Image default
Reč i misao

Fragment o fluidnosti

Fragment o fluidnosti

 

Piše: Sofija Živković

 

Poezija

 je uvek uvod, pranačelo, sveobuhvatna, za mene najbliža onome što Epštejn objašnjava pod erotologijom (Solo amore, Naše telo zna), disciplina u kojoj je nežnost vrlo imanentno smeštena. Ona poezija koja najdublje prodre do mene  ipak je manje traktatski zapitana, manje u sferi mentala i kognicije, manje eksplicitno promišljajuća nego ostali izrazi.

Svakako, to ne znači da nežnost nije promišljajuća, naprotiv, dobra pesma koja tematizuje, na primer, ljubav uvek je i refleksivna jer razmatra jedno ontološko pitanje, i nadlična je, neretko dajući i kritiku iza kulisa, ali nenametljivo vladajući se po Epštejnovoj erotologiji.

No postoje još dva (književno-životna) žanra koja su za mene sasvim lirska: to su esej i putovanje.

 

Esej

nudi slobodu kretanja koju ne nalazim u drugim žanrovima (na drugim mestima?), zabavnu, zavodljivu rastegljivost koja omogućava da se pitanja dotaknu, a ne reše. On je večito nastajanje, moduliranje doživljaja stvarnosti. Zametak beskonačnosti.

Ponekad se, obično popodne, družim sa prenumerantima antikvarnih knjiga – dugačke liste imena i prezimena su iza, sa sve zanimanjima (ljubiteljka knjiga, slušatelj poezije, i slično, esej u najavi), pa sa te elitističke skupine izuzetno retkih izdanja pređem na skromnija predratna. Jedne večeri iskrsao mi je Marko Car, zadarski autor rođen u Herceg Novom a umro u Beogradu, radovi iz 1936; prvi je ‘’Esej o eseju’’, gde esej imenuje kao pokušaj. Ljubomir Nedić piše svoj ‘’Pokušaj o ukusu’’, razmatra pitanja lepote, evoluciju percepcije lepote, slično kao Bogdan Popović. Znamo kako se fragmentarnost probijala kao postupak, vremenom, osim fragmentarnosti, i hibridnost uzima maha. A rekla bih, i fluidnost. Pa se sve više pominju alterniteti, klizni identiteti, interžanrovnost, sve ono što nas lišava veriga binarnosti (tako neophodno, tako lekovito pretapajuće).

Pišući esej o fluidnosti možemo se osetiti kao da pišemo nešto što pripada nekom drugom dobu, kako su to nekada činili o pojmu ukusa, i samom tom činjenicom da smo i sami skoro anahroni esej postaje neka vrsta fikcije; epski možda po rodu, ali lirski po načinu, po zadihanosti, krhkosti konstatacija. Žanrovski hibridan, esej liči, po svojoj nameri, na onu Pavićevu priču u kojoj se javio na konkurs Zahariji Orfelinu i poslao mu svoj san, kako je Orfelin tražio od čitalaca Slavenosrpskog magazina, doduše 1768…

Esej je multiplikovani san. Dopušta razmahanost, istrzanost, šire i duže rečenice nego poezija. Razume se da ću spomenuti i Barta: tu se zaista književnost bori sa analizom.

Ponajviše me je Magrisov roman o Dunavu učvrstio u tom osećaju, a ono što neko delo čini fikcijskim, za mene, nije samo stil, već i to čemu motivi streme. Zato mi književnost koja ne neguje eseje, koja ne neguje hibridnost/fluidnost, izgleda starmalo. Nikada nisu na odmet knjige koje ne pretenduju da budu knjige već nešto sasvim drugo: sveske, na primer, odbačene rečenice, zamršene ideje, šetnje, rodoslovi, telefonski imenici, podsetnici, albumi slika. Bočni razgovori sa sobom, sve što smo želeli, a nismo uspeli da napišemo. (nenapisani opus postaje predominantan, ključni, svemoguć, i odatle savladavamo one najslabije, najpodatnije tačke iz kojih nastaju neka konačna dela.)

O predratnom Beogradu sam, kao i svi, najpre čitala po istorijskim knjigama. Tu nema mesta onoj patetičnoj nostalgiji koja proističe samo iz ljudske gluposti da je nekad bilo lepše, da je ijedno mesto i vreme van nas izdavalo garanciju za sreću, pa je nekom višom, zlom silom to zbrisano i ostali smo ovde gde smo sada.

Ne. Slojevi iste konstrukcije upisani su kako kad, i pošto vreme ne postoji već samo njegov paravan, svejedno je za celinu. Slojevi su u večitom dijalogu i agonu, ali skrivaju se, i potrebno je da se steknu uslovi da isijaju, pokažu se i probiju okno.

Najpre sam, dakle, čitala o jednom vremenu grada, potom sam shvatila da sam zapravo bila tu, da mogu da budem tu kad god poželim. A to kako sam se šetalački podelila na dve osobe, jednu sebe i jednu sebe zamišljenu kao nerođenu još uvek, tek obitavajuću u krvi jednog čoveka koji je lutao, kako sam se obrela u adresama starostavnim, to je već segment o putovanju.

 

Putovanje

je bilo uzrok, a ulice povod putovanja u mom skromnom Vodiču (za zabludele na Dorćolu). Šira ideja rukopisa bila je logika sna, struktura u kojoj se ulice iz jednog grada ulivaju u neke iz drugog, mešaju se živi i mrtvi, poznanici i nepoznanici.

Kvantna fizika ili samo svest o uslovnosti kategorija? Fluidnost?

Međutim, to poglavlje o nedorćolskim ulicama koje su rodile ove dorćolske o kojima sam u Vodiču pisala, izbačeno je jer se nije moglo povezati ni sa jednom određenom tačkom, pa je možda ovo prilika da se napravi mali aneks.

Kada sam pronašla beleške svog čukundede, koje je vodio godinama, od 1904, od krunisanja kralja Petra (putni trošak za voz: 4.85 dinara), isprekidano, boraveći često u Beogradu, desilo se nešto numinozno.

Ulice o kojima beleži su moje, samo ne sadašnje već davnašnje, ‘’to je jedno mesto koga nema, ali mu čujem zvuk’’ (Eva Lipska), astralna projekcija ulica koje poznajem dešavala se u mojoj sobi jer na tim adresama danas više nije ništa što je u tim beleškama. Astralna projekcija i mene same, jer čukundeda je moj DNK-šetač-prethodnik, i nemam sumnji da su beleške uputstva za retrogradni flow. Knjižari o kojima sam samo čitala postali su tačke na mapi. On, mrtav, oživeo ih je, za nalazača njegovih beležnica – mene koja se nedvosmisleno zajedno sa sadašnjim ulicama delim od svog sadašnjeg tela. Opštinski noćni stražar – 1908, izlazak pred nekakvu komisiju, poseta Monopolu duvana, pismo Akademiji nauka iz 1912. koje mu neki činovnik nije protokolisao, kupovina mape Lojdovog parobrodskog društva negde blizu Save, novac dat na zajam izvesnom Petru Novakoviću iz Kolarčeve 7, vest o smrti knjižara Živojina Dačića… Jedna Jevrejkinja je istom tom Petru Novakoviću, po zanimanju crkvenjaku, ispričala kako se može gatati ko će umreti. Ne piše gde je živela ta žena, da li je bila od onih de arriba ili de abajo, koji jezik je govorila, jidiš ili ladino, da li je preživela rat ili su i ona i njena porodica ostali samo u vidu beleške o proricanju, koja je udenuta između recepta za pekmez od dunja i beleške o Perla kafi?

Moje astralno putovanje sastojalo se u tome da neki čovek, moj muški prethodnik, putnik-namernik u Beogradu, 100 godina pre mene (ponekad i više), ne uspeva da se otme svojoj kompulziji: zapisivanju ulica koje i ja poznajem. No, nije po tome bio flaner, već po onim beleškama gde traga za kućom urednika časopisa Brka u Svetogorskoj tek da bi video prozor kako svetli, ili ide da traži Gecu Kona kod Grand hotela da bi se preko njega povezao sa autorom jedne knjige o spiritizmu, kada posmatra mostove na rekama.

To putovanje trajalo je dakle od 1904. do negde 30-ih godina, ali da bi ono bilo ispisano moralo je postati esej.

Da bi postalo esej, moralo je da se započne nekom pesničkom slikom.

Jednoga dana, popodneva verovatno, listam ukoričene brojeve Beogradskih opštinskih novina iz 1940, svedočenje nekog Velimira Ljubića, koji opisuje da je dana kad je krunisan kralj Petra padala jaka kiša.

Zato započinjem svoj esej sa: ‘’Toga dana, 21. septembra (ili 8. po starom kalendaru) 1904, pljuštala je kiša. Ne znam je li moj čukundeda nosio amrelo, ali znam da je toga dana bio ovde.’’

Amrelo nisam našla u njegovim troškovnicima, ali džepni sat Billodes i revolver jesam. Poklonjen mu je i perorez u radnji Jefte Pavlovića.

Redovno sam išla u nabavku književnu kod knjižara Valožića, Tome Jovanovića, Svete Ljubisavljevića, Bože Savićа, Nastasa Petrovića, Maričić-Jankovića. Pošto sam i tada volela pijace, i još tada sam se služila nemačkim jezikom, knjigu ‘’Nemački razgovor’’ kupila sam na tadašnjoj pijaci na Slaviji. Prvog dana Velikog rata kupila sam mapu Srbije i Balkana kod Valožića. Tada mi je sudbina mape bila važnija nego moj sopstveni život. Želela sam samo da smestim mapu na sigurno, da me sačeka kad se sve završi, jer, u to doba ljudi doslovno nisu znali gde se tačno nalaze, možda im je čak bilo i svejedno, ali meni, ni tada, ni sada, nije. Mapa mi je, zapis, harmonija detalja oko mene, uvek bila važnija od mene same.

Bavila sam se i, tada kao i sada, potkožnom istorijom, nivoima stvarnosti, pa sam u Njeguševoj 19 potražila izvesnog spiritistu… pošto je onaj sa kojim je Geca Kon trebalo da me poveže, Stevan Nikolić Kućetina, bio umro.

Radnja Teodora Mraovića i dalje je stajala tu posle Velikog rata, kaže jedna beleška. Danas više ne stoji, ali tu nije kraj putovanju.

Putovanje je, kao i esej, zametak beskonačnosti.

Fluidnost

ne podrazumeva proizvoljnu, stihijsku promenljivost ili nestalnost. Ona je slična putovanju. Perspektive se menjaju, opravdano, svetlost se prelama drugačije, samim tim, i spektar boja se okreće, nudi u raznorodnim oblicima.

Svoj Vodič sam započela opaskom da je fancy (lektorka ispravila u ‘’moderno’’) pisati o Dorćolu, a – ženska književnost je postala vrlo trandy (i nema nikog da mi ispravi reč).

U toj etikeciji žensko vidim jedan patrijarhat, kulturu suštinski epsko-ruralno konzervativnu i suštastveno grubu, kako se bori za svoju fluidnost.

Ne obuhvatam slučajeve konkretnih odnosa označenih kao partnerski, seksualni, ljubavni i slično, bilo raznopolni ili istopolni, već isključivo one rubne, koji s jedne strane jesu zašli van normativnosti, a s druge nisu sasvim materijalizovani kao to.

Da skratim priču, ili esej: fluidni odnosi kao da su najteži za izvođenje u književnosti. Možda zato što je milje iz koga niču naših ruku dela ograničen kodom krajnje nesuptilnog i palanačkog maskuliniteta?

Mnoge ženske junake naših knjiga ne bih mogla nazvati nezavisnim, mislećim bićima, a kada to i jesu i dalje ostaju kodependentne ličnosti. Posebno kada se nađu u tom međuprostoru, gde bi trebalo da budu fluidne (ne oprečne ili lojalne heteronormativizmu), a zapravo stalnim postavljanjem u odnosu na (epsko) muški svet opstaju u modelu patrijarhalnog, tj. submisivnog.

Ovde nije reč o ishodu, on može ostati u tragediji neminovnosti, ili nemogućnosti zaokreta, ali htenja tih junakinja mogu biti drugačije oblikovana da bi uverile čitaoce da se radi o nepatrijarhalnom. Žene u ovom kontekstu ne treba shvatiti kao samo žene po polu ili rodu, pa da svaka knjiga koju napiše žena ili koja se bavi ženama automatski postaje važna za ovu temu; naprotiv, ovde, u polju fluidnosti, reč je o vrlo specifičnim junakinjama koje delaju/misle/osećaju ne samo pobunjene protiv, već i suštinski nezainteresovane za očekivanja sredine. One nemaju burne parole, ne definiše ih nikakav resentiman, one naprosto postoje u prostoru emocije i neke, rekla bih, nekarnalne, fine/više čulnosti.

Da bi stvari bile bar malo jasnije, a ne previše fluidne kao sada (!), primeri dela sa takvom težnjom bili bi roman stare američke autorke Džejn Bouls ‘’Dve ozbiljne dame’’, potom savremene turske autorke Perihan Magden ‘’Dve devojke’’, ali i stara, ponovo američka, novela  ‘’Balada o tužnom kafeu’’ Karson Makalers (film sa monumentalnom pesmom, Bagdad cafe), i svakako putopis ‘’Okrutni put‘’ Ele Majar.

Kada junakinja, došavši u Panamu na bračno putovanje, upoznavši lokalnu prostitutku i njen životni prostor izgovara: „Ovaj hotel je moj dom’’, možemo naslutiti da se iza tog toposa lakog, prolaznog života koji predstavlja hotel pomalja simbol usidrenja, smisla. Lepota je odigrala svoju ulogu, ne bes prema patrijarhatu, aktivistički revolt, ili nešto treće. Fluidnost je našla put da kaže sve, a ostane tiha, pri čemu se i junakinja koja proizvodi ta stanja, prostitutka u romanu Džejn Bouls, zove Pacifika.

U turskom romanu pak dve devojke srednjoškolskih godina razvijaju nežni tok odrastanja, stapanja, ‘’pozajmljivanje’’ ega i alter ega jedna od druge, protkano je ranjivošću i vrednovanjem istine (jer „Ona prosto ne ume da laže. Nije odavde. Nije ovdašnja. Meni je došla.“) i gladnom potragom za čistotom („Izleči me. Odvedi me odavde. Šta god da je ovo ovde. Ovo ovde nije za mene.’’ ). ‘’Balada o tužnom kafeu’’ već u prvim pasusima, opisavši to mesto najpre kao dreary, uvodi čitaoca sa „However, here in this very town there was once a café.” Bio je tu jedan kafe, bila je tu jedna fluidnost…

O knjizi ‘’Okrutni put’’ ne treba mnogo govoriti. Nemirni duh jedne etnološkinje i jedne fotografkinje, neverovatno jedinjenje vizuelnih senzacija, dodira i izokvirenja stvarnosti u jedan road-trip kakav žene toga doba nisu olako započinjale. Zapravo, takve puteve ređe započinju/biraju i danas: žene, muškarci, ljudi uopšte, svi oni koje je društvo , čak i kada nisu mediokriteti po koeficijentu inteligencije ili obrazovanja, načinilo mediokritetima po potrebama, ograničenim u svojoj neverici da postoji samo jedna mogućnost, ili možda dve, uvek binarno oponentne.

Ne mogu da završim ovu priču, a da ne spomenem i jedan fluidni roman bez etikete ženski: to je ‘’Sveće gore do kraja’’ Šandora Maraia. Proza fluidna u smislu neznanja o uzroku snage te emocije, o njenom kretanju, poenti, funkciji, iako na mnogo načina sputanom i relativizovanom. Pred smrt junak se vraća starom prijatelju, u opskurnom ambijentu srednjoevropske gospodske kuće, i zaokružuje rečenicom „Znaš da je tako’’ kojom potvrđuje da su celog života bili povezani, čime završava roman o fluidnosti,i sveće dogorevaju. Sveden i diskretan roman na oko 200 stranica podseća na one redove u Rastkovom Danu šestom gde jedan muški junak govori drugom: „Ti si mogao biti najbolji čovek, načiniti najveće stvari, biti najtešnje vezan odanošću za mene, ja ne bih ovoliko mislio na tebe. Ali ti si nešto poremetio nešto u mom životu.‘’ Iskonski redovi, neadekvatni za uloge dodeljene nam, i taj nerealizovani, nekonkretizovani lirizam daje im fluidnu prirodu. Ne mogu da izostavim ni film ‘’Merry Christmas Mr Lawrence’’, što zbog same teme filma, što zbog samog Bouvija (kad već spominjemo alternitete) što zbog same pesme Forbidden colours, čija poetika pokazuje naboj, ali ne i eksplicitnost osećanja.

Tri od četiri navedene ‘’ženske’’ knjige povezane su sa izmeštenim okolnostima, predelima po nečemu vanrednim (Panama, pustinja, Avganistan), Maraieva knjiga pak spominje tropsku šumu koja razdvaja junake celog života, a film sa Bouvijem se takođe dešava skopčan sa velikom daljinom, ili bar sa aspekta velikih kulturoloških razlika između Japanca i junaka kog Bouvi igra.

Možda se fluidnost najbolje uklapa sa (dalekim) putovanjem/njima, boravcima gde smo makar malo lišeni šifre koja je u nas upisana neizbežno?

Možda putovanje uspe da nas spasi?

Od dosade, patrijarhalne predvidljivosti.

Fluidno vidim kao vrlo lirsko, i ne mnogo aktivističko (mada i te kako eksplozivno, opasno po učmalost). Nema ambiciju da bude ičiji manifest ili parola.

Zato je u sferi implikacije, čak i kad je ostvarena. Zadržava svoju lomljivost, (‘’sve je bilo suviše stvoreno za nas, a gotovo da se raspadne na reč , na pokret’’) , svoju neumoljivu interžanrovnost.

Svoju parekselans neiskazivost?

Oseća se u vazduhu, sve može a ništa ne mora, samo je sebi svrha, samo je sebi kategorija, dešava se slučajno i skoro neželjeno, ne želi da postane ništa drugo do to što jeste, u svemu drugom preformatiralo bi se u bezbojno, bledunjavo, suvišno.

Srodno je eseju po građi, a putovanju po dinamici slika koje se menjaju.

Ličilo bi najviše na odmerenu dozu lavandine toaletne vode, na Rosenwasser (ne ružino ulje je je preopojno) i sapun od badema i narandžinog cveta.

Nacrt jedne velike lepote. To je fluidnost.

To su, svakako, i esej i putovanje.


Sofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet (poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izasla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao.

Related posts

I mnoge će prevariti (Limeni dečaci, Svetlana Aleksijevič)

Libartes

Jelena Pilipović, Vergilijev dar

Snovi su guske od papira („Divlje guske“, Julijana Adamović, Laguna 2019)