Ognjenka Lakićević: Da vodim dnevnik, obraćala bih se sebi

Razgovor sa Ognjenkom Lakićević, pesnikinjom i frontmenkom benda Autopark, vodila je Milena Ilić Mladenović.

Sigurna sam da te svi pitaju da li pišeš drugačije kada pišeš poeziju za muziku i “za zbirku“. Ipak, ukratko, koje su razlike? Ima li razlike i u publici? Da li su ljudi prijemčiviji za poeziju koju prati muzika, ili za onu koja se čita?

Drugačije je iz nekoliko osnovnih razloga, prvenstveno praktičnih. Poezija za muziku su tekstovi pesama, tu je muzika u prvom planu, tekst mora da joj je podređen, emocionalno i metrički, ali svakako da drži neki standard, da ne unižava muziku. Ti tekstovi su funkcionalni, simplifikovaniji, iako je veliko pitanje umem li ja išta da simplifikujem. Uglavnom, manje je objašnjenja, nemam dovoljno prostora, haha. U ovoj ‘običnoj’ poeziji (bez muzike) nemam ograničenja u vidu toga da mora da mi se uklopi u muziku, svakako mi je važno da ritmički ne ispada, ali sve te stvari je lakše uklopiti, slobodnija sam.

Publika se u jednoj određenoj meri preklapa. Ljudi koji vole Autopark su uglavnom ljudi kojima su tekstovi inače važni, ređi su slučajevi da ljudi vole našu muziku, a da su im naši tekstovi nebitni, ali to pozdravljam takođe. Autopark je prvenstveno muzika, ali muzika sa stavom, dobri tekstovi su samo bonus,  dodatni poziv na promišljanje, mislim da tako i treba da bude u muzici. Muzika je ipak za mene najvažnija, neprikosnovena.

Da li postoji neki ultimativni savet koji daješ polaznicima svoje književne radionice?

Ja sam džuboks za savete, od životnih do ovih radioničarskih, ali to je kontekst u kojem su ljudi na neki način i došli po savete. Često mi bivši polaznici citiraju neke stvari koje sam im rekla, a koje su im pomogli za pisanje, ili u životu, a ja nemam pojma da sam to rekla, mada liči na mene. I kad nemam odgovor, kažem da mi daju vremena pa ću se vratiti s istim, ako budem smatrala da postoji. Prvo što garantujem, a retko šta može da se garantuje u ovakvom tipu rada, a kamoli na svetu, jeste da je nemoguće da nema pomaka ako neko radi i ulaže vreme u pisanje, vraća se da ispravlja jednu istu pesmu, razmišlja, kao i ako svesno čita tuđu poeziju. Jer, pesma nije samo kao izliti u nju sva osećanja i otići, nije to kontejner za frustracije, nije samo dnevnik, već prostor i za razmišljanje kao prostor za estetske jezičke intervencije. Takođe, čitanje je poprilično neophodno za onoga ko piše (ja bih rekla i za onoga ko živi, ali većinski deo populacije me je demantovao). Na radionici najviše insistiram na savremenoj poeziji jer je važno da oni koji pišu znaju šta rade njihovi savremenici, a upravo to je polaznicima često najmanje poznato, ne uči se u školi. I šaljem im dosta toga za čitanje. To su dve osnovne stavke, ali imam baš baš dosta saveta, a mnogi se tiču hrabrosti i stava prema životu – nigde u umetnosti se ne otkriva ličnost autora u tolikoj meri kao u poeziji. Sve šta radiš u životu, reflektuje se na tvoju poeziju.

Primećujem da polaznici tvoje radionice osvajaju bitne pesničke nagrade (ili su dovoljno blizu). Kada kažemo da smo “ponosni na nekoga” to ume da zvuči egocentrično, jer ne nosimo sami zasluge za nečiji uspeh. Ipak, u ovom slučaju ti bi s pravom mogla da kažeš da si “ponosna na nekoga” zbog nagrade ili priznanja, jer si ipak učestvovala u promišljanju, procesu, a možda i donošenju nekih odluka, zar ne?

To je koncept radionice, da komentarišem, dajem sugestije, malo i vršim pritisak da se više radi ili ohrabrim kad vidim da je neko nesiguran u sebe, ali na svakom pojedinačno je koliko će sebe dati, koliko će promisliti o sugestijama koje je dobijao, šta će primeniti, koliko će raditi, koliko će vremena uložiti.  Sve je u njima i od njih najviše zavisi, ja se samo trudim da dam sve od sebe, jer je to moja radna etika, ali i karakter i narav, tako da su možda došli na pravo mesto, ili nisu, ako su to zamislili kao lak posao. Ako ne gorim, kao da ništa ne radim. Uzbudljivo je.

Kada bi pravila program za srednju školu, kako bi osmislila časove književnosti?

Prvo bih zapalila dosadašnje programe koje direktno krivim za to što veliki broj ljudi ne voli poeziju i što misli da je to neka salonska, nerazumljiva stvar, a ne najesencijalniji izraz čoveka. Savremena poezija ne postoji u sadašnjem programu, po meni je to skandalozno, neko želi da ubije poeziju. Kad vidite naše čitanke, poslednji savremeni pesnici su Popa i Miljković. Ma opušteno, fali samo jedno pola veka! Uvek se pitam, kao, možda je otpao taj poslednji deo iz čitanke, pocepao se slučajno, jer, kao, nemoguće koliko toga fali.

Čini mi se da je poezija postala pristupačnija, da se češće čita (recimo, ja na netu uglavnom čitam poeziju, retko prozu ili neke duže forme). Šta misliš, da li je Internet udahnuo novi život poeziji? Odnosno, da li joj je pomogao da se preveze na drugu stranu i postane življa?

Mislim da je internet spasio poeziju, dao joj drugi život. Naravno, doveo je i do hiperprodukcije nečega što teško da je iole relevantna poezija, ali to je totalno nebitno, svaku dobru stvar prate i neke nuspojave, ove zasad ne vidim kao ugrožavajuće.

Šta je za tebe Autopark danas, a šta je bio pre 19 godina?

Pre skoro 20 godina (2000), kada smo formirali Autopark, to je bio pokušaj da radim nešto što na mene deluje kao melem, ali istovremeno me drži budnom, da spakujem misli i osećanja u najlepšu moguću formu – muziku, nešto u čemu uživam, da pravim pesme kakve bih ja htela da slušam. U međuvremenu je to postao najveći deo mene, moj dnk, moja najduža veza, najiskreniji deo mene, moje čisto postojanje bez odbrambenih mehanizama i stalno učenje.

Kada si u srednjoj školi vodila dnevnik, obraćala si se Morisiju iz Smitsa. Da li i dalje vodiš dnevnik? I kome se sada obraćaš ili kome bi se obraćala da ga vodiš?

Haha, Morisiju sam se obraćala samo u specijalnim prilikama, u regularnim prilikama bih počinjala zapis sa ‘dragi dnevniče’. Ne vodim više dnevnik, imam fejsbuk, tamo na drugi način beležim. Svaka pesma koju stavim, ili status, to mi je podsetnik na ono kako sam se osećala u tom trenutku, uvek nepogrešivo znam šta mi se dešavalo i iz kog osećanja sam nešto postovala. Za druge je to samo pesma ili neki moj komentar, za mene čitava priča. Da vodim pravi dnevnik, obraćala bih se uvek i isključivo sebi. I talk to God but the sky is empty, zapisala je jednom Silvija Plat.

U jednoj pesmi iz zbirke Ljubavna pisma Guglu kažeš: „Ostaje samo da se nadamo da naša deca neće celoga života morati da se oporavljaju od sopstvenog detinjstva.“ Često pišeš o begu u muziku koje ti je pomoglo da se izboriš sa spoljašnjim faktorima na koje nisi mogla da utičeš (npr. rat). Šta misliš, koliko nas taj “oporavak” određuje? Da li bi bila osoba kakva jesi da nisi imala od čega da se oporavljaš?

Ne bih, zato i cenim svaku borbu. Ne definišu čoveka lomovi koliko način na koji se bori.  Te borbe govore najviše o nama.

Zato bih ovde i intervenisala kad je u pitanju termin ‘beg’ – nije beg, jer nikad nisam imala naviku da bežim. Upravo me je suočavanje uvek spasavalo na kraju, samo su procesi oporavka bili bolniji i duže su trajali, ako je ikad moguće oporaviti se do kraja, pošto mislim da mi samo prepakujemo povrede, na bolji ili gori način. Muzika i književnost su mi pomagali upravo da nikad ne bežim od osećanja, oduvek su mi bili inspiracija i uteha, nešto što bi mi govorilo da nisam sasvim izgubljen slučaj.

“(…)prolivamo ljubav samo tamo gde nam se ne vraća/ samo tako smo sigurno bezbedni od gnjecave bliskosti”, pišeš u pesmi “Emocionalna forenzika”. Čini mi se da nije redak motiv “uzaludno prolivene ljubavi” u tvojoj poeziji. Pesma “Kako znaš da sam preživela” je brzo postala viralna. Na skali od jedan do deset, koliko je dosadno pisati/čitati o srećnoj ljubavi (u kojoj borovnice ne bi bile uzalud protraćene)?

Nula dosade, pa to je izazov! Kao da me pitaš koliko je dosadno biti u uzajamnoj, srećnoj ljubavi. Verovatno je ponekad dosadno, ali je to daleko veći izazov nego biti u nekom neadekvatnom odnosu, jer tu zapravo postoji izvesnost neadekvatnosti, izvesnost da neće doći do bliskosti koja je ta koja je najteži izazov. U neadekvatnom odnosu postoji stalnost začaranog kruga toplog i hladnog, svakodnevne izdaje sebe i drugog, kao nade da će doći do promene koja nikad ne dođe a ne dođe jer se niko ne trudi, svako je u svojoj ulozi. Cena svega je rast ličnosti koji postaje veoma slab i usporen. Ovo je pravi izazov, kao, ljubav, dobrovoljno ste je izabrali, a morate stalno da radite na tome. Deluje kao smaranje, ali isto kao što je i monogamija veliki izazov, tako je i ovo. Dosadna su cimanja, ovo je uzbudljivo. E sad, ređe pišemo kad smo srećni. Samo ja nikad nisam spokojna, ma koliko da sam srećna, svet je tempirana bomba, neprekidna anksioznost, tako da ne znam šta znače kad mi ljudi kažu da nemaju inspiraciju, ta inspiracija je mit. Zato su uvek najpogrešniji ljudi dobijali pesme i pesme, jer srećni ljudi će retko da sede da pišu. Ali, zar ne postoji i određeni nespokoj i u sreći, da će se možda završiti ta sreća?

Ali, napisati srećnu ljubavnu pesmu jeste ostao najteži zadatak i na mojoj radionici. Pritom sam rekla, neću pesmu iz perioda samog početka veze, tada su uglavnom svi srećni, to je neki grip, ne zanima me to.

U ‘’Ljubavnim pismima Guglu’’ postoji jedan veoma optimistični ton, čega drastično manje imam u novoj zbirci. Srećna ljubav je skoro pa herojski čin, ako pričamo o vitalnom odnosu u kojem su obe osobe budne, nisu se predale svakodnevici. Pored takve vitalne ljubavi, koja je retka, gotovo podjednako herojski čin je samoća –  u svetu koji umire od samoće dok je istovremeno ignoriše. Ceo svet je napravljen po meri parova. Ima nečeg odvratnog u tom teroru.

Radiš na novoj poetskoj zbirci. Vidim to i po fb objavama. Kako bi objasnila nekome ko ne piše (a verovatno i ne čita) da je to ozbiljan posao? Šta misliš, zašto ljudi pisanje I dalje smatraju isključivo hobijem za koji ti je potrebno nešto malo slobodnog vremena?

Ma više neću ništa nikome da objašnjavam, nema svrhe. Ako ljudi misle da ja sednem i zapišem neke emocije za 15 minuta kad me uhvati ‘inspiracija’, i onda odem da kuvam ručak i gledam tv, i šta ću im ja da im objašnjavam. Eventualno mogu da im izložim činjenično stanje, ako me pitaju. Ali ako već imaju stav, s takvima nema pregovora. Pritom, u ovom poslu, koji meni svakako nije ono od čega živim, nije vreme jedina stavka. Ti iskrvariš u to što pišeš, ali ljudima to valjda ne deluje kao posao već kao neka terapija, što nije baš tačno, dobra poezija nadilazi terapiju i ličnu korist. Dok sam spremala zbirku, imala sam noćne more sve vreme jer sam iznova i iznova proživljavala kroz pisanje najstrašnije scenarije pokušavajući te ideje i slike da sklopim u stihove čije značenje može da se razume. Nikakav mazohizam nije u pitanju, već pokušaj da svako osećanje, razmišljanje i iskustvo pretvorim u karaktere na papiru koji imaju i nekakvu estetiku i onda, konačno, podelim sa nekim, udahnem im nekakav dalji život.

Tema ovog Libartesa je slobod(n)a. Šta je za tebe sloboda? Kada se osećaš najslobodnije?

Veoma kompleksan koncept za koji mi treba duplo ovoliko prostora da uopšte započnem nešto smisleno da kažem. Ako pričamo o ovom srećnijem delu sveta koji ne pustoše ratovi, već samo tihi fašizam, postkapitalizam i ekološka havarija, slobodu vidim u preuzimanju odgovornosti za svoj život, u razbijanju podsvesnih i u detinjstvu usađenih mehanizama koji dovode slobodnu volju u pitanje. To je ključno pitanje individualne slobode, jer ako nas podsvest previse kontroliše, to ćemo, kako je Jung govorio, nazivati sudbinom. Nema tu mnogo slobode onda. Slobodu vidim i kao samoću, kao zdravlje, kao dozvolu i da imaš ne baš zdrave navike koje kontrolišeš, vidim je kao rađenje stvari u kojima si loš ali ih voliš i dozvoljavaš sebi da si loš u njima, to je baš baš važno. Sloboda je iskrenost prema sebi i drugima, otvorenost i ranjivost. Ali i banalnije, slobodu nekad vidim kao slobodan dan na poslu koji iskoristim da sedim u kafani, pijem pivo, ne nosim čarape, sedim sama i čitam. I to uvek leti, napolju, jer sloboda je najlepše avgustovsko veče.