Piše: Sofija Živković
Zahvaljujući dodirima, svet postaje topliji
Poznati su nam homo sapiens, loquens, aestheticus, ludens… Mihail Epštejn tvrdi da se čovek najbolje definiše jezikom čula dodira, naizgled trivijalnom ali najvažnijom osobinom ljudske vrste, pa kuje i sintagmu homo haptikos (haptika = nauka o dodirivanju i koži kao organu za opažanje i stvaralaštvo). Pitanje je postoji li homo postmodernus, i kakve bi bile njegove osobine?
Artur Asa Berger je u svojoj knjizi The Postmodern Presence pisao o „epidemiji” postmodernizma, koja ne zavisi od dela sveta i javlja se intenzivno u Americi, Evropi, Indiji, Japanu. Postmoderni čovek bi tako trebalo da najpre bude oslobođen, mentalno i telesno, tj. sasvim suprotan čoveku iz filozofije palanke. Uvek nezaobilazna Konstantinovićeva studija Filozofija palanke o ljudima koji ne žele da „izađu u svet”, posebno redovi posvećeni tzv. malograđanskoj ljubavi/strasti, odlična je za povezivanje sa Epštejnovom knjigom. Eros je više od logosa — tako nekako bi glasilo pravilo zbog koga telesnost u najširem smislu zahteva drukčiji pristup.
Epštejn povezuje erotologiju sa književnošću i umetnošću, gde i pripada. Postupkom oneobičavanja (ostranjenije) možemo smatrati osnovom ne samo estetskog nego i erotskog spoznanja, koji traži nepoznato u poznatom, prevazilazi uobičajni automatizam telesne bliskosti. Na hebrejskom jeziku reč koja označava najviši nivo vatrenosti (salhbetya) doslovno znači „plamen Jahve”. Još veća zanimljivost je da se, takođe u hebrejskom jeziku, glagol „jada” (poznati) koristi samo za bračnu bliskost, i ne važi za životinjski svet i njihov biološki poredak.
U prvim poglavljima ove knjige autor ispisuje nekoliko ključnih rečenica koje bi gotovo udžbenički mogle da se upamte, jer bi ova knjiga mogla nositi i naslov Uvod u erotologiju. Batajeva čuvena knjiga Erotizam ne bi mogla tako da se posmatra jer, u odnosu na Epštejnovu, daje bazičniji opis erotizma. Šta bi se moglo reći za ovu knjigu ruskog filologa, a da što sažetije objasni njenu najveću vrednost?
Ukratko, on kaže da je cilj ove knjige da „osmisli telesnost”, da je erotologija srodna poetici i estetici; da ljubav kao i umetnost može biti predmet nauke; da je eros neuporedivo moćniji od seksualnog nagona. To bi bile glavne koordinate ove priče. Ostalo je uživanje u čitanju.
U predgovoru stoji da je knjiga „ljubavno zbogom telu”, sa čime se ne bi moglo sasvim složiti. Isto koliko je knjiga Božji jezik suprotna religiji, toliko je Filozofija tela suprotna ljubavi. Jedna od fusnota glasi: „Erotika je krhko komplikovano stanje ličnosti, mešavina emocije, strasti, fantazije, uobrazilje, seksualnosti.” Može li to baš biti zbogom bilo čemu, ili je to samo šira definicija?
Istina je da je autorova namera natopljena idejom o humanizovanju tela i kulturi kao pojavi koja nas je donekle „odordila” od prirode; ipak, za humanizaciju/kulturu bi se pre moglo reći da osvežava i oslobađa nego da „izopačuje’’ prirodno. Upravo je zato erotizam velika tema, ali ne apstraktna već životnom primenjiva. Doduše, u ograničenom prostoru humanizovanih i kultivisanih tela (=ljudi).
Ipak je trubadurska ljubav previše neinspirativna („telo gori, ono ne govori’’, kako bi rekao Konstaninović) da bi se uklopila u erotizam. To i jeste ključna razlika, o kojoj Epštejn i stvara celu knjigu, a jednostavno rečeno „eros prelazi preko granice tela i traži nešto drugo’’.
Epštejn otpočinje naučnim, pre svega medicinskim, dokazima, iz kojih filozofski nastavlja priču o haptici i geslu „Dodirujem, dakle postojim’’; da bi stigao do estetičkih postavki erotike. Zanimljivo je da je njegov pristup književnički: razlika između tela i ploti ista je kao između fabule i sižea! Erotologija proučava strast i igru kao specifične ljudske domene, a ne seks. Još jedan indeks Epštejnove pripadnosti postmodernom veku – igrivost/ludizam, na kome insisitira. Ludizam je povezan sa radoznalošću, a homo postmodernus po takvom „defaultu’’ bio bi individua oslobođena kulturom, spremna na izazov širine. Otuda će i tzv. žensko pismo biti nepovezano sa ženskim polom/rodom, već shvaćeno u širem značenju. Tako queer nije homoseksualsnost, već promenljiv i fleksibilan identitet, a roman – hibridan žanr u kome se mešaju jezički i stilistički nivoi, fragmenti i celina. Jezik književnosti 21. veka je progresivniji, a ne verzija ejhembaumovske „iluzije pripovedanja’’. Isto tako je još Bart zapisao da je „zadovoljstvo u tekstu onaj trenutak kad moje telo nastavlja svoje sopstvene ideje jer moje telo nema iste ideje kao ja’’. Još bliže temi je Bartov odnos prema piscu i kritičaru, prevratnički tačan – „perverznost pisca (njegovo zadovoljstvo u pisanju bez fukncije), dvostruka i trostruka perverznost kritičara i njegovo čitaoca, u beskraj’’.
Ako pogledamo dela postmodernih pisaca (u rasponu od Zupanovog Putovanja na kraj proleća, Pavića i Gospodinovog Prirodnog romana, preko Pinčona, Davida Grosmana i Volmanove Centralne Evrope), neće biti teško zaključiti da književnost na izvestan način ide korak dalje u odnosu na jezik. Nije paradoks posmatrati književnost kao napredniju od jezika; iako ona, teorijski, jeste samo jedna od jezičkih funkcija. Osmišljavanje jezika jednako je književnost, kod Epštejna – osmišjavanje telesnosti jednako je erotizam.
Telesnost je estetika. Erotizam – deo estetičke „misije” koja se od postanja (pomalo neegzaktan podatak ali vrlo verovatan) trudi da nam saopšti tajne uživanja u umetnosti, ili bilo čemu nematerijalnom, na način koji nam je blizak čulima i psihi podjednako. Erotizam je tako dijalog, a tela nisu ultimativno sredstvo zadovoljenja već sredstvo komunikacije. U tim međunivoima, u nalaženju analogija i uobličavanju erotizma kao „metaseksualne svesti i mašta koja odvodi od tela, da bi mu se vratila u oneobičenom ali još izoštrenijem obliku”, ova knjiga predstavlja zbogom malograđansko-ćifijskoj psihologiji ljubavi i erotike. Dodajmo još i Singera, beletrističkog anticipatora ove knjige, koji je tvrdio da se preko ljubavi (čit. erotičke ljubavi, ne platonske) najbolje upoznaju karakteri.
„Zahvaljujući dodirima, svet postaje topliji’’. Kada bi se tražile najplemenitije strane postmoderne, pronašle bi se verovatno u ovim rečima, u kojim je dodiru dat univerzalan smisao, a telesnosti komunikativna uloga, koja joj i pripada.
Ono što je takođe zanimljivo spomenuti jeste to da je Martin Buber, jevrejski filozof, u svome delu Ja i Ti, primetio nešto istovremeno filozofski i fizikalno – „U nagonu za kontaktom veoma brzo se ispoljava urođeno Ti’’, tj. čovek ima urođeni „nagon najpre za taktilnim’’. Te Buberove reči prethodnice su Epštejnovog razrađivanja erotizma i haptike.
Sofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet(poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izasla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.
Autor naslovne fotografije: Vidar Nordli-Mathisen