Image default
Proza

Aleksa Đukanović, Fragment iz dnevnika

Fragment iz dnevnika

    25. X 2020.

Piše: Aleksa Đukanović

Kiša lije, od sunca ni traga. Sumorno, tesno. Vlažno – memljivo, blato do lakata. 

Gnjavim se sa Solženjicinom – Оди́н день Ива́на Дени́совичаI Šuhov je jednom morao odahnuti: 

Takvih je dana, od početka do kraja njegove kaznebilo 3.653. Ona tri dana viška – to je zbog prestupnih godina! 

Cvokot kišnih kapi udara u moj prozor – kao da neko sumanuto uporno desnim kažiprstom (na kome verovatno štrči dugačak i podebeo nepotkresani nokat ispod koga se nataložio podeblji sloj crnila) kucka o staklo, nervira me. 

Prošli sam užegli mesec jeo čorbu od zmije. Kusao, tačnije, ne znajući o čemu se zapravo radi. Ispovraćao bih se da sam, kojim slučajem, znao da jedem jelo skuhano od zmije, rekoše mi: 

Ma, to je goveđa, samo smo stavili malkice više bibera i jošte aleve paprike, pa ti je stoga, dragi Aleksa, pomalo kiselkasta. 

Podlaci. 

No, kada dotična glembajevska gospoda budu kod mene banketski ručavala, i supu kusala, ha, pa ja ću njima ispržiti puževe s jajima, Helix pomatia, sa sve kućicom – u kajganu, dakako, pa ću im kazati:  

Ooo, plemenita gospodo s frakovima u stilu Luja XVI! To su, ipak, znate, tikvice s jajima od matore prepelice, pa su stoga, zato tako smurgava i možebiti da deluju pomalo užeglo, ne bojte se, jedite jaja, samo ih jedite, gospodo moja! 

 * 

 A udara zidna ura; oko ponoći je: ušara hukće na vrhu lipe kao kakav prigušeni crkveni zvon, zvezde nebske – sjaje se, i kreću se, tama vaseljenska i mir zemaljski – sjedinili se; samo poneko besno pseto u daljini laje isprekidano i iritirajuće, za ovaj redak noćni mir – tako idiotski, a smrdibube cvokoću podno moga prozora – htele bi kurve unutra da provire, toplo je, a vani – studen kasno jesenja, vlaga pričepila, i magla sve kao dim gusti okovala.  

Kaza mi, u kratkoj prepisci, gdin književnik Velimir Visković, a na moje prvodobno pitanje: da ni u Zagrebu Krleže nema, kao ni u Srbiji, veli, drže ga po strani obe čaršije već četiri decenije od smrti, ima ga, kako mi reče Visković, pomalo, doista pomalo, „ali dosta ga igraju u pozorištima“. 

Melanholija književna i umna svuda svoje pipke pustila. 

A i tamo sada lije ova prokleta kiša, kao i ovde. Dan za umiranje; energije, dakako.  

Grob Tolstoja u Jasnoj Poljani, sada, topi se kišom, i tamo lije, smutno, i za hrkanluk i tamo, pa, nego? Svuda ljudi udišu isti zrak, a taj u Tulskoj oblasti, što li je posebniji od ovoga našega? Nizašta! 

Ni Bolkonski nisu voleli kišu. 

I u Bulgakovljevoj Jalti kiša lije većinom godine. Mokro i vlažno. 

U Kišovom romanu Bašta, pepo, kiša lije u jednom večnom sutonu koji nije ni zašta drugo, do – za spavanje iliti čitanje; kiša monotono lije i u Ranim jadima, ali u Stokerovom Drakuli, i u Šantićevim pesmama lije kišni zvon, pa i u Orvelovom svetu: monotonija i kiša, jedno bez drugoga – izlgeda ne mogu. 

A u Zapisima iz podzemlja Fjodora Mihailoviča ta odvratna Kišova, Tolstojeva, Bulgakovljeva, Stokerova i Orvelova kiša uveliko prelazi u još odvratniji mokri i pihtijasti sneg – prljavu snežnu bljuzgavicu smešanu sa kerećim izmetom i blatom zemljanim, tek pomalo snežnog belila. 

* 

 A gospa Korona opet uzela svoga kretenskog maha, nema šta, ljudi su skroz pukli – ali u vrlougodnom smislu; ovaj pritisak, naime, učinio je da se mnoge iščašene karakterne mane ljudi danas pa i isprave – za početak: od mnogih dugogodišnjih hipohondara koje lično poznam, od njih – verovalo se ili ne – više ne čujem niti jednu jedinu reč o patološkoj „ugroženosti njihovoga zdravlja“; da, i takvima je sada svejedno šta će, na koncu, biti (kada već ne mogu da se bahanale I proseravaju na slobodnom zraku goli do pasa).  

(Bože, na šta čovek danas spade: zabraniš mu samo jednu jedinu bednu sitnicu zarad njega samoga, eto, recimo, da ne sme sline da trese drugome za vrat u tramvaju, a njega bog te tvoj obuzme kompleks niže vrednosti, umisli da se njega progoni, da je on time unižen, da mu se krše ova i ona prava, itd, i on odmah fijukne, to jest – poludi.)  

Te posle, neka nam govore da sistem drila, pritiska i stresa ne može učiniti nešto dobro i korisno; batina je iz raja izašla, a dril i psovka iz njegovog predvorja! 

 * 

 Zemun, ta blatnjava varoš, ujesen: mali gradić, i nije ga Dunav uspeo za sobom poneti i uzvisiti ga, gore, dalje, prema Pobedniku. A na Nikolajevskoj crvki udara gong: u tri vala – ponoć je, kao što i zvono – teško i bronzano na Crkvi Uznesenja Blažene Djevice Marije, isto tako glasno udara i pospane golubove pod krovom njezinim budi i svrake što kunjaju na topoli preko, i mačke što se njuše i smeće s pijace razvlače. 

Tmina tiha ljudska zvoni limenim zvonom: mir, tišina, spokoj u Štrosmajerovoj, samo jedan jež malko šuška prelazeći ulicu, u Dubčekovoj ni mrtve duše nema, a u Bežanijskoj jedan kontejner gori, u Geteovoj ništa, baš ništa; Gardoška, Glavna, GornjogradskaGospodska – sve utvarski spava u pokrovskoj noćini mrvani zvukniti jedan pokretni šum – sve gospodski u miru obitava i hrče beslovesnim snom, a Gardoš kula, stoji na vjeke vjekov, oronula i nakrivljena pogled baca na Dunav veliki i mutniduboki i starina decenije i vekovena Mađarena Turkena HuneRimljane i Ilire; a  Dubrovačka vrvi od mačaka: mjauču i cvile, vrište i skiče u jedan glas, u jednom horu – a dirigenta nema; u Karađorđevoj jedan pijanac povraća na jedan auto – žuti se bela hauba auta od narandžaste povraćke na stotinu metara u mrklome mrakuKosovskojiz jednog kućnog prozora stenjanje se čuje naglas kroz ulicu – zadovoljno, a Lagumska ide gore, gore, pa uz stepenice sve do Kule i groblja, a na groblju – opet mačkemjauču i cvile i u tome grobljanskom mraku – osobito gadne idakako  gladne. Mačke su uvek gladne. Njegoševa ćutiStrma – jedva stoji, a ja sam jedini koji po ovom gradu u ovoj kosmičkoj noći – mrkloj i pokrovskoj, obitavam i vidim i zapisujem ono što niko ne zna. U vazduhu melanholija, u meni nemir. Pa, na koncu, u svemuod mešanjaopet – skladA one mačketine što cvile i što bi pečenog vola zlatibotskog pojelezakunjale pa polegale podno jedne klupe 

prethodno su jednog goluba rastrgle – ni pero nije ostalonamamile ga pokvarenuše dole na obali dunavskojna vodijer i on sirotan vapije za vodom kao i svako živo biće, pa kad je stao srkati čorbu dunavsku sa obale, one ga ščepaše tako krvnički – da ovaj glupan perjani nije imao ama nikakvih šansi; a pacovi suipak, pametniji od mačakaoni jedu šta bilo – pa nikad praznog trbuha nemaju. 

(Ne kaže se uzalud: po pameti: ljudi, pa pacovi.) 

 


Aleksa Đukanović, rođen 1998. u Beogradu. Prozaista je, pesnik i esejista. Po struci je strukovni pravnik. Objavljivao je u dvadesetak dnevnih listova, književnih časopisa i veb portala za umetnost i kulturu novele, kratkepriče, pesme, eseje i kritiku: „Politika“, „Istok“, „Trag“, „Sizif“, „Kult“, „Srp“, „Ekerman“, „Proza onlajn“, „Suština poetike“, „P.U.L.S.E.,“ i u drugima. Stalni je saradnik časopisa „Kult“ i „Sizif“. Trenutno je na specijalističkim studijama Akademije poslovnih strukovnih studija u Beogradu.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Nikola Popović, Maslina i bademovo drvo

Ivan Vukadinović – Who killed Mr. Moonlight?

Miroljub Todorović – Šatro Žvake

Ostavite komentar