutralnog (april 2011)
Igra u detektivskom žanru (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Hroničar apokalipse: Henri Miler (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Japan posle sunca (Zubati Libartes, februar 2014)
Ključ dragocenosti je sama dragocenost: Bartova metafikacija u Himeri (prevod, Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u trećem broju časopisa, u junu 2011.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Vesna Kapor, Osećaš li, tu je ono što tražimo

Miloš Petrik – Monstrum

Tihana Hamović – Kao da postoji naslada duža od trenutne

Ostavite komentar